Hram Sv. Save u Beogradu

Hram Sv. Save, Predrag Trokicić u Beogradu

Po dubokom narodnom uverenju kult predaka ima magijsku zaštitnu moć, i to ogromnu, protiv svih zala. Otuda se mošti mučenika za veru i drugih svetiteljstvom ovenčanih hrišćana još iz najranijih vremena hrišćanske crkve poštuju kao svetinja „nad kojom se samo može vršiti sveta liturgija, a i preko kojih, zbog zasluga svetiteljskih, učinjenih za vreme zemaljskog života njihovog, Bog izvodi blagodet svoju, kojom isceljuje bolesne, i spasava od raznih beda i nevolja. One se, dakle poštuju kao posredništvo pred Bogom, oruđa njegove natprirodne moći, a ne kao božanstvo“. Manastiri i crkve bili su, stoga, utoliko ugledniji, posećeniji i bogatiji ukoliko su imali moćnije i čudotvornije svetiteljske mošti. Među izuzetno poštovane bogomolje ubrajala se, od vremena prenosa tela Svetoga Save (1237) i Mileševa.

Poćevši od 16. veka datiraju svedočanstva o tome da Svetog Savu ne poštuju samo pravoslavni nego i narodi „drugog jezika i zakona“, kao i muslimani, najverovatnije, još od svoje hrišćanske starine. Nekoliko stranih putnika, koji su u tim vremenima svraćali u Mileševu, beleže kako Turci poštuju telo Svetoga Save i čine milostinju (Francuz Žan Šeno, 1547), da kaluđeri žive od milostinje „što im ponajviše pružaju Turci koji sveca osobito štuju i jako ga se boje“ (Venecijanac Katarino Zen, 1550), čak se kazuje da Mileševi „veću milostinju daju Turci i Židovi nego li hrišćani“ (Venecijanc Benedetto Ramberti, 1553; Francuz Pjer Leskalopje, 1574), kao i da je Sveti Sava počivao u srebrnom kovčegu i „sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo“ (Austrijanac Melhior Sajdlic, 1559). U svojim Hronikama grof Đorđe Branković priča kako je neki beg javio turskim vlastima da „Turci veruju Svetom Savi i uzimaju znak krsta i pokrštavaju se“. Stoga je bilo naređeno, kazuje se tu dalje, da se spali svetiteljevo telo. Đakon Atanasije, savremenik i hroničar ratnih zbivanja potkraj 16. veka, navodi da je Sveti Sava spaljen od Turaka zato što je jedan Turčin bio izlečen na svečevom grobu od besa. I prema narodnoj pesmi (Sveti Sava i Sinan-paša silni): „Milješevka đaurska je ćaba, / O svecima i svakoj nedjelji, / Tu je mnogo đaurskih hadžija, / Što dolaze te se svecu mole, / Da je tako neka i ostane, / Al sam čuo i ljudi mi kažu, / Da ka svecu idu na klanjanje / Baš i naši Turci Osmanlije, / Ovaj svetac, kažu, čuda čini: / Od slepijeh postaju okati, / Gluvi namah u času pročuju, / Nemima se jezik odrešuje, / Hromima se noge opravljaju, / Maniti se brzo pametuju“.

Strahopoštovanje prema manastiru Mileševi susednih Srba muslimana, do danas se sačuvalo, piše 1934. prota Stevan Dimitrijević, što je za ovog autora, istovremeno, i dokaz (uz druge) da povod za spaljivanje Svetog Save (u 1594. godini) nije nikako mogao poteći od njih. I po mišljenju Tihomira Đorđevića „naš narod je, bez obzira na veru, gledao u Svetom Savi narodnog sveca. „U tome nisu činili izuzetak ni naši muslimani. Sa njegovim spaljivanjem oni nisu imali nikakve veze. Ovo poštovanje Svetog Save – kazuje se tu dalje – moralo je izazvati sablazan kod službenih predstavnika turske vlasti. Oni su zato učinili da telo bude odneseno i spaljeno“. I Milenko Filipović ističe da je kult Svetoga Save bio veoma jak i među muslimanima, pa je otuda jedan od važnih uzroka što su Turci spalili njegovo telo bilo baš to veliko poštovanje koje su mu ukazivali muslimani.

Na obližnju Savinu vodu – izvor iz stene koji je, po narodnom verovanju, potekao na svetiteljevu zapovest – muslimani su oduvek dovodili bolesnike (o čemu sredinom 19. veka svedoči i ruski konzul Aleksandar Giljferding), pa i danas to čine, a za nemoćnije nose vodicu kućama, pa ih njome zapajaju, umivaju i kupaju.

Stanovnici Hisardžika, muslimanskog sela nadomak Mileševe, rado su se odazivali na manastirsku mobu u vreme kosidbe, žetve i drugih radova. Bilo je i drugih znakova pažnje; pred manastirskim mostom na Kosaćanki Hisardžani bi sjahali s konja i, tek, ostavivši manastir za sobom, ponovo pojahali („naši su nam stari kazivali, da ovako radimo i da manastir kao svoje čuvamo“).

I u susednom Prijepolju muslimani su rokove (vade) računali sve po pravoslavnom kalendaru, rado su svraćali litiju da prođe kroz njhova imanja, nagrađujući za to monahe, a oni koji pčelare odvajali bi po malo voska za manastir. Za vreme turske vladavine u ovakvim slučajevima govorili bi: „Država je naša, ali je zemlja srpska i zemlji smo zavetani“.

Pa i deo moštiju Svetog Save – desna ruka – koja je, kažu, nekim čudom spasena od vatre, nalazila se, sve do 1912. godine, u familiji Čengića u selu Potpeću kod Pljevalja. Po sačuvanom predanju „muslimani iz Hisardžika (kod Prijepolja) iz porodice Kapidžića (Dizdarevića?) odneli su iz Mileševe kivot u kome su nekad bile mošti Svetog Save, pa su u njemu potom čuvali voće“. Ovaj drveni kovčeg nalazi se danas u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja i „nije mnogo star“, tvrdi Sreten Petković.

Opet po svedočenju prote Stevana Dimitrijevića „u Gusinju i njegovoj nahiji Srbi strogo svetkuju Svetoga Savu, pa i muhamedanci poštuju ime njegovo zbog čudesa koja je, po pričanju, tamo učinio, kao s Plavskim Blatom, izvorom Cijevne i svojim Počivalom“. Tamo se veruje i to da je on naučio orača da „goni brazdu s obje strane njive i tkalju da potku provlači s jedne i druge strane“.

Ova pojava je poznata i kod drugih naroda. Heroji civilizatori odnosno sveci civilizatori, a tako je prevashodno bio shvaćen Sveti Sava, centralne su ličnosti najraznovrsnijih predanja ovog tipa. Kao putujuće božanstvo – grčka predanja o bogovima puna su tih primera – Sveti Sava obilazi srpske zemlje, zavodi red i uči narod raznim umećima („zna sve zanate“), što upućuje na zaključak da je na njega preneta uloga staroslovenskog boga Daboga odnosno Hermesa i Vodana.

U mnogim našim krajevima ima naziva Savina voda, jer se veruje da je te vode (kao i mnoga planinska jezera) otvorio Sveti Sava udarivši štapom – štakom (njegov nerazdvojni atribut) o zemlju ili kamen, a to je, opet, starozavetno predanje vezano za Mojsijevo ime. I za Hrista se govori da „iz kamena istoči vodu i napoji žedne ljude“. Tu svoju moć Bog je preneo na svoje svetitelje i ima na hiljade izvora za koje se veruje da su ih otvorili svetitelji božjom milošću. I danas su to mesta molitve i isceljenja za vernike i inoverne.

No, kult Svetog Save nije živeo samo u narodnom predanju, on se – što je dosadašnjim istraživačima izmicalo – čuvao i u pisanoj književnosti. Reč je o pesmi Poziv na vjeru Muhameda Hevaije Uskufije. Ovaj pesnik sa dva pseudonima Hevai (ili Havai) i Uskufi – rođen 1601. godine kod Donje Tuzle (Dolno Solan, kako sam kazuje), po mnogo čemu je jedinstven u južnoslovenskoj literaturi; begovskog porekla i visoko obrazovan pisao je i pevao, poput svoje bosanske sabraće, na orijentalnim jezicima (turski, arapski, persijski), ali je poznatiji kao aljamiado (alhamiado) pesnik. Jer, uz romanske jezike na Iberijskom poluostrvu (Mozarapi su se služili arapskim slovima čak i kada su pisali latinski), brojne evropske (grčki, albanski, bugarski, poljski, beloruski), azijske (persijski, čerkeski, indijski, malajski, tatarski), afričke (berberski, etiopski) i slovenski jezik u Bosni – Hevaija ga naziva bosanskim (kasniji prepisivači nazivaće ga srpskim odnosno hrvatskim) – pisan je arabicom sve do 1942. godine. Druga osobenost aljamiado književnosti bila bi njena okrenutost narodnom nasleđu, pa su i malobrojni autori ove književnosti i njihove pesme bili i glas savesti (uočava se njihov kritički odnos prema vlasti uključujući i verske dostojanstvenike) – iako suviše slabašan – jedne epohe. Otuda i u već pomenutoj Hevaijinoj pesmi Poziv na vjeru (naslov je dao neki od kasnijih prepisivača) koja je, smatra se, jedna humana poruka srpskim pobunjenicima da se vrate mirnom životu – ili, kako bi se to danas reklo, poziv na suživot – ima mesta i za Svetog Savu: „Nek ne čini silu, slavu (tj. Slavenu odnosno hrišćaninu), / Ne priliči nek se lavu (tj. ne priliči niko lavu), / Nek u(z)nade (spoznati, upoznati) Svetog Savu! / Hod’te nami vi na viru!“

Osuđujući nasilje nad jednokrvnom braćom – „Otac jedan, jedna mati / Prvo bi nam valja(l) znati / Jer (lokalni izraz u značenju zašto) ćemo se paski klati / Hod’te nami vi na viru!“ – Hevaija, rekli bismo, upućuje muslimane na svetosavsko učenje računajući na neosporni autoritet ovog svetiitelja, budući da je za obe konfesije Sveti Sava bio pre svega čudotvorac i učitelj, poput nekadašnjih heroja civilizatora.

Ima, doduše, i suprotnih tumačenja; naime, da je u pesmi reč o pozivu sunarodnicima drugih konfesija da prihvate islam.

Treba, svakako, naglasiti da je Hevaija, pesnik čistog, lako razumljivog i turcizmima nenatrunjenog jezika, bio tipičan predstavnik islamskog mističnog pesništva, a zna se da su sufijski (mistični) redovi najviše doprinosili stvaranju snošljivih odnosa među raznim verama u Osmanskom carstvu. Najzad, Molitva, jedna od Hevaijinih pobožnih pesama, mogla je i tada, a može i danas, kako to ističe Muhamed Huković, „poslužiti svakom vjerniku, pripadniku bilo koje religije. Kao da je pisac namjerno izostavio sve odrednice koje bi Molitvi davale uzak konfesionalni karakter i oduzele joj univerzalnu primjenu“ („Bože jedini, ukaži da među nama ne budi opačina, ni laž, ni nevira. Kako si od jednog kolina stvorio, onako na brastvo utviruj, ne po viri od istoka i zapada, sa svoje strane svojoj milosti i rodu i prijateljem po putu sastavi“). Najzad, i pozivanje na Svetog Savu upućivalo bi na Hevaijinu snošljivost, smisao za suživot i pomirljivost, što je još davnih dvadesetih godina minulog veka isticao i Hamza Humo.

Literatura

V. Dimitrijević, Spaljivanje moštiju Svetoga Save, Brastvo XXVIII (1934).

Vlad. Ćorović, Kult Svetoga Save, Brastvo XXVIII (1934).

U. Džonić, Sveti Sava u narodnim i umetničkim pesmama, Beograd, 1935.

T. Đorđević, Sveti Sava i naši muslimani, Politika 7, 8. i 9. januar 1935.

Srpski mitološki rečnik, Beograd, 1998.

Sr. Petković, Manastir Svete Trojice kod Pljevalja, Beograd, 1974.

V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd, 1973.

W. Lehfelldt, Das serbokroatische Alyamiado –Schriftum der bosnisch-hercegowinischen Muslime, Muenchen, 1969.

Huković, Kritički tonovi alhamijado pjesništva, Prilozi za orijentalnu filologiju 39, Sarajevo, (1990).

M. Huković – A. Kasumović – I. Smajlović, Muhamed Hevai Uskufi, Tuzla, 1990.

S. Balić, Kultura Bošnjaka, muslimanska komponenta, Wien, 1973.

F. Nametak, Pregled književnog stvaralaštva bosansko-hecegovačkih muslimana na turskom jeziku, Sarajevo, 1989.

M. Huković, Zaboravljena baština, kratak pregled književnog stvaralaštva Muslimana do polovine 20. stoljeća, Sarajevo-Zagreb, 1992.

A. Nametak, Rukopisni tursko-hrvatskosrpski rječnici, Građa za povijest književnosti hrvatske, 29, Zagreb, 1968.

H. Humo, Od prelaza na islam do novih vidika, Spomenica dvadeset pete godišnjice Gajreta 1903-1928. Sarajevo, 1928.

Republika 566-567, februar 2014.

Peščanik.net, 27.01.2016.