Prvih dana nove godine, u praznično vreme prepuno želja i ispraznih čestitki, vest da je bivši direktor Kulturnog centra Kikinda prema novoj reorganizaciji raspoređen da obavlja poslove domara u toj instituciji vratila nas je u realnost. Reč je Srđanu Tešinu, nagrađivanom književniku mlađe generacije koji je, razumljivo, odbio da potpiše Aneks ugovora o radu i da nastavi da radi – kao domar. Prema navodima medija politika je igrala presudnu ulogu u ovom slučaju jer je Tešin ranije na tu funkciju izabran kao nestranačka ličnost, na javno raspisanom konkursu na mandat od četiri godine, a razrešen je dužnosti pre isteka mandata. U pismu Zašto neću da budem domar Kulturnog centra Kikinda Tešin navodi: “Neću potpisati ovaj ponižavajući Aneks ugovora i – kao što je to bilo 2005. godine, kada su sadašnji lokalni funkcioneri bili članovi SRS, danas SNS – opet ću ostati bez posla.”

Naše palanačke čaršije slični skandali potresaju već više godina. Podobni su samo i jedino oni koji mogu igrati prema pravilima političkih partija, samo oni koji postaju politički aktivni. Podsećam sada na dva primera – koji su pozorišni svet u Srbiji potresli bez većih javnih osuda – o kojima valja pisati. Reč je o slučajevima nasilne uzurpacije kulturnih institucija u cilju ličnih obračuna u političkom ringu. U Nišu je mesecima trajala polemika oko kadra naprednjaka Ivana Vukovića, koji je nakon žučne rasprave imenovan za direktora Narodnog pozorišta Niš, uprkos tvrdnjama da ne ispunjava uslove postavljene na konkursu. Činjenica da Vuković ima nepune dve godine radnog staža, koje je stekao u niškom Narodnom pozorištu na mestu v.d. direktora, nije sprečila odbornike da glasaju za njegovo imenovanje. Podsećam da je prema uslovima konkursa potrebno da kandidat ima najmanje pet godina radnog staža, iz čega sledi da je reč o kršenju zakonskih odredbi javnog konkursa. Ivan Vuković je i na mesto v.d. direktora došao nezakonito jer je, prema pisanju medija, u biografiji naveo da je diplomirani reditelj, iako je na dan imenovanja još uvek bio student, a diplomirao je nedelju dana kasnije.

Početkom decembra prošle godine, Nebojša Ozimić, istoričar i kustos, podneo je ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Nišu uz obrazloženje da je imenovanje Vukovića politička odluka. U otvorenom pismu javnosti, između ostalog, naveo je: “Poruka je jasna: Vuković mora da ostane. Ovakvom svojom odlukom, Skupština grada je otvorila vrata opasnom presedanu: nemojte se čuditi kada na čelo institucija kulture počnu da se zapošljavaju juče diplomirani stručnjaci sa tankim ili nikakvim stažom na studijama.” Nije nevažna ni činjenica da je mentor mladog reditelja bio Radoslav Pavlović, savetnik predsednika Srbije za kulturu i doskora predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu, i čovek blizak Srpskoj naprednoj stranci koji je beogradskog reditelja i doveo u Niš gde je režirao njegovu dramu Devojke, da bi potom postao i član odbora za proslavu 17. vekova Milanskog edikta, što je rezultiralo patriotskom šaradom bez ikakve umetničke vrednosti.

Drugi primer tiče se smene direktorke Bitef teatra Jelene Kajgo na čije je mesto došao socijalista Miloš Latinović, politikolog po profesiji. Bez prethodne najave, pre isteka mandata Kajgo je smenjena političkom odlukom, iako je Bitef teatar možda jedino pozorište u Beogradu koje je u proteklim godinama povećalo produkciju, u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Jelena Kajgo je u izjavi za medije rekla da je vest o sopstvenoj smeni čula na vestima, te upozorila na apatiju društva prema pitanjima iz oblasti kulture. Bilo bi sasvim prikladno da je sadašnja vladajuća koalicija u Beogradu, pre naprasnih političkih smena, razmotrila rezultate rada pojedinih institucija, uključujući i Bitef teatar. Ponajmanje je razloga da se bez ikakve najave smeni direktorka pozorišta koje se može istaći po raznovrsnoj pozorišnoj produkciji, stranim i regionalnim gostovanjima, radionicama, saradnji sa nezavisnom i plesnom scenom. Zapitajmo se čemu služi ovako opasna politizacija? Rečju, služi disciplinovanju poetike umetničkog sadražaja. Tu mislim pre svega na činjenicu da je Bitef teatar svojim repertoarom izašao iz okvira konvencionalnog, da je kroz svoj reprezentacijski i kritički sadržaj prešao crtu dozvoljenog u prevlađujuće neinventivnom pozorištu koje ne postavlja politički rizična pitanja. Nova politička klika, oličena u imenima nekada opasnih cenzora i ratnih huškača, danas je logično svoj sistem vrednosti pretočila u začarani krug patriotskog kiča koji se hrani i živi, isključivo i samo, od nasilja prema pojedincu. Najpre, prema onima koji nisu u sistemu vlasti, niti pripadaju bilo kojoj drugoj interesnoj skupini. Ukratko, autoritarnoj vlasti smetaju misleći pojedinci; oni koji mogu biti smetnja njihovom sistemu vrednosti odbačeni su, oni koji su spremni da postanu deo šarenolikog patriotskog bloka dobijaju privilegije. Kao primer negovanja prakse zabavljačke kulture valja se podsetiti i na nedavnu naprasnu odluku Ministarstva kulture o raskidu saradnje sa Nezavisnom kulturnom scenom Srbije, koja okuplja preko 90 nezavisnih kulturnih organizacija i pojedinaca, uz nemušto obrazloženje pomoćnika ministra da će, da istaknem poentu, ukidanjem saradnje zapravo biti omogućena veća produktivnost nezavisne scene!

Poslednja događanja u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde se po treći put raspisuje konkurs za upravnika, nagoveštavaju sveprisutnu politizaciju naše sredine. Kada, na koncu, razmotrimo sve navedene slučajeve onda vidimo koliko isprazno zvuče politička obećanja da će se konačno prekinuti sa praksom političkog zapošljavanja. Ostaje jedino da se zapitamo zašto nemamo snage da javno progovorimo o restriktivnoj prirodi ovdašnjih “legalnih” konkursa ili iznenadnim – pritom političkim – promenama na čelnim pozicijama kulturnih institucija. Kako piše grčki aktivista Giannis Naxakis: “U svakom trenutku trebamo uznemirivati, provocirati, paliti i detonirati. Ili moramo pljunuti sebi u lice jer nismo ništa napravili. Ne postoje granice dok god tražimo, osim tla pod našim nogama.” Mislim da je krajnje vreme da ministru Ivanu Tasovcu uputimo pitanje i zatražimo pojašnjenje: Zašto se na čelne pozicije kulturnih institucija u Srbiji bira podoban, a ne stručan kandidat? Čini se da u našoj kulturnoj sredini, posebno izvedbenoj, prevladava stav krajnje pasivnosti, oličen u paroli trpi i ćuti dok ne dođu bolja vremena. Takva praksa opasna je i pogubna jer udovoljava političkoj eliti za koju pozorište i kultura predstavljaju tek usputnu stanicu na putu ka veličanstvenom ceremonijalu patriotskog kiča. A kako to izgleda u praksi dovoljno je pogledati repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu.

 
Peščanik.net, 04.01.2014.

Srodni link: Miloš Vasić – Pismo Srđanu Tešinu