Možda ovo neko razume. Vojislav Koštunica: „(A)ko se na referendumu potvrdi sadašnje opredeljenje vlasti da vodi Srbiju u Evropsku uniju,… to bi značilo kraj dosadašnje zakulisne politike Evropske unije prema Srbiji i iznošenje na svetlo dana pitanja šta EU želi od Srbije i koji je odgovor Srbije na takvu politiku Evropske unije. Tako bi se, konačno, uspostavili čisti računi između Srbije i Evropske unije, bilo na osnovu nove politike neutralnosti bilo na osnovu stare politike evropskih integracija.“ Najteže je razumeti deo gde se kaže da će se utvrditi „šta EU želi od Srbije“.

Zašto bi EU bilo šta želela od Srbije?1 Srbija je ta koja je podnela zahtev za učlanjenje u EU. Ako promeni mišljenje, taj će zahtev povući. Da li EU želi ili ne da Srbija nastavi da teži učlanjenju, to je irelevantno. Zemlje članice Evropske unije su se 2003. obavezale da sve balkanske zemlje prime u članstvo po istoj proceduri, jer su one to zahtevale. Ako Srbija promeni odluku ili, recimo, na referendumu, koji će se svakako u nekom momentu održati, glasači promene mišljenje, to je onda to.2

Ovo, koliko sam ja u stanju da razumem, Koštunica zapravo i zna, jer procenjuje da bi „EU mogla da pristane na političku neutralnost Srbije“, drugim rečima na to da Srbija ne ispunjava pretpostavljene želje Evropske unije. U kom je smislu uopšte potreban pristanak EU na odluku Srbije da joj se ne pridružuje? Sugestija je da je Srbija podnela zahtev za učlanjenje u EU zato što je to ono što „EU želi od Srbije“. A to, zapravo, nije u srpskom interesu. Dok bi EU, dakle, pristala na ono za šta se Srbija odluči da je u njenom interesu. Da li to tako treba razumeti? EU znači, ipak, želi ono što Srbija želi. Račun je, ako je to ono što se kaže, već čist.

Pod „pristankom“ se u stvari misli na to da bi EU bila spremna da sa Srbijom stupi u odnose kakve ima, na primer, sa Švajcarskom. Zašto EU ne bi pristala da sa Srbijom uspostavi one odnose koje ima sa Švajcarskom? Kome je ovo poslednje pitanje upućeno? Da li Koštunica razume ono što sam piše? Recimo u navodu sa početka ovog napisa. Zar EU ne vodi „zakulisnu politiku prema Srbiji“? Politiku nečistih računa.

Ja, na primer, mislim da bi EU bila spremna da razmotri predlog o tome da sa Srbijom uspostavi iste odnose kao i sa Švajcarskom.3 Problem bi bilo utvrđivanje na koju bi se teritoriju odnosili ugovori o slobodnoj trgovini, kao i svi ostali. Po rezoluciji 1244, to se ne bi odnosilo na teritoriju Kosova, koje bi svejedno nastavilo da teži učlanjenju u EU. Što se ne bi moglo zaustaviti time što bi Srbija proglasila političku neutralnost. Zapravo, bukvalno bi ona, ta politička neutralnost, značila da bi Srbija bila neutralna prema toj nameri Kosova da se učlani u EU ili, ako je to jasnije, prema želji EU da u svoje članstvo primi Kosovo.

U toj tački kreće nagađanje da će se EU i onako raspasti, pa će onda… Pa odjednom imamo, što se kaže, više jednačina nego nepoznatih. Sve potpuno nepotrebno. Dovoljno je obezbediti podršku na izborima i onda sprovesti politiku za koju su ljudi glasali. Recimo, 2008. su bili izbori i glasovi nisu otišli na Koštuničinu stranu. No, izbori su bar svake četiri godine, pa prilika ima dovoljno, jer Koštunica i tako tvrdi da do pridruženja Evropskoj uniji nikako ne može doći ni za deset godina, a dotle će se ona i tako i tako raspasti, pa onda… zapravo i nema nepoznatih.

U celoj toj stvari je najteže razumeti to da istaknuti predstavnik jedne generacije koja je donela praktično sve pogrešne odluke kada joj se ukazala prilika da ih donosi, čemu su inače posvetili praktično sav svoj angažman – nije sposoban da razmisli da li, u svetlu svih tih neuspeha, zaista razume politički svet i posebno interese naroda na koji se neprestano poziva? To bi već bio čist račun. A pre svega bi sadržao stavku, veliku stavku, o pogrešnoj kosovskoj politici.

Sve za šta je sposobna čitava ta generacija, što bi rekao Ćosić, disidenata, jeste da prebaci odgovornost za sve svoje intelektualne i političke neuspehe na nekog drugog. Te je kriva Jugoslavija („svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“), te je kriva Evropska unija, te je kriv NATO, i konačno imperija, što će reći Sjedinjene države, to jest maltene The Dark Side. To bežanje od odgovornosti ima za rezultat pisanje sve manje razumljivih ili potpuno nerazumljivih napisa, članaka, rasprava, knjiga. A onda slede nove pogrešne odluke.

Peščanik.net, 06.12.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Ostavljam po strani da li EU uopšte može nešto da želi imajući u vidu njen politički karakter i način na koji se donose odluke.
  2. Ovo je sve lako videti na primeru Islanda ili ranije Norveške, što su inače primeri koji se u ovom kontekstu najčešće zloupotrebljavaju, jer se tumače kao primer otpora prema želji EU da ove zemlje integriše. Dok je urpavo reč o dobrovoljnom karakteru procesa pridruživanja.
  3. Takođe ostavljam po strani to što se Koštunica zapravo ne zalaže za to da Srbija ima isti odnos sa EU kakav ima Švajcarska. Njegov je predlog, na koji bi EU trebalo da pristane, da Srbija ima značajnu carinsku zaštitu na uvoz iz EU, a da EU dozvoli slobodan pristup srpskog izvoza na tržište EU. Verovatno bi se težilo istom aranžmanu i kada je reč o kretanju ljudi, usluga i kapitala. Bi li EU pristala na to? To pitanje je zapravo manje važno od onog da li bi takav odnos bio u interesu Srbije? Ideja je čini se da bi EU pristala jer je ekonomski jaka, a Srbiji bi zaštita bila potrebna jer je ekonomski slaba. Tako da ispada da ta EU, koja vodi „zakulisnu politiku“ prema Srbiji, ne samo da želi ono što i Srbija želi, već je spremna da se više nego benevolentno prema njoj odnosi. Tako da u odnosu sa EU, izgleda, Srbija može da dobije „i jare i pare“.
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija