Fotografije čitalaca, Midrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Midrag Ćakić

U javnom diskursu 8. mart rezervisan je, po pravilu, za iskazivanje naklonosti prema ženama, uz podsećanje na njihova prava i istorijsku ulogu, dok takav ritual sveopšteg oduševljena prati ceremonijal poklona. Pomalo apsurdno, dan koji podseća na nejednakost i represiju, diskriminaciju i nepravdu nad ženama, ali i svim drugim i drugačijim, ukrašen je cvećem koje se poklanja kao primer pažnje i poštovanja prema ženama i njihovoj ličnosti. Nasuprot proklamovanoj ideji emancipacije, ideji koja 8. mart tretira kao simbol borbe žena za ljudsko dostojanstvo i ekonomsku nezavisnost, sam čin osmomartovskog darivanja predstavlja unižavanje borbe za prava žena i destrukciju ustrajnog prkosa protiv društvene nejednakosti i diskriminacije.

Neophodno je, stoga, usresrediti pažnju javnosti na pitanje konteksta u kome se odigrava proces banalizovane politizacije borbe za ravnopravnost. Od vremena kada su hiljade žena šetale Čikagom tražeći svoja prava, što je kasnije dovelo do obeležavanja 8. marta kao praznika žena, do danas, kada radnice doživljavaju tranzicijski šok i u neverici, zbog neplaćenog rada svojih nadmenih gazda i korporativnih upravnika, bivaju šikanirane i obespravljene, dešava se svojevrsni regresivni društveni bunt, koji poprima obrise spektakularizacije i politizacije. Tako će, u povodu 8. marta, javnost biti obaveštena o svim mogućim nedoumicama dama sa estrade, dok će istinski obespravljene žene ostati nečujne, bez glasa da kažu bilo šta o svojoj obespravljenosti i patnji.

Nema, ponovimo, bilo kakavog smisla poklanjati cveće ženama koje tranzicijska reorganizacija tretira kao robove; nema smisla deliti karanfile ženama koje će, ako tako odluči gazda, ostati bez posla jer su odlučile da dobiju dete ili su ušle u životno doba kada ne mogu da zadovolje produktivnost nametnutog rada. Zato je neophodno krenuti od pitanja položaja žene kao radnice u društvu koje je diskriminiše ne samo po rodnoj, već i ekonomskoj osnovi budući da, na primer, uprkos većem broju diplomiranih žena u odnosu na muškarce, one teže pronalaze posao ili bivaju potplaćene za isti rad.

Govoreći o tome zašto savremena industrijalizacija i institucionalizacija ne može da egzistira bez aparthejda, filozof i publicista Ivan Ilič pisao je o radu u senci, radu koji ženama gotovo niko ne priznaje. Pod tim je podrazumevao dopunu rada, nazvanu rad u senci, koja obuhvata većinu kućnog rada koji žene obavljaju u svojim domovima i stanovima, aktivnosti koje su povezane s kupovinom, ispraćanje dece do školskih vrata, čekanje s njima u ambulanti i na igralištu, bubanje s decom pred ispit, pa i redovno trčkaranje oko oca. Uz to idu stres prinudne potrošnje, rezignirano samopredavanje pedagozima i terapeutima, natezanje s birokratima – ne manje nego dreždanje pred semaforima – ukratko, većina svega što se uopšteno i olako etiketira kao porodični i privatni život.

Zato je 8. mart pre svega praznik kojim obeležavamo našu ravnodušnost prema obespravljenom radniku/ici, uprkos tome što ovaj datum u memoriji prosečnog građanina Srbije znači prosto – poklanjanje cveća. Istorija borbe za prava žena puna je patnje, nasilja, obespravljenosti i degradacije ženskog pitanja i kao takva nadilazi pitanje ženske obespravljenosti i zalazi u polje društvene solidarnosti jer uvažava borbu za prava žena i svih ljudi na svetu na dostojanstven život i rad, život bez nasilja i seksualnog zlostavljanja. 8. mart nije tek praznik darivanja već kritički prostor za propitivanje ostvarenih i neostvarenih prava – od nasilja u porodici, ekonomske nejednakosti do pitanja prihvatanja seksualnih manjina kao ravnopravnih građana.

Ovaj datum je i ilustrativan primer naše ideološke ostrašćenosti koja poprima razmere epohalnog paradoksa. Dok se radnička klasa, među njima i žene, bore sa obespravljenošću i degradacijom od strane poslodavaca, dotle se ovdašnji ideolozi levičarske orijentacije zaklinju da je za sve kriv (neo)liberalni kapitalizam. Problem ekonomije, koji posledično uslovljava i pitanje žena i njihove ravnopravnosti, nije u tome da liberalni kapitalisti uništavaju svet i njihova prava, već iznad svega u tome da srpsko društvo još uvek nije izašlo iz socijalističkog poimanja društvene ekonomije gazdovanja koje podrazumeva izdašno dotiranje, državne donacije i solidarne novce. Otuda i nedovoljno jaka kritička oštrica praznika kao što je 8. mart i, shodno tome, činjenica da žena, koja možda radi prekovremeno samo zato što je žena dok kod kuće trpi fizičko nasilje od strane muža nasilnika, sa osmehom prima karanfil, čekajući bolje dane jer je zaboravila da njoj nije potreban cvet već solidarna borba koja podrazumeva povratak dostojanstva i osmeha na lice svim obespravljenim i poniženim građanima sveta.

Peščanik.net, 08.03.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Dva puta „dan ljubezni“ u Ljubljani

Mary Beard – Javni glas ženâ

Boris Dežulović – Društvo znanja, ludom radovanja

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Osmi ti mart

Dejan Ilić – Paralelni svetovi

Svetlana Slapšak – Za 8. mart: Antoaneta Fuk (Antoinette Fouque) 1936-2014

Stefan Aleksić – Manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća

Svetlana Slapšak – “Devojke se još nisu naučile…”

Dubravka Stojanović – Iza muškaraca

Ana Jovanović – Privilegovana populacija

Borka Pavićević – Osmi mart ne može

FEMINIZAM