Turska će 31. marta 2024. izaći na birališta da glasa za lokalne administratore. Političke i društvene posledice tih izbora, međutim, daleko prevazilaze izbor gradonačelnika. Vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) želi da pretvori državu u „ružičnjak bez trnja“ izbornim pobedama širom zemlje, a posebno u Istanbulu, Ankari i drugim velikim gradovima. Za opozicione stranke, ovi izbori su poslednja prilika da se Erdoganovoj vlasti suzi manevarski prostor.
Pojedini komentatori smatraju da bi, u slučaju da Erdogan i njegove pristalice izađu kao pobednici i na lokalu, ovo mogli biti poslednji „konkurentni“ izbori u zemlji. Istina, nijedni izbori u Turskoj, naročito u poslednje vreme, nisu održani u potpuno demokratskom i poštenom okruženju. Opozicija se takmiči ne samo sa svojim rivalima, već i sa represivnom vladom koja bezobzirno koristi sve državne resurse i ne okleva da sprovodi kampanje blaćenja lažnim video snimcima, dok kontroliše gotovo 95 odsto medija preko kojih utiče na percepciju i informisanje. U okruženju u kojem su ustavom zagarantovana prava na slobodu izražavanja, okupljanja, neslaganja i mirnih demonstracija gotovo potpuno suspendovana – osim za aktivnosti vladinih pristalica – ućutkane su i organizacije civilnog društva, dok su branitelji ljudskih prava suočeni sa stalnom pretnjom administrativnim i pravnim uznemiravanjem.
Ako Erdogan i njegovi partneri na izborima 31. marta osvoje vlast u velikim gradovima, posebno u Istanbulu, i preuzmu kontrolu u čitavoj zemlji, to će shvatiti kao javnu podršku svim politikama koje su do sada sprovodili. Time će se još više učvrstiti mentalitet vlasti po ključu „opet sam dobio ovlašćenje, mogu da radim šta hoću“. Drugim rečima, uvećaće se blokada i opsada demokratije, vladavine zakona, pravde i ljudskih prava. Svima će biti dodatno otežan pristup pravnom leku za kršenje ljudskih prava. Pojačaće se pritisak na organizacije civilnog društva, posebno na branitelje ljudskih prava. Oblasti u kojima se može „udahnuti demokratija“, makar i malo, postaće još suženije.
Nije tajna: turska vlada je već počela sa pripremama za donošenje novog ustava posle izbora. Prema izjavama vladajućih političara u raznim prilikama, kao i prema informacijama koje su procurele u javnost, taj novi ustav doneće nova ograničenja prava i sloboda. Ustavni sud, koji je pojedinim odlukama kontrirao stavu vlasti, takođe je često na meti vlade i njenih partnera. Devlet Bahčeli, lider ultradesničarske Partije nacionalističkog pokreta, glavnog partnera vladajućeg bloka, više puta je pozivao na raspuštanje Ustavnog suda. Na primer, u govoru koji je održao 9. februara, Bahčeli je rekao: „Ustavni sud je sada pitanje nacionalne bezbednosti. Predsednik i članovi suda postali su neprijatelji nedeljivog integriteta države sa zemljom i nacijom, kao i socijalnog mira i bezbednosti. Ovako više ne može, ovakva sudska struktura ne može i ne treba da postoji među višim pravosudnim organima u Turskoj. Ustavni sud, koji je svojim skandaloznim kršenjem prava uzdrmao domaći mir i spokojstvo i potvrdio da je centar za proizvodnju haosa, ponavljam, treba ili ugasiti ili restrukturirati od početka.“
Ustavni sud, poslednja linija odbrane u oblasti prava i sloboda, mogao bi posle izbora biti suočen sa regulativom koja ograničava njegova ovlašćenja. Ukratko, Turska ne izlazi na obične lokalne izbore, već se kreće ka periodu bremenitom događajima koji mogu dovesti do ukidanja poslednjih oaza demokratije.
Indeks demokratije koji objavljuje Economist Intelligence Unit predstavlja rangiranje koje se često koristi u političkim naukama i međunarodnim odnosima, posebno u komparativnim analizama, i na njega se oslanjaju mnogi stručni i novinski tekstovi širom sveta kako bi pružili informacije o demokratskom statusu pojedinih zemalja. Na Indeksu demokratije za 2023. Turska se nalazi na 102. mestu od 167 zemalja, kategorisana kao „hibridni režim“, između demokratije i autoritarizma.
Hibridni sistemi su zemlje u kojima postoje izbori, ali su loše u oblastima kao što su prava i slobode, nezavisnost pravosuđa i mediji slobodni od represije. Na skali od 1 do 10, zemlje čiji su demokratski parametri ocenjeni između 4 i 6 smatraju se hibridnim režimima. A Turska je sa ocenom 4,33 na samo „jedan klik“ od skliznuća u autoritarni režim. Jedino što stoji između promocije Turske u autoritarnu ligu jesu politička i društvena opozicija, presude Ustavnog suda i postojanje nezavisne štampe, mada sa ograničenim dometom.
Indeks demokratije se izvodi iz rezultata u sledećim oblastima: izborni proces i pluralizam, funkcionisanje vlasti, politička participacija, politička kultura, prava i slobode. Očekivano, najnižu ocenu Turska je dobila u oblasti prava i sloboda, i ona iznosi samo 2,06, koliko ima i Rusija. Da naglasimo: ocena prava i sloboda u Turskoj je ista kao i ona u Rusiji, gde je pod sumnjivim okolnostima preminuo zatvoreni disident Aleksej Navaljni.
Jedina oblast u kojoj se Turska približava evropskom rangu i premašuje svetski prosek jeste politička participacija. Skor u ovoj oblasti iznosi 6,11 dok je svetski prosek 5,34. Međutim, Turska je na dnu sveta (kao i u pravima i slobodama) u izbornom procesu i pluralizmu sa 3,50. Svetski prosek u ovoj oblasti je 5,49.
Drugim rečima, izbori 31. marta će takođe biti odlučujući i u vezi s tim da li će Turska biti svrstana u kategoriju autoritarnih režima. Jer „nada u promenu vlasti putem izbora“, koja i dalje postoji u Turskoj uprkos svemu, spasava Tursku od kategorizacije kao potpuno autoritarne zemlje, makar samo za dlaku.
Turska ide ka izborima koji bi mogli da oblikuju njene buduće decenije. Rezultati ovih izbora ili će odlučiti da li će Erdogan uspostaviti totalnu vladavinu, ili će demokratske oaze nastaviti da vrše uticaj u produžecima, da upotrebim sportski izraz. Razlika između ove dve situacije ogromna je u pogledu prava, sloboda, vladavine prava i nezavisnih medija.
Erdogan je naglasio značaj ovih izbora još u maju 2023.
Podsetimo, Turska je 14. maja 2023. birala i predsednika i poslanike. Rezultat je poznat: aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan je na predsedničkim izborima dobio 49,5 odsto glasova, dok je njegov rival Kemal Kiličdaroglu osvojio 44,9 odsto, pa se pobednik birao u drugom krugu. Na izborima 28. maja, Erdogan je pobedio Kiličdaroglua sa razlikom od 52,18% naprema 47,82%. Ova pobeda je Erdoganu omogućila treći mandat na mestu predsednika Turske.
U pobedničkom govoru svojim pristalicama u Istanbulu, nakon objave nezvaničnih rezultata, Erdogan je govorio o lokalnim izborima koji će se održati 31. marta 2024, a posebno o izborima u Istanbulu. Erdogan je tada rekao: „Očekuje nas 2024. Da li razumete na šta mislim? Da li smo spremni da osvojimo Uskudar i Istanbul na lokalnim izborima 2024? Onda nećemo stati, radićemo vredno.“
U izvesnom smislu, Erdogan je kampanju za lokalne izbore započeo u noći kada je ponovo izabran za predsednika. To što se nije prepustio slavlju zbog nove izborne pobede, već odmah počeo da govori o značaju pobede na budućim lokalnim izborima, posebno u Istanbulu, bio je veoma važan pokazatelj predstojećeg perioda.
Posle ove Erdoganove poruke, vladajuća stranka je ubrzano započela pripreme za lokalne izbore. Odredila je svoje kandidate i „pobedničku strategiju“. U stvari, Erdoganova strategija je vrlo jasna: sve što je potrebno za pobedu biće urađeno, nema ograničenja! Iz onoga što se do sada radilo, razume se da ova strategija počiva na sledećim stubovima: podeliti opoziciju, pretiti biračima, koristiti adut „nacionalne bezbednosti“, zagađivati informativni prostor, ućutkati glasove koji se protive.
Zapravo, podeliti opoziciju je najlakša tačka ovog plana. Opozicija je već rasparčana. Pojedine „opozicione“ stranke su već počele kampanju protiv drugih opozicionih partija s kojima su nedavno sklapale savez. Pravi primer je Dobra partija (İyi Parti). Ova stranka, koju predvodi istoričarka Meral Akšener, nastupala je zajedno sa glavnom opozicionom Republikanskom narodnom partijom (Cumhuriyet Halk Partisi, CHP) na izborima u maju 2023. Akšener je čak želela da predsednički kandidat alijanse bude Ekrem Imamoglu, gradonačelnik Istanbula, ili Mansur Javaš, gradonačelnik Ankare. Sada je Akšener odlučila da se takmiči i u Istanbulu i u Ankari sa svojim kandidatima umesto da podrži Imamoglua i Javaša. Naročito u Istanbulu, to može dovesti do Imamogluovog poraza.
Još jedan adut na koji vladajuća stranka često igra jeste pretnja. Funkcioneri i kandidati vladajuće stranke često govore biračima: ako izaberete opozicionog kandidata, oni će imati problema sa centralnom vlašću i vaš grad neće biti opslužen. Na primer, obraćajući se biračima u crnomorskom gradu Orduu 16. februara, Erdogan je rekao: „Gradska opština bez nas, izvinjavam se, govorim iskreno, kako će oni obezbediti gas? Ako smo mi tamo, biće gasa. Ako nema nas, neće biti ni gasa.“
Ukratko, korišćenjem javnih resursa, vlast za predstojeće izbore namešta „igru bez pravila“ i pokušava da osigura pobedu u ovoj ionako nepravednoj trci.
Opozicija je, s druge strane, u rasulu. Stranke koje su prošlog maja nastupale zajedno, ne vode kampanju protiv vlasti, već jedna protiv druge. Usled internih sukoba, glavna opoziciona stranka, CHP, još uvek nije zaključila listu svojih kandidata.
Čini se da opozicija u celini, zasnivajući svoje strategije na partijskim interesima, ne shvata značaj ovih izbora za budućnost Turske, što ne uliva nadu biračkom telu. Opozicija ne razume da će gubitnik na ovim izborima biti „nada u demokratiju“ i ne uspeva da se ujedini protiv vlasti. S druge strane, ako opozicija bude uspešna na ovim izborima, otvoriće se kanal za obuzdavanje vlasti i bar ćemo se zadržati u kategoriji „hibrida“.
Da vidimo kakav će dan u Turskoj osvanuti 1. aprila: da li će to biti zemlja u kojoj je nada u demokratiju još živa, ili zemlja u kojoj je demokratija prvoaprilska šala?
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 04.03.2024.
