Uoči odluke o kandidaturi Srbije za EU, balkanska aspirantkinja je neporecivo saopštila šta misli o uporištima stare dame – humanizmu, renesansi, antifašizmu i kartezijanstvu. Srbija će 24. marta, što je dan početka 13. godišnjice NATO bombardovanja razgolititi spomenik „svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih“. Tako je ispunila želju Miloševićevog Udruženja ratnih vojnih invalida (URVI) iz 1993. čiji su ratni drugovi ostali u zavojevačkim pohodima u Hrvatskoj i Bosni koji su im vonjali po pobedi. Marširali su današnji invalidi po 26 odsto teritorije Republike Hrvatske i 64 odsto teritorije države BiH. Isto pomirljivo URVI 2011. nije dozvolilo postavljanje spomen-ploče hrvatskim zarobljenicima u vojvođanskim koncentracionim logorima Begejci i Stajićevo.
Spomeniku-uravnilovci su se protivili neki umetnici i roditelji neke dece koja su ubijena kada su branila otadžbinu stotinama kilometara daleko od nje. Arhitekti se nisu odazvali na konkurs, jer je idejno rešenje naređivalo za broj veće ili za tri broja manje krstove od estetski podnošljivih. Hladno oružje-krstovi su bili obavezni na spomeniku pod zaštitom sekularne države.
Mesto održavanja spomenika je Bara Venecija, a njegovo ležište je preko puta bioskopa „Partizan“, koga su neprijatelji antifašističke borbe specijalizovali za porno repertoar i prvog beogradskog „seksi šopa“ na njegovom ulazu. Najbližu okolinu spomenika, koji je kao svi spomenici deo kulturnog amaneta stanovnici odavno zovu „Picin park“, jer je sigurna kuća za prostitutke, džeparoše i narkomane.
Beograd već ima spomenik žrtvama NATO-a, iznikao godinu dana nakon intervencije u kojoj je Srbija, kako ju je uveravao Slobodan Milošević pobedila. Obelisk „Večna vatra“ je otvorio Milan Milutinović, predsednik nepobedive Srbije (odslužio pet godina u haškom pritvoru). Aplaudirali su mu Dragoljub Ojdanić, ministar odbrane (služi 15 haških godina) i Milutin Mrkonjić, direktor Direkcije za obnovu zemlje, sada uspinjač do ministra, a direkcija do ministarstva. Na zavist balsamovanih faraona, ovaj spomenik je doživeo erekciju za devet dana.
Ni tri meseca nisu prošla, nova vlast je došla i isključila plin, te je večni plamen svisnuo. Postao je beton falusno oblikovan. Falus je bio okruglasti bakarno-brončani novčić u Maroku sa denominacijama od četvrt, pola, jednog pa sve do osam falusa.
Zahvaljujući preduzimljivosti Kluba generala i admirala suvozemne Srbije, te bolećivosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku, Ministarstvo je platilo da se ižvrljani spomenik koji Beograd tretira kao divlju gradnju jer nema građevinsku dozvolu, opere.
Zoran Alimpić, zamenik predsednika Skupštine Beograda najstrasniji je zagovornik martovskog spomen obeležja: „Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali. Pa, to se podrazumeva“. U Hrvatskoj je ubijeno 15.970 građana Hrvatske. U Bosni 97.207, a na Kosovu između 12.000 i 13.000 građana Kosova. Srbija još nije izbrojala koliko je od 1991. do 1999. poginulo njenih vojnika, policajaca i dece.
Na iracionalni akt pomirenja jednih mrtvih sa drugim mrtvima, pa shodno tome živih sa obe strane bojišnice i živih sa mrtvima odlučio se bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman izgradnjom Oltara domovine u Medvedgradu pored Zagreba. Posvetio ga je vojnicima koji su poginuli od 1991. do 1998. Taj rat je bio i izvan Hrvatske – u suverenoj, međunarodno priznatoj BiH, pa je i spomenik pored srednjevekovnog zamka spomenik agresorima u odorama hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća obrane u Herceg-Bosni. Posttuđmanova vlast je 2000. Oltar domovine izbacila iz državnog protokola i vratila brdo planinarima.
U Trebinju je lane otkriven pomenik „braniocima Trebinja“ 1991-1995. Trebinje je bilo glavni grad Srpske autonomne oblasti Hercegovina koja je formirana 11 meseci pre srpske agresije na Bosnu. Na čelu SAO bio je kozački ataman Božidar Vučurević, optužen za ratne zločine, jer je SAO branio na Stradunu. Najslavniji nosilac C kategorije za upravljanje motornim vozilom među zločincima je Arslanagića most na Trebišnjici posle 419 godina preimenovao u Perovića most, tvrdeći da su „Arslanagići postali od Perovića“. Arslan-aga bi se mašio džeferdara da Vučurević nije u bekstvu. „Arslan“ je „lav“ na turskom, „aga“ je vlastelin, a Perovići su pleme autohtono u Ogorjelom Ždrijelu, Ramovu Dolu, Lješevici, Ujnjinu Dolu, Cerovu Brdu, Banjskim Macavarama… U inat poštovaocima RS, narod onog dela dejtonskog klona koga Beograd mazi u inkubatoru 17 godina, most i dalje zove originalnim imenom.
Na spomeniku su abecednim redom uklesali imena poginulih. Nisu znali precizan spisak žrtava, pa su neka imena dodavana i poremetila su abecedni red. Tu je i ime zločinca koji je u njihovoj kući ubio dvojicu saboraca Bošnjaka, koji su smenu jedinica JNA na dubrovačkom ratištu provodili u svojoj kući. Na spomeniku je ovekovečeno i ime ubice Srđana Aleksića, Aleksić je ubijen jer je odbranio u miru prijatelja Bošnjaka od razularenih „branitelja Trebinja“. Aleksića, koji je najčasnije odbranio Trebinje, nema na spomeniku.
Trebinje i Alimpić unose razdor u vladajuću Demokratsku stranku. Alimpić je član Predsedništva stranke čiji je Boris Tadić predsednik. Beogradski spomenik obesmišljava i ponižava orden koji je Tadić na Dan državnosti Srbije posthumno dodelio Aleksiću za hrabrost. Alimpićev spomenik ukida Tadićeva izvinjenja za zločine Srbije promucana u Sarajevu, Zagrebu, Srebrenici, pa i nemuštu deklaraciju srpskog parlamenta o Srebrenici koju je progurala Tadićeva stranka.
Jedinstveni spomenik žrtvama i dželatima od Maribora do Suve Reke je distorzija istorijskih činjenica kako bi se sva četiri rata Srbije prikazala što bezazlenije po Srbiju. Izobličavanje poriče zločine, premešta krivicu za ratove, demonizuje neprijatelje, stvara iluziju pobede, izjednačava dobrovoljce, nasilno mobilisane i redovne vojnike, uvodi kategoriju „nevinih“ i „krivih“ žrtava, zatvara vrata suočavanju sa prošlošću, ruga se pravosnažnim presudama Haškog tribunala, suda UN i oduzima građanima i građankama Srbije pravo na katarzu, neophodnu za evropsku civilizaciju. Zakonodavstvo 16 evropskih zemalja kažnjava negiranje zločina.
Beograd neće da podigne spomenik žrtvama Srebrenice i neznanom srpskom dezerteru. U Nemačkoj je sedam spomenika dezerterima iz fašističkog rata od 1939. Prvi je u Potsdamu, gnezdu nemačkog militarizma.
Revizionistima iz skupštine Beograda, koji su 2006. odlučili da grade „spomenik“ u bari, dobro je došla Platonova izreka: “Istoriju tumače oni koji imaju moć”. Barsko spomen obeležje se otkriva u izbornoj kampanji.
Za fašističkog diktatora Fransiska Franka (Francisco Franco) je Dolina palih (Valle de los Caídos) u blizini Madrida „čin nacionalnog pomirenja“. Tu je sahranjeno 40.000 nacionalista, republikanaca, socijalista, komunista i anarhista. Spomenik je nacionalistički i antikomunstički jer je posvećen „Palima za boga i Španiju“, naravno katoličkog boga. Krst u Dolini mrtvih je najveći na svetu, a ima lift u utrobi. Franko je Dolinu palih ukrasio anđelima naoružanim mačevima u duhu pomirenja sa satanom i Ribljom čorbom: „Podigni mač svoj, anđele/ Kad dođes bogu na istinu/ Nek’ ti u duši vlada mir/ Usliši molitve, anđele/ Dabogda pocrkali dušmani“.
Spomenik je primerak klasicizma, tako dragog Albertu Šperu (Speer), najmilijem Hitlerovom arhitekti koji ga je postavio za ministra naoružanja i ratne proizvodnje, te Musoliniju (Mussolini) koga su partizani ubili i obesili za noge na trgu u Milanu. Odluku da združene sahrani sve čiju je smrt skrivio Franko je objavio na paradi povodom proslave pobede nad Republikom.
Franko je zidao na 910 m nadmorske visine, što se Tuđmanu toliko dopalo da je hteo da nadzida Medvednicu koja je niža 46 m. Trebinje je na 283, a Beograd na neutešnih 116,7 m nadmorske visine. Frankove radove su finansirali igrači španske lutrije i donatori, a gradilo je i 20.000 političkih zatvorenika-poraženika. Moto Frankovih radnih logora bio je „Rad oplemenjuje“, a u Aušvicu „Rad oslobađa“. Španska socijalistička vlada je spomenički kompleks zatvorila 2009. Dolina palih igra istaknutu ulogu u španskom teror filmu iz 2010. koji su engleski distributeri preveli kao „Poslednji cirkus“. Naslov originala je „Tužna balada o trubi“.
Autonomija.info, 27.02.2012.
Peščanik.net, 28.02.2012.
