Jedanaestorica vaterpolista napustili reprezentaciju Srbije! Opa! Zlatni i prezlatni delfini napokon su primetili da igraju pod zastavom države koja krši ljudska prava građana lišenih dara za takmičarske sportove, pa su se solidarisali sa velepotlačenima i rekli: „Ne moramo još i mi da podupiremo iluziju, Potemkinovo selo, laž – da je kod nas sve cakum-pakum. Šta su premije i prijem kod despota, ako naši sunarodnici, naši rođaci i naše komšije nisu sigurni hoće li im sutra neko iz Ćacilenda razbiti glavu i vratiti se nekažnjen u svoj sve prljaviji vigvam. Nećemo da igramo za reprezentaciju makar ostali bez naci-penzija, sve dok država – koja nam doduše daje bazene, kapice, plaća put kad idemo na takmičenje – ne postane isto tako dobra prema običnim ljudima, koji su braća naša i naše sestre, samo nisu imali sreću da na vreme počnu sa treninzima te nisu dosegli našu veličinu i veličanstvenost“ – To mi je proletelo, ako sam verno preneo, kroz glavu kad sam video naslov, kad, mic po mic, ispostavlja se da buntovnici nemaju na umu ništa od ovoga što sam ja brzopleto naveo, nego ih je uvredio Soro, prvi čovek Kuće vaterpola, rekavši da je zlatna medalja više plod trenutnog nadahnuća nego stvarnog kvaliteta.
Sportske funkcionere smatram parazitima, ali šta vredi kad kod nas nema, kao što je nekad bilo u Sovjetskom Savezu, zakona po kome bi se društvenim parazitima sudilo (u prvoj zemlji socijalizma bilo je suđeno i Brodskom), uglavnom su se gorostasi koji bejahu pobedili Italijane, Mađare, braću Grke i ne znam koga još, osetili uvređenim, iako u parazitovoj izjavi ima i nečeg što bi se moglo shvatiti kao pohvala njima: nadahnuće je, uz možda malo sreće, i naravno zahvaljući zajedničkoj srčanosti, donelo najpre njima, a time i Srbiji i Srbadiji zlato, što svakoga od nas mora radovati više nego kad bi svi politički zatvorenici (mladi, nedužni ljudi) ovog momenta bili pušteni na slobodu i kad bi bili obeštećeni kao što će Mišković biti obeštećen.
&
Predstavnik države je nesmotreno – ili namerno, oponašajući vrhovno božanstvo ili čak gradonačelnika – džarnuo u taštinu šampiona, i oni su sad radi da mu se osvete, kockaju se ni manje ni više nego sa vladarom i vlasnikom Srbije: ili najuri toga ćacija, ili ne računaj na nas. Među uvređenima čitam da sedmorica ionako ne bi više igrala za državni tim, dok se od četvorice očekuje da još neko vreme igraju za reprezentaciju; prestao sam da se pitam hoće li ijedna pobednička momčad, u bilo kome sportu, odbiti da dođe na prijem kod samodršca, sad vidim da je ovo najviše što se od zlatnih momaka moglo dobiti, ovo durenje, ali ako su sedmorica već u nekoj vrsti mirovine, preostala držeća četvorka bojim se neće privoleti predsednika Republike da smeni ili da barem ukori svoga vazala, jer je svima koji su odani vlastodršcu zajamčena njegova bezuslovna i neograničena milost, to je jedan od temelja samodržavlja: „Budite mi odani, poslušni i ponizni: dlaka sa glave vam ne sme usfaliti ni ako vam se omakne koje krivično delo, a da kaznim čoveka od poverenja, i to za delikt mišljenja, sa kojim se mišljenjem možda čak i slažem, ne pada mi na pamet“ – tako bi mislim besedio naš vlasnik ako bi našao za shodno da se javno osvrne na tobožnji hibris vaterpolista.
&
Ovo je ne ništa, ovo je gore nego ništa, biti toliko sujetan i osvetoljubiv, povodom jedne rečenice, a biti slep ili ravnodušan prema onome što čitavu deceniju trpe milioni građana nebliskih SNS-u; vaterpolistima, kao uostalom i svim drugim uspešnim sportistima, nije prošlo kroz glavu da neodlaskom na noge samodršcu pokažu koliko se protive njegovoj samovoljnoj i naopakoj vladavini, da, ali ispali bi nezahvalni i takoreći nevaspitani, pa samodržac je poslao vladi preteću poruku da se zlatnim momcima koliko sutra isplate premije, najkasnije do deset sati prepodne, kad će velikani, jedan za drugim, početi da se bude nakon pobedničkog trijumfalnog tuluma, to je učinio istovremeno dok je sudija svirao kraj finalnog meča: kao kad neko u košarci da pobedonosnu trojku uz zvuk sirene za kraj – „Ako ne odemo na prijem, nećemo dobiti premije, koje su ruku na srce možda i previsoke kad znamo da ih država uzima iz džepova pauperizovanog puka, ali mi znamo koliko je odricanja, truda, života odvojenog od porodice prethodilo medalji, stoga celivamo nameru predsednikovu da nas pravično nagradi, a ako neki drugi stalež nije naše sreće, mi tu ništa ne možemo, sve što radimo radimo za Srbiju, ništa kao kmetske duše za svoj džep, i to naše nekoristoljubivo rodoljublje nas zapravo zbližava i takoreći izjednačava sa predsednikom Republike: kako da ga razočaramo, kad je platio ketering i jedva čeka da nas lično nagradi muškim stiskom desnice, čašom pjenušavca, i već sutra novčanim milodarom – kako da ne odemo na prijem?“
&
Jesam ja pristrasan, pa neka budem i nastran, ja sam protivnik takmičenja, nadmetanja, rangiranja, obrazložio sam davnym davno da u svakom dvoboju ima nečeg neviteškog, da jedan od takmaca uvek ima neku prednost, ma koliko se organizatori takmičenja upinjali da uslovi budu jednaki za obe strane, u svakom takmičenju ima toliko toga nesportskog i nesimetričnog da za jednu pobedu, ili za niz pobeda, koje su rezultat-rezultanta ko zna koliko hiljada faktora i vektora, niko ne bi smeo da bude nagrađen tako da njegova nagrada desetostruko nadmaši godišnju zaradu jednog livca, rudara, učitelja. A to se stalno dešava, jer država (ne samo naša, ali naša mi se najviše lično zamerila) gleda da postignuća sportista pripiše sebi: da nisam ja ovako dobra i takoreći besprekorna, ne bi sportisti uspeli da nadmaše i sebe i rivale potekle iz bogatijih država, ali od kojih su neke bile kolonijalne sile, a ja sve što imam i što dajem nadarenim trudbenicima sporta, ja sam sve stekla sa svojih deset prstiju, uz nos svima koji su me u više navrata okupirali…“
&
Ja bih sportiste, isto kao kafanske umetnike, prepustio samofinansiranju: obožavaš taj sport, i ide ti od ruke, bavi se njime na vlastitu odgovornost i o svom trošku, dospeš li do kakve olimpijade, svetskog prvenstva, biće ti plaćen podvoz, konak i kost, zablistaš li tamo, dobićeš medalju, to je plata za tvoj trud i postignuće, tvoji ti sunarodnici ništa ne duguju, mnogima nije nimalo stalo do toga, vi ste luksuzacija, i bili biste to čak i ako bismo svi mi živeli mnogo bolje nego što živimo. Sa mnom se niko ne slaže, ne slaže se država koja bi medaljama da prikrije silesiju svojih brljotina, ne slažu se sa mnom sportski radnici (kakav oksimoron!), članovi saveza, uprava, olimpijskih komiteta, grebatori svih boja i dezena, ali nije na mojoj strani ni stanovništvo.
I u takozvanim običnim ljudima takođe tinja, ili bogme i plamti, žar za natčovekom, a koji bi poticao iz našeg govor. područja, to je prituljeni, ali ne baš dobro ni prikriveni san o višoj rasi, tom (kolektivnom) porivu je donedavno uspešno služio Novak Đoković: lično mi se ne možemo baš podičiti nečim izuzetnim, što smo kao kolektiv ili kao pojedinci postigli, ali naša nevidljiva izuzetnost ima svoga predstavnika, Nole je otelotvorenje svega prvorazrednog, a skrivenog u nama; ako osvoje medalju, dragi su nam i vaterpolisti, iako vaterpolo niko ni izdaleka ne voli kao fudbal; zavolećemo i tekvondo ako će zahvaljujući tom do juče nepoznatom sportu naši pojedinačni, porodični, profesionalni i klasni neuspesi biti zamaskirani i takoreći izbrisani rukom jedne devojke.
Kad delfini pobede, treba obavezno reći „mi“, mi smo uzeli zlato, a ako neki naš sunarodnik naredi da se streljaju hiljade civila, bežaćemo od množine kao đavo od krsta, nismo mi, a neki neće čak ni bežati, nego će palčevima na mobilnom napisati „Mladić – heroj“, da ne pominjem opet našeg vladara: koliko se samo sneveselio što general neće umreti u svojoj posteljini, iako bi kao vrhunski pravnik morao znati da je u srži ideje o doživotnom zatvoru upravo to, da se u apsani ostane do poslednjeg što reče Godar daha.
Peščanik.net, 11.05.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova
