Pre dvadesetak godina sam sa grupom novinara bio u Helsinkiju, pa smo imali priliku da razgovaramo sa tadašnjim vodećim menadžerima čuvenog svetskog elektroničkog šampiona Nokije.
Ovo preduzeće je tada, na moje zaprepašćenje (kao zagovornika privatizacije svih oblika kolektivne svojine u SFRJ), praktično bilo u stopostotnom vlasništvu finske države, pa sam bio šokiran podacima o basnoslovnim profitima koje je ova firma već tada ostvarivala, brzinom njenog razvoja i globalnog širenja, uz, dakako, fantastičan nivo investicija u inostranstvo.
Tada sam jednog od potpredsednika Nokije pitao da li zbog visokih ulaganja u svetska tržišta, dakle zbog ulaganja u radna mesta u Kanadi, SAD, Švajcarskoj, Francuskoj, Kini, a ne u samoj Finskoj, menadžeri firme imaju problema sa Odborom za finansije Parlamenta Finske, pred kojim, kako nam je prethodno saopšteno, jednom godišnje polažu račun o poslovanju državnom imovinom. On mi je jednostavno odgovorio: „Znate, prvo im pustimo glas da će Nokija u državni budžet uplatiti milijardu-dve dolara, pa posle, u debati – nemamo nikakvih problema“. A dodao je još jednu šokantnu rečenicu, da je zapravo tajna uspeha Nokije to što prethodne dve decenije ništa nije investirala u samoj Finskoj!
Svih potonjih desetak godina plašio sam se da će Milošević i njegovi socijalisti i radikali saznati da je Nokija zapravo u državnoj svojini, te da će tim argumentom odbaciti svaki pokušaj privatizacije i tranzicije u Srbiji. I danas mislim da je Nokija bila (a delom i ostala) jedan sasvim zaseban izuzetak, usamljen u svetskoj ekonomiji – da jedna firma u državnoj svojini bude lider tehnoloških inovacija na svetskom planu, globalni igrač koji gotovo apsolutno ignoriše „patriotske“ ekonomske stereotipe i preduzeće sa toliko autonomije od političke superstrukture u svojoj zemlji, da praktično diktira „najmoćnijem vlasniku“ koliku će mu dividendu isplatiti, te da pri svemu tome nema zbog toga problema sa finskim poslanicima – jer državnom budžetu daje ogroman prihod.
Sve ovo mi je palo na pamet kada sam pre nekoliko dana pročitao analizu Republičkog zavoda za razvoj Srbije o poslovanju javnih preduzeća u 2008. godini, po kojoj izlazi da su javna preduzeća naše države prošle godine ostvarila gubitak od oko 850 miliona evra, te da sada njihovi kumulirani višegodišnji gubici iznose 371,8 milijardi dinara – što će reći oko četiri milijarde evra po trenutnom kursu. Verovatno su istu analizu čitali i sastavljači nedavnog pisma premijeru Cvetkoviću, čelnici Unije poslodavaca Srbije, Saveza samostalnih sindikata Srbije i UGS „Nezavisnost“ koji su, između ostalog, rekli da naša privreda više ne može da nosi na leđima neefikasni javni sektor u kome od ukupno 590 preduzeća – čak 580 posluje sa gubitkom. To je gotovo neverovatno.
Zato se sada i nalazimo u teškoj situaciji, da država ne zna od koga da namakne pare za budžetski deficit, jer, umesto da vuče profit od državnog kapitala u javnim preduzećima, ona je uglavnom prinuđena da čitav taj sektor dotira iz budžeta, jer nema svoju Nokiju. Ako ovaj problem pokušamo da protumačimo prozaičnije, možemo pretpostaviti da je reč o tome da se korisnici usluga javnih preduzeća „dotiraju“ niskim cenama struje, železničkog i avionskog saobraćaja, uglja iz rudnika sa podzemnom eksploatacijom, potrošači vode, grejanja, gradskog prevoza, sahrana itd.
No, analiza cena ovih „javnih usluga“ verovatno bi pokazala da se gubici javnih preduzeća ne mogu u potpunosti objasniti samo niskim cenama, to jest dotacijama stanovništvu (pretežno onom njegovom delu koji živi u gradovima, a posebno u velikim gradovima). Jer, cene tih usluga u Srbiji jesu nešto niže nego u drugim zemljama (osim kod avionskog prevoza), ali komparativni podaci ukazuju da je ta razlika daleko manja od razlike u stepenu efikasnosti njihovog poslovanja, pogotovu ako se ima u vidu nizak kvalitet javnih usluga u Srbiji. Da uprostimo, ispada da je finansijska katastrofa javnog privrednog sektora u Srbiji dobrim delom uzrokovana nestručnim rukovođenjem i ogromnim viškovima zaposlenih. A oba ova potonja razloga uzrokovana su pukom okolnošću da javnim privrednim sektorom gazduju zapravo naše političke stranke, naročito na lokalnom nivou. Pri tome je posebno ubitačan zakonom o radu poduprti međustranački „fer plej“ – da se posle svakih izbora oni koje je zaposlila prethodna stranačka garnitura sklanjaju sa operativnih, na „savetničke“ funkcije, a nova vodeća ekipa dolazi povrh svih prethodnih.
Tako ispada da mi zapravo ne znamo tačno „čija su naša javna preduzeća“, jer kada treba pokriti njihove gubitke, onda su naša, a kada se iz njih izvlači dobit ili dotacija, onda to ide u korist onih koji ih koriste, ili za ličnu promociju i hasnu ili za korumpiranje određenih slojeva stanovništva, ciljanih korisnika, na račun svih građana Srbije. Daleko je Finska.
Danas, 13.09.2009.
Peščanik.net, 14.08.2009.
