Slučaj otvorene cenzure u Novom Sadu, naknadna saopštenja, apeli i tumačenja odluke Andreja Fajgelja da zabrani rad mlade novosadske umetnice Danijele Tasić u Kulturnom centru Novog Sada jer vređa “osećanja vernika” ukazaju na dve znakovite linije tumačenja dozvoljenog u umetnosti i društvu. Dok sa jedne strane svedočimo opasnoj zoni militarizacije javnog diskursa kao prostora slobode izražavanja i delovanja, sasvim izvan samoproklamovanih političkih parola o slobodnom javnom prostoru, svedoci smo i brutalne malograđanske ćutnje kojom dopuštamo nepodustivo. Drugim rečima, ako je Andrej Fajgelj učinio cenzuru i na taj način zabio prst u oko svakom slobodnom građaninu ove zemlje onda je reakcija na neslobodu obavezan čin, koji bi morao dotičnog gospodina podsetiti na zasluženi prostor slobode koji nam pripada. Međutim, ako svakodnevno svedočimo mahinanacijama sa ljudskim pravima građana ove zemlje – od zabrane Parade ponosa do zabrane izložbe mali je korak – onda je jasno zašto kukavička ćutnja još jednom odnosi sigurnu pobedu pred nedvosmislenim stavom u odbranu slobode.
Naviknuti na likove koji preko noći postaju kritičari za sve i svašta, koji političkom linijom imaju pravo odlučivati o ‘moralnim’ i ‘nemoralnim’ umetničkim aktima, mi zaboravljamo da je reakcija javnosti osnov svake odbrane slobode. Pored slobode, u ovome slučaju radi se i o odbrani umetnosti. Malo ko je zapazio, ali posve je važan odgovor kojim je Andrej Fajgelj obrazložio odluku o zabrani izložbe. Isti je objavio na svom facebook profilu, pokušavajući u maniru dobrog političkog učenika odbraniti neodbranjivo. Ono što je zabrinjavajuće, u moru plitkih patriotskih fusnota kojima nas obasipa Andrej Fajgelj, jeste njegovo tumačenje umetnosti:
“Mladim umetnicima želim da bar oni budu drugačiji. Da povuku granicu i odbiju starletizaciju. Nek se oprobaju i u provokaciji, koja jeste sastavni deo umetnosti. Ali nek počnu od lepote i humanosti. Nek počnu od klasičnih ideala: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Postoji mera u stvarima, postoje, najzad, određene granice). Nek počnu od upornog, poštenog i skromnog rada. Ako već počinju od provokativne društvene kritike, nek barem ne počinju od nečije najveće svetinje.”
Zabludama nikad kraja. Šta naime ovim stavom poručuje građanin Andrej Fajgelj? Mladi umetnici koji se odluče da žive i rade u Srbiji moraju poštovati pravila dozvoljenog u umetnosti, negovati kult lepote, sliku klasičnih ideala, mita i tradicije. Svetinje, poput religijskih motiva ne dirati jer se njihova sadržajnost ne dovodi u pitanje obzirom na to da je crkvena elita, u saradnji sa državom, odlučila tako. Dakle, granice u umetnosti postoje, one određuju njeno postojanje i suštinu, one iskušavaju mogućnost zauzimanja javnog prostora.
Porazno nipodaštavanje umetnosti moglo bi proći kao još jedan biser marljivih političkih učenika, ali neznanje i nerazumevanje kao argument za ZABRANU zaslužuje najoštriju javnu reakciju. Umetnost ne poznaje granice, njena je sadržajnost utkana u suprostavljanje normativu, pobuna umetnika je njegov način izražavanja. Moralnim autoritetima koji vrše cenzure u umetnosti sasvim je nepoznata činjenica da je sloboda umetnosti i njene interpretacije polje intervencije u kome se uvek iznova redefiniše ZNAČENJE utvrđenih reprezentacijskih shema. Umetnost nije matematička formula i samim time ne podnosi zadati okvir, mogućnosti predstavljanja i interpretacija variraju kao njena najveća potentnost. Istorija interpretacije umetničkog dela donela je nakon konzervativizma, iskonskih ideala lepote u umetnosti i formalizma mogućnost umetničkog anarhizma, dinamike konfrontacija i kritičke refleksije na društvene pojave oko nas. Ta ‘pobunjena’ kultura umetnosti, očito strana našim cenzorima, svuda u svetu izaziva kritički obračun društva sa njegovim anomalijama, dok se kod nas zabrana vrši radi preventive moguće performativne akcije prodora u duboko klerikalizovano društveno tkivo.
Ma koliko sumorno zvučala dijagnoza Johna Zerzana da je kultura danas roba, a umetnost njen možda najskuplji artikl, nedovoljno razvijena svest o potrebi suprostavljanja činjenici uzurpacije umetničkog i javnog prostora donekle potvrđuje njegovu tezu. Ćutanje i stidljiva reakcija javnosti idu samo u prilog tezi o ljudskoj destruktivnosti kao opštem mestu u današnjem svetu, čija neobazrivost posledično kulturu dovodi u polje spektakularizacije, a gledaoca u poziciju ćutljivog manipulatora. Na kraju, da parafraziram Petera Sloterdijka, koji je uz tezu da je kritička teorija umrla dodao: “Odavno je već bila vezana za krevet, ćutljiva stara dama, a sada je već izvesno preminula. Okupićemo se na grobu jedne epohe da bismo izvukli bilans, ali i da bismo se prisetili kraja jedne hipokrizije”. Svodeći pomenutu tezu na lokalni novo, možemo zaključiti da kritičnosti u Srbiji odavno nema, s time da ovde ona nije umrla samo je mudro, stidljivo i kukavički zaćutala.
Autor je pozorišni kritičar iz Beograda.
Peščanik.net, 19.10.2013.
