Cvetni trg ima svog harmonikaša, sedi na neergonomskoj šamlici (ili možda pecaroškoj stolici), preniskoj u svakom slučaju da bi mu bilo udobno, ali verovatno zgodnoj za transport do kuće ili stana (upitate li se, o prolaznici, odakle svirač dolazi, kako izgleda soba u kojoj predveče broji dnevni pazar?).
Dugmetarac je, harmonika mu ima onu slatku dubinu slavne talijanske manufakture „Dallape, meh joj je bio crven kao nar, žut kao kajsija, ili bi bivao dvobojan, ali tako da se prilikom razvlačenja pojavljivao romb, ili radije romboid koji bi u jednom trenu bio i ravnostran: ako si dete piljiš u geometrijsku animaciju, u duha koji se s merom širi i s merom sužava, na muziku i zaboraviš dok skupljaš kuraž da između dve bore staviš kažiprst“.
&
Cvetni trg ima svog harmonikaša, harmonikaš ima svoj repertoar. Koji bi on mogao da proširi te da u radni dan unese koliko-toliko raznovrsnosti, ali bi broj numera ruku na srce mogao da bude i manji, jer se niko od potencijalnih donatora ne zadržava; mogao bi svirac da se drži i jedne iste melodije ceo dan, to se na prihod ne bi nikako odrazilo te on po svojoj play listi tumara kako mu se ćefne, po redosledu nastanka dnevnog potpurija, jednom po principu srodnosti, drugi put baš odabere pesmu drukčiju od prethodnih.
Kao i vrhunski uspešni muzičari i on uživa punu slobodu. Da. Ako postaneš veliko ime sviraš i pevaš ono što ti želiš. Ukoliko si u širokom srednjem muzičarskom sloju (od kafane i svadbe pa do estrade) sviraš ono što publika od tebe poručuje ili ono na šta si je navikao, i ne smeš da rizikuješ. Carstvo muzičke i muzičarske slobode je na dnu i na vrhu, na samom gornjem i donjem obodu zastave, tamo gde joj je porub nevidljivi: svi ostali muzičari su bića zadatka i sluge onih koji daju bakšiš, kupuju karte ili gospodare produkcijskim kućama te državnim fondovima za kulturu.
Ovaj preslobodni umetnik pravi jedne te iste greške u posve lakim pesmama, u „Rjabinuški“ ima jedan postojani shortcut, na drugom mestu ima pa umleitung, neku svoju zaobilaznicu, čoveče, za tolike godine zar ne možeš te čvorove da raspleteš?! Pa naravno da ne može! Zar poneki rđav manir ne prati i mnogog slavnijeg izvođača, i nije to samo ni u muzici, istorija umetnosti je groblje takvih situacija, svako se kreće u svom vlastitom dolapu, prečnik nije za sve isti, ali su umetnici svak u svome karantinu, svako ima svoj loop, onu petlju koju imaš kad snimaš muziku – omeđiš jedan deo i ponavljaš frazu dok ne shvatiš da zapravo ne možeš bolje.
&
Što nas dovodi do Dobrice Ćosića. Koji na šamlici razvlači li razvlači svoju dalapu, rombu je već svega preko glave, ali su prolaznici oduševljeni, „Službenom glasniku“ posrećilo se da štampa najnoviji a zapravo jedan te isti medley oca nacije, radi se dakako o srpstvu, toj pokvarenoj rjabinuški Ćosićevog opsesivnog i nadasve dosadnog tvorchestva koje se mora biti mučnim učinilo i samome Matiji, pa su delo živim besedama prehvalili mlađani književnik Kecmanović i sada već sredovečni, u bosanskom ratu nepoginuli g. Bokan.
Nisam „Bosanski rat“ čitao, iz onoga što sam kao sve aljkaviji čitalac novina ipak video rekao bih da se radi o još jednom rečniku najotrcanijih misli, da, Ćosić Dobrica je naivni umetnik, čista duša: ono što je Flober radio promišljeno, metodično, zgađeno i zlurado, naš najveći pisac radi najčistijeg srca, zapisuje neumorno opšta mesta, plitke i očigledne stvari oduševljavaju ga, za njega su to sve otkrića, što naučna, što umetnička, što filozofska! Kao što Čičikovljev sluga uživa u samom procesu čitanja, i svejedno mu je da li čita udžbenik hemije ili čita jelovnik, tako naš najveći pisac uživa u pukom ispisivanju rečenica o Srbima, što bi od jednoga sada već veterana bilo i simpatično da nije bulumente koja kuje u zvezde priručna piščeva otkrovenja (ja na primer imam prisilnu radnju da pevam i sviram, ali društvo oličeno u mom komšiluku i porodici to naprosto podnosi, doklen šira zajednica ne daje na to pet para i ni jednim gestom ne podstiče taj moj privatni odušak, tu terapiju koju sam sam sebi prepisao: ne dolazi mi „Službeni glasnik“ ni PGP sa ponudom koju ne bih imao srca da odbijem): Bošnjački rat se nastavlja u miru bošnjačkom propagandom za ostvarenje ratnih ciljeva pokretača, a to je stvaranje islamske države u Evropi i uništenje Republike Srpske.
Ima li uma zarobljenijeg od ovoga? Ono što su u ratu dobili, Bosanski Srbi će u miru da izgube! Pa misao da je verski rat lakše izazvati nego ga posle smiriti i preživele izmiriti! Kuću je pretpostavljam lakše minirati nego ju od temelja sagraditi, fanove specijalno oduševljava rečenica o Republici Srpskoj kao o „preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka”, preleteo sam je i uz prvi gutljaj espresa poslao u svoj pretrpani recicly bin, ili bolje reći na svoju Adu Huju gde će podalje od očiju trajati večno, kao najlon kesa, kad ti u Novoj srpskoj političkoj misli ugledam istovetnu misao: „Republika Srpska je praktično najveći uspeh srpskog naroda u poslednjih devedeset godina!“ Ne, nije prepričana Ćosićeva teorema, ova nova srpska politička misao prhnula je iz Babuškine glave – kako umetnik i naučnik nezavisno jedan od drugog dolaze do istovetnog naučno-umetničkog otkrića!
Profesor i urednik Vukadinović obznanio je ovo nakon što mu se u Banjoj Luci prikazao Dodik Milorade a u okviru njihove naučne rasprave kratko i jasno nazvane „Političko-sociološki aspekt aktuelne političke situacije u Republici Srpskoj“, dva ili tri dana pošto je Ćosićeva rečenica obigrala vasceo srpski etar; reklo bi se da je umetnost pretekla nauku, da će misao o Republici Srpskoj kao o jedinoj srpskoj pobedi biti zavedena kao Ćosićeva (tim pre što je vešto kako to samo književnici znaju ubacio ono „preskupa“, ah, kad ćemo početi da pobeđujemo po pristupačnijoj ceni, ili uz popust?!), ali su i književnost i nauka protrčale kroz isti cilj i zagrlile se onako znojave.
&
Nema govora o tužbi za plagijat, pa ni o vansudskom poravnanju, uostalom, Ćosić govori o najvećem srpskom uspehu u drugoj polovini XX veka, Vukadinović ga tu šiša sa svojih devedeset naučno-istorijski pretresenih godina, hm, sad je 2012., minus devedeset, jednako je 1922,: Drugi svetski rat i doprinos Srbije pobedi nad Trećim rajhom razočarali su novog srpskog političkog mislioca, e baš mi je žao.
Peščanik.net, 13.03.2012.
