„Gospodine“, upitao je u neverici Samjuel Džonson svog sagovornika koga je zanimalo da li je završio neku knjigu, „da li vi čitate knjige do kraja?“ A mi? Baš do kraja? I ako to činimo da li smo naivčine kakve su, po Džonsonovom mišljenju, svi koji imaju naviku da knjige čitaju do poslednjeg slovca?
Šopenhauer, koji je mnogo razmišljao i pisao o čitanju, se slaže sa Džonsonom. Život je prekratak „za loše knjige“ i „nekoliko stranica“ obično je sasvim dovoljno, kaže on, za „privremeni sud o autorovoj produkciji“. Ako autor nije uspeo da vas ubedi sasvim je u redu da odustanete.
Ali mene zapravo ne zanima šta radimo kada nam u ruke dospe loša knjiga. Iskusni čitalac zna koliko vremena treba da pokloni knjizi pre nego što odluči da je zauvek zatvori. Samo mladi ljudi, još uvek privrženi ideji da svaki započeti posao treba završiti – ideji koju su im usadili brižni roditelji – ne odustaju ni onda kad im štivo ne pruža nikakvo zadovoljstvo. „Ja sam tinejdžerka“, piše jedna tužna mlada osoba na sajtu koji se bavi prikazivanjem knjiga. „Pročitala sam celu ovu knjigu (ne bi bilo fer da kažem koju) od prve do poslednje stranice nadajući se da će biti onako dobra kao što kaže kritika. Ali nije bila. Volim da čitam i završim gotovo svaki roman koji započnem. Ovaj sam pročitala samo zato što sam tako odlučila, ali više bih volela da nisam“. Takve čitaoce moramo ohrabriti da ne vezuju svoje osećanje samopoštovanja za završavanje knjiga, makar samo zbog toga što će im čitanje loših knjiga do kraja oduzeti vreme od započinjanja nekih dobrih.
A kako stoji stvar sa dobrim knjigama? Džonson u svojoj izjavi sigurno nije mislio na loše knjige. Da li je potrebno da ih završimo? Da li je dobra knjiga po definiciji ona koju smo završili? Ili ponekad možemo odlučiti da sklopimo knjigu pre kraja ili čak na polovini iako mislimo da je dobra, pa i odlična, iako nam je drago što smo pročitali to što smo pročitali – ali prosto ne osećamo potrebu da čitamo dalje? Pitam zato što se to meni sve češće događa. Je li to starost, mudrost, senilnost? Započnem knjigu, uživam u njoj, a onda nastupi trenutak kada prosto znam da mi je dovoljno ono što sam pročitao. Nisam prestao da uživam u knjizi, nije mi postala dosadna, čak ne mislim ni da je previše dugačka. Samo nemam želju da u njoj i dalje uživam. Mogu li reći da sam je pročitao? Mogu li je preporučivati drugima kao dobru knjigu?
Kafka je primetio da posle izvesne tačke pisac može odlučiti da završi svoj roman u bilo kom trenutku, bilo kojom rečenicom; da u toj stvari ima pravo da se ponaša samovoljno kao kad odseca parče kanapa. I zaista, Zamak i Amerika su ostali nezavršeni, dok je Proces uredno uvezan sa nedoličnom žurbom, kao da je autor u jednom času prosto zaključio da je dosta. Slično je postupao italijanski romanopisac Karlo Emilio Gada; dva njegova najveća dela, Ta gadna zbrka u ulici Merulana i Saznanje bola, ostala su nezavršena i oba se smatraju klasičnim romanima uprkos tome što njihove složene fabule zahtevaju rasplet koji izostaje.
Drugi pisci se služe nečim što bih nazvao katarza iscrpljivanjem: njihove knjige se predstavljaju čitaocu kao bogata i krajnje zahtevna iskustva koja se iscrpljuju u tački u kojoj pisac, čitalac i likovi više ne mogu dalje. Najraniji primer koji mi pada na pamet je D. H. Lorens, ali ne možemo da ne pomislimo na Elfridu Jelinek, Tomasa Bernharda, Samjuela Beketa i čudesnu Kristinu Sted. Beketova kasnija prozna fikcija postajala je sve kraća i sve zbijenija jer je on tačku iscrpljenosti sve više pomerao ka početku.
Čini mi se da svi ti pisci sugerišu da knjiga posle određene tačke može da se završi bilo gde i time čine legitimnom ideju da svaka čitateljka ili čitalac mogu sami da izaberu gde će se pokloniti i otići (iz Prustovog Traganja, na primer, ili iz Manovog Čarobnog brega) ne oduzevši ništa svom čitalačkom doživljaju. Jednu od najneobičnijih reakcija na moj roman – nimalo slučajno najduži od svih – dobio sam od kolege pisca u poruci punoj izraza divljenja. Pohvale naravno prijaju našoj taštini i baš sam se spremao da se prepustim tom uživanju kada sam stigao do poslednjih redova: nije, kaže, pročitao poslednjih 50 strana jer se za njega roman već završio na zadovoljavajući način.
Bio sam razočaran i pomalo ljut. Sigurno me zavitlava. Kada ti neko kaže da si dodao nepotrebnih 50 strana zar to nije vrlo negativna kritika? Tek naknadno sam shvatio njegovu iskrenost. Moja knjiga mu se dopala i bez završetka. Nije bila predugačka, već je njemu prosto odgovaralo da se zaustavi 50 strana ranije.
Budući da očigledno govorim o knjigama sa estetskim pretenzijama, šta ćemo onda sa idejom o umetničkom delu kao organskoj celini: nisi video njegov oblik dok nisi video svaki njegov deo? I pošto pre svega mislim na pisce romana, šta ćemo sa fabulom? Zar roman koji ima zaplet ne zahteva da dođemo do kraja, zar neće upravo rasplet obasjati smislom celo delo? Tako nam govore kritičari. To sam sigurno i sâm tvrdio u nekom prikazu.
Ali to zapravo nije moj doživljaj dok čitam. Ima nekih romana, ne samo žanrovskih, u kojima je zaplet zaista u prvom planu i uglavnom je on razlog zašto nastavljamo da okrećemo stranice. Moramo da saznamo šta se dogodilo. Takve knjige retko su mi najvažnije. Čitalac obično brzo preleće pogledom preko slova kada povećano interesovanje za zaplet odvuče njegovu pažnju sa samog pisanja. Cela čar romana je u priči, a pisanje je puko sredstvo.
Ali čak i kada čitamo romane koji nam jasno stavljaju do znanja da je njihov zaplet naše glavno zadovoljstvo, retko smo zadovoljni krajem. Čak i kada nam se neka knjiga dopadne i odlučimo da je preporučimo drugima, retko to činimo zbog njenog završetka. Važne su zagonetka sadržana u zapletu, odnos snaga koje su u igri i tenzije među njima. Italijani imaju lepu reč za to. Oni zaplet nazivaju trama, a bukvalno značenje te reči je potka ili tkanje. Najveće uživanje u zapletu pruža nam vešto izrađena potka – Hamletova dilema, na primer, ili neodrživost Dorotejine udaje za Kasabona – a ne rasplet. Najviše što možemo očekivati od završetka dobrog zapleta jeste to da ne uništi ono što se dogodilo ranije. Ne bi mi smetalo da se Hamlet završio pre krvavog pira u poslednjoj sceni i da nas je ostavio da prebiramo po zanimljivim mogućnostima koje sadrži povratak mladog princa u Elsinor.
U tom smislu valja napomenuti da priče ne moraju uvek biti završene i da ne moraju uvek imati isti kraj. U Venčanju Kadma i Harmonije Roberto Kalaso pokazuje da je jedna od osnovnih karakteristika žive mitologije bila to što su njene mnogobrojne priče, uvek tako divno prepletene, imale bar dva završetka, često suprotna – junak je umro ili nije umro, ljubavnici su se venčali ili se nisu venčali. Tek kada je mit postao istorija opredelili smo se za samo jednu, „pravu“ verziju i potrudili se da zaboravimo alternative. Kada je reč o romanima, najmanje me razočaravaju oni koji navode čitaoca na zaključak da je priča lako mogla imati sasvim drukčiji rasplet.
Prekinuti čitanje romana pre kraja prosto znači priznati da je njegov oblik, estetski kvalitet sadržan u izradi potke, a kada je reč o najboljim romanima, u povezanosti stila pisanja i tog tkanja. Očarava nas savršen spoj stila i zapleta, celokupne vizije i lokalnih pojedinosti. Kada je postavljena struktura i narativno klupko se zakotrljalo, potreba za krajem je teret, neprijatnost, nepotrebno stavljanje tačke na mnoge mogućnosti. Ponekad uživamo u pedesetak stranica napetosti kojima onda mnogi pisci, kao da ih neko na to tera, dodaju podužu psihološku torturu navodeći nas da mislimo o životu kao o mašini za proizvodnju patosa i tragedije, jer su jedini završeci u koje donekle verujemo naravno nesrećni.
Pitam se kako je bilo u vreme kada je bard svojoj publici pričao mit – možda posle neke rane večernje atinske gozbe ili pored logorske vatre na norveškoj obali. Da li je nastupao trenutak kada bi slušaoci glasali za to kakav završetak žele da čuju ili kada bi prosto poželeli da odu na spavanje? Sećam se da je Alan Ejkborn pisao komade sa različitim završecima, pa su onda glumci odlučivali, iz čina u čin, koju verziju žele da igraju.
Pitam se i da li čitalac koji odluči da čak ni odličnu knjigu ne pročita do kraja zapravo čini uslugu autoru oslobađajući ga gotovo nemogućeg zadatka da se elegantno izvuče iz zapleta. Ima izvesne tiranije u našem robovanju završetku. Siguran sam da bi moje mišljenje o mnogim nedočitanim romanima bilo gore da sam ih pročitao do kraja.
Na kraju se pitam da li je možda došlo vreme da primenim ono što sam naučio i da u svojim romanima ponegde diskretno dam znak čitaocima da od tog trenutka nadalje imaju moju dozvolu da odlože knjigu kako god i kad god to oni sami odluče.
The New York Review of Books, 13.03.2012.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 11.02.2023.
