Najvažnije prednosti članstva u Evropskoj uniji nalaze se, naravno, u samom članstvu. Sam proces pridruživanja konstruisan je tako da se zemlja osposobi da se u potpunosti okoristi članstvom. Usled toga, proces pridruživanja je zahtevan, a može da izgleda i da su troškovi na putu veći od koristi. Nije, dakle, tačno ono što se često kaže – da nije važan cilj već proces integracije u Evropsku uniju. Ostvarenje cilja daje vrednost čitavom procesu.

Šta je suština procesa? Sa institucionalne tačke gledišta, usvajanje pravnog sistema Evropske unije, gde je važno samo prihvatanje vladavine prava koliko i samih pravila, koja su, naravno, podložna promenama. Osnovna ideja jeste da se proširenje svih vidova sloboda na sve članove, potencijalno na čitavu Evropu, ukotvi u depolitizovanom, stabilnom i trajnom sistemu pravnih normi i pravila ponašanja. U središtu toga sistema sloboda jesu one privredne, jednu od kojih su gražani Srbije delimično mogli da osete posle ukidanja viza. Uz to, sa primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, slobodna trgovina industrijskom robom takođe počinje da važi. Učlanjenjem, pak, integrišu se i tržišta usluga i rada.

Sa političke tačke gledišta, proces pridruživanja menja političke prioritete. Buduća članica Evropske unije trebalo bi da se ponaša kao da je članica već u toku procesa integracije. To znači da se preuzimaju obaveze da se unutrašnja politička pitanja posmatraju evropski, dakle u skladu sa interesima Unije. To utiče i na sadržaj suverenosti države članice ili one koja to želi da postane. Suverenost je obaveza prema drugim zemljama članicama i prema Uniji, a podrazumeva pre svega određen odnos prema sosptvenim građanima – koji se pre svega rukovodi ljudskim pravima i demokratskom procedurom.

Šta se dobija članstvom? Ključna korist je u povećanoj bezbednosti i stabilnosti zemlje. Ukoliko Unija ne bi tome doprinosila, teško bi je bilo opravdati bilo kojim drugim javnim dobrima. No, to se ne postiže ni vojskom niti policijom, već pre svega otvaranjem tržišta i bržim privrednim i društvenim napretkom. U načelu, mala zemlja, a sve su zemlje članice male u odnosu na Uniju kao celinu, ima uslove za brži privredni rast i društveni napredak zato što može da računa sa mnogo većim tržištem i sa većom društvenom i kulturnom raznovrsnošću. Uz to, postoje i značajni transferi iz evropskog budžeta koji bi trebalo da omoguće da se bržim rastom zemlja članica izjednaći u razvijenosti sa bogatijim članicama Unije.

Sve ove prednosti se u punoj meri mogu osetiti ili koristiti tek kada je zemlja punopravni član. Sam proces učlanjivanja je kao investicija koja bi trebalo da se isplati onda kada zemlja počne da dela kao članica Unije. U procesu pridruživanja zemlja bi trebalo da dela kao da je članica, ali nema veliku moć uticanja na politiku i zakonodavstvo same Unije. Nije u položaju, recimo, da utiče na ustav Unije, već ga samo članstvom prihvata. Zemlja članica, naravno, ima glas u Uniji i može značajno, usled konsenzusa i načela solidarnosti, da utiče na sve ono što smatra da je od značaja upravo za nju. To je druga strana nove suverenosti: pravo da suvereno utiče na politiku Unije u skladu sa svojim interesima.

 
Dnevnik.rs, 24.12.2009.

Peščanik.net, 31.12.2009.