Primo Levi, Torino, 1985, foto: René Burri/Magnum Photos

Primo Levi, Torino, 1985, foto: René Burri/Magnum Photos

Prikaz tri toma Sabranih dela Prima Levija, Liveright 2015

Primo Levi je rođen 1919. na četvrtom spratu “neuglednog” stambenog bloka u Torinu i, osim “neželjenih prekida”, tu je živeo sa svojom majkom do 1987. kada je izvršio samoubistvo bacivši se sa odmorišta na trećem spratu svoje zgrade. Najduži “prekid”, od septembra 1943. do oktobra 1945, dao mu je ključnu građu za njegovu književnu karijeru: 3 meseca na margini partizanskog otpora nemačkoj okupaciji, 2 meseca u fašističkom logoru za internaciju, 11 meseci u Aušvicu i još 9 u raznim ruskim izbegličkim logorima.

Godine 1946. kao 27-ogodišnjak, dok je radio kao hemičar sa punim radnim vremenom, Levi je završio prikaz svog života u koncentracionom logoru. Rukopis njegovog remek-dela Zar je to čovek odbila je glavna torinska izdavačka kuća Einaudi, i to lično Natalia Ginzburg, i sama Jevrejka čiji je muž umro u fašističkom zatvoru. Rukopis je odbilo još 5 izdavača. Zašto?

I pre povratka kući, Levi je bio opsednut potrebom da ispriča šta mu se dogodilo. Pre Aušvica jevrejstvo nije bilo važan deo njegovog identiteta. Kao većina italijanskih Jevreja, i Leviji su već dugo bili asimilovani i gotovo ni po čemu se nisu razlikovali od ostalih Italijana. Ratni zakoni iz 1938. uveli su dikriminaciju Jevreja u državnom obrazovanju i onemogućili im redovno zaposlenje. Za Levija to nije značilo samo teškoće pri završavanju studija hemije i nalaženju posla, već i krizu identiteta: zar on nije Italijan kao i ostali studenti? Pitanje “šta je čovek?” koje će odjekivati kroz celo njegovo delo nikada nije bilo apstraktno razmatranje već duboko lični problem.

Do septembra 1943. uspevao je da preživi u “dobrovoljnom slepilu”, da zaobilazi pravila, diplomira i nađe posao na crno; ali posle italijanske kapitulacije i nemačke okupacije Italije to više nije bilo moguće. Jevreji su bili privođeni i hapšeni. Mnogi su bežali u Ameriku. Levijevom osećanju nesigurnosti je doprinela i smrt oca 1942, kada je sa 23 godine preuzeo brigu o majci i mlađoj sestri.

Njegov otac je bio otvoreni ženskaroš i to je pred Levija postavljalo pitanje sopstvene muškosti. Nije se usuđivao na ništa više od “beskrvnih prijateljstava sa ženama”, a i njegovi drugovi su mislili da se on plaši žena i da je osuđen na “večnu mušku samoću”. Samopouzdanje je sticao smelim hemijskim eksperimentima i napornim planinarenjem po Alpima. U septembru 1943. pobegao je u planine i sa sobom poveo majku i sestru. Iznajmili su sobe u malom hotelu blizu švajcarske granice.

Da li je bio Jevrejin u bekstvu ili partizan? Švajcarska granica je bila zatvorena. Približavale su se nemačke trupe. Pobunjenici sa kojima se Levi konačno povezao bili su loše organizovani i među njima je bio fašistički špijun. Zapucali su samo jednom, u svađi sa dvojicom članova grupe koji su nekom pijanom pljačkom ugrozili bezbednost ostalih. Pitanje koliko je Levi bio upleten u to pogubljenje glavna je tema pogrešno naslovljene nove knjige Sergia Luzzatta Pokret otpora Prima Levija.1 Nije tu bilo nikakvog pokreta otpora. Na Levijevo očajanje, njegova sestra se 1. decembra sa majkom vratila kući. Devetog decembra dva nedisciplinovana člana grupe ubijena su mecima u leđa. Kada je uhapšen 13. decembra, Levi je bio krajnje demoralisan i dezorijentisan. Znao je da priznanje članstva u partizanskoj grupi vodi u sigurnu smrt, pa se opredelio za manje zlo i priznao da je Jevrejin.

***

Današnji čitalac knjige Zar je to čovek ima dosta predznanja o holokaustu i pripada generaciji koja nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Čitaoci u Torinu 1947. nisu bili tako dobro informisani i još uvek su preživljavali sopstvene ratne traume. Knjiga započinje u prvom licu neobičnom mešavinom spokojne vedrine i zlih slutnji. “Imao sam umeren i apstraktan pristup pobuni”, kaže Levi i dodaje da je, s obzirom na njegovo malodušno partizanstvo, “sled događaja” koji je vodio njegovom hapšenju bio “opravdan”. Ton se menja kada govori o kolektivnom iskustvu u logoru za internaciju, gde im je rečeno da će svi Jevreji biti poslati u Nemačku: “Pala je noć toliko mračna da smo obnevideli i mislili da je nećemo preživeti… Mnogo toga smo rekli i učinili te noći, ali bolje je da ovde stanem sa prisećanjem”.

Zamišljam mladog Levija kako traga za pravim načinom pričanja svoje priče: da ne dopusti da ga ona nadvlada, a da je ostavi otvorenom za svoje čitaoce. Dok je studirao hemiju pohađao je ugledni liceo classico u Torinu: poznavao je dela Dantea i Manzonija i često ih citirao u svojoj knjizi, želeći da joj da dubinu i uverljivost. Ali posle 20 godina fašizma, u Italiji je izgrađen otpor prema pompeznoj tradiciji i zaista, najbolji delovi knige Zar je to čovek su oni drugi, ispovedno lični.

Osnovna teškoća nalaženja sopstvenog glasa ticala se pre svega opisa njegovog iskustva Aušvica i pitanja šta znači biti čovek posle Aušvica. Levi priča o tome kako su se preživeli iz Aušvica vraćali kućama, pričali svojim najbližima o gladi, hladnoći, batinanju – i shvatali da ih ovi ne slušaju: “Sasvim su ravnodušni… kao da nisam tu.”

Otkud to odbijanje? Najgora strana logora, kaže nam Levi, je to što je to “bila velika mašina koja nas je pretvarala u životinje”. Žrtva je sistematski spuštana na moralni nivo svojih mučitelja. Zatvorenici su podsticani da se tuku za svaku kašiku, prostor za spavanje, lakše poslove, izbegavanje pražnjenja noćnih posuda: “Čovek je morao da… uguši svako dostojanstvo i svoju savest da bi ušao u arenu gde se zveri bore jedne protiv drugih… Tražili smo način da ostanemo živi… A to je uvek podrazumevalo borbu jednog protiv svih… Odustati od te borbe značilo je postati očigledan kandidat za gasnu komoru, jedinica u anonimnoj masi… kao oni ne-ljudi koji ćutke marširaju i rade, u kojima je božanska iskra već ugašena, koji su suviše prazni da bi patili. Čovek okleva da ih nazove živima, a njihovu smrt smrću…”

U uvodu za trotomna Levijeva dela, Toni Morrison primećuje da “pobeda ljudskog identiteta i vrednosti nad patologijom ljudske destrukcije prosijava kroz celo Levijevo delo”. To je smirujuća, ali netačna ocena. Levi nam zapravo govori o ljudskom identitetu koji je smrvljen i iskvaren neopisivim zlom. Osnovna vrednost njegovog dela je to što on ne uzmiče pred tom istinom. “Likovi na ovim stranicama nisu ljudi”, kaže nam on. Svi u logoru, mučitelji i mučeni, “paradoksalno su ujedinjeni zajedničkim očajem”.

Ispričati tu užasnu priču znači priznati sopstvenu degradaciju. To nije lagodan zadatak i strepnja zbog njega izaziva čudne promene tona u knjizi Zar je to čovek, posebno kada nam se Levi defanzivno obraća didaktičkim “mi”: “Sada pozivamo čitaoca da razmisli o mogućem značenju reči “dobro” i “zlo”, “pravedno” i “nepravedno” u logoru; neka svako presudi… šta ostaje od našeg shvatanja morala sa one strane bodljikave žice”.

Odbijanje svoje knjige Levi je verovatno shvatio kao potvrdu sopstvenih sumnji u nju. Srećom, početkom 1946. počeo je da se viđa sa Lucijom Morpurgo, devojkom godinu dana mlađom od sebe. Nijedno nije imalo prethodna seksualna iskustva. I što je najvažnije, Lucija je slušala Levijeve priče sa svim strašnim pojedinostima. “Osetio sam kako ponovo postajem čovek”, napisao je kasnije. U oktobru 1947, mesec dana posle venčanja sa Lucijom, jedna mala izdavačka kuća je prihvatila njegovu knjigu.

***

Levi je bio tih čovek, sklon depresiji i pre deportacije u Aušvic. Mučen novčanim brigama, zaposlio se kao hemičar, na kratko osnovao nezavisnu firmu sa prijateljem, a 1948, dok mu je žena bila trudna, prihvatio posao u fabrici boja i hemijskih proizvoda SIVA. Zbog finansijskih nevolja ili majčinog uticaja, sa ženom se uselio u porodičnu kuću. Između njega i Lucije dolazi do svađa, nerazumevanja i gorčine. S druge strane, Aušvic je promenio Levija. Ponizio ga je i degradirao, ali je tamo postao i “zreliji i jači”. Kada su Nemci napustili logor, on i drugi zatvorenici su se snalazili do dolaska Rusa. Tokom dugog povratka kući kroz razne prihvatne logore preživljavao je pomoću svojih novostečenih veština. Ovo iskustvo mu je oduzelo dostojanstvo, ali mu je pomoglo i da sazri i stekne samopouzdanje.

Pisanjem o Aušvicu je postao pisac, a govorom o tome je sebi našao ženu. Njegov identitet sada je bio nerazmrsivo vezan za Aušvic i ostatak života je proveo tragajući za ljudima koje je tamo upoznao, opširno se dopisujući sa njima. Njegova deca Lisa Lorenza i Renzo dobili su imena po italijanskom radniku Lorenzu Perroneu, koji je Levija u Aušvicu redovno snabdevao hranom. Bio je to “naš najbolji trenutak”, govorio je o poslednjim danima u logoru. O Aušvicu je govorio kao o svom “univerzitetu”, “avanturi”, “obredu inicijacije”.

Godine 1961, posle sve šireg priznanja prve knjige, Levi je sakupio snagu za njen nastavak. Primirje počinje poslednjim danima u Aušvicu, a onda prelazi na zbrku i vrevu izbegličkih logora u Poljskoj i Ukrajini, pa na dug i zaobilazan povratak u Italiju vozom. Ton je od samog početka literarniji od onog u Zar je to čovek: “U tim danima… kao da nas je neki vihor sve vratio u prvobitni haos koji vrvi od unakaženih i abnormalnih stvorenja; ona se batrgaju, traže svoje mesto pod suncem i pitaju se, kao što drevne kosmogonije poetski kažu – koji je njihov od četiri elementa sveta”.

Zadovoljstvo čitanja Primirja je u Levijevim opisima njegovog oporavka i dramatičnih ličnosti svojih saputnika i ruskih vojnika koji se služe svakakvim lukavstvima i podvalama. Posebno je zanimljiv Cesare, “dete sunca, prijatelj celog sveta. On ne zna za mržnju i prezir, promenjiv kao nebo, veseo, prepreden i domišljat, smeo i oprezan, velika neznalica, veoma nevin i uljudan”. Cesare će kupovati, “popravljati” i preprodavati apsolutno sve – polomljena nalivpera, pocepane košulje, ribu natopljenu vodom da bude teža, i vodiće ljubav sa svakom ženom koja mu se nađe na putu. Ton Primirja je tako očaravajući i neki od događaja tako neverovatni da se čitalac pita koliko je toga izmišljeno. Iako je njegov lik zasnovan na izvesnom Lellu Perugiu, Cesareve avanture su u velikoj meri naduvane, ponekad izmišljene, a sam Perugia je bio besan što je tako prikazan. Bila bi to “mnogo značajnija knjiga”, rekao je, da se Levi “više držao činjenica”.

Zašto je Levi to radio? Već u Zar je to čovek dolazi do neobičnog izvrtanja činjenica. Na primer, Levijev blizak prijatelj Alberto Dalla Volta opisan je kao čovek koji ne zna nemački – ključni činilac u borbi za preživljavanje u Aušvicu – a zapravo je njegov nemački bio bolji od Levijevog. U brižljivo sačinjenoj Levijevoj biografiji Ian Thomson to komentariše ovako: “Kao većina pisaca, Levi se trudio da život učini zanimljivijim nego što jeste”,2 ali teško je videti kako opisivanje Alberta kao manje obrazovanog ili netačna napomena u jednoj kasnijoj knjizi da neki prijatelj potiče iz “seljačke” sredine – može da pojača naše interesovanje za dela koja čitamo pre svega zato što su dokumentarna.

Izgleda se tu radi o dva poriva. Thompson primećuje Levijevu sklonost da se druži s ljudima čije je intelektualni nivo niži od njegovog, ali koji su hrabriji, energičniji i ekstrovertniji od njega. To je bila razmena dobara: pored svojih vitalnih drugara plašljivi Levi je uživao u planinarskim avanturama i ženskom društvu, a oni su imali koristi od njegovog znanja. Zato su likovi bili menjani, da bi se saobrazili Levijevom omiljenom kalupu: ljudi koje je sretao su prikazani življima i manje obrazovanima nego što su verovatno bili. U Primirju se sam Levi ispostavlja kao jedina trezvena osoba koja se uzdržava od razularenog poratnog promiskuiteta i čak u jednoj prilici odbija da se provede sa “20 krupnih cura… plavih, rumenih stvorenja sa… spokojnim, tupim licima”.

***

Kroz opise svojih neobuzdanih drugara probija Levijeva stalna glad za slobodom i nemoć da je zadovolji. Posao hemičara mu je dosadan kao zatvor. Zatvor postaje i život u kući, pun tenzija između žene i majke. Naslov Primirja se odnosi na njegove refleksije na poslednjim stranama knjige o tome da je period između Aušvica i povratka odgovornom životu u Torinu bio, uprkos nevoljama, period predaha i slobode, “neograničene otvorenosti”, pre potrebe “da ponovo stupimo u borbu sa još nepoznatim neprijateljima u nama i van nas”. Na kraju ove memoarske knjige Levi se vraća kući, ali sanja da je ponovo u Aušvicu i da stvarnost izvan logorskog ugnjetavanja ne postoji.

Doživotna privrženost jednoj do te mere užasnoj temi ograničava pisca. U jednom kasnijem delu on govori o čoveku koji ga gnjavi očigledno izmišljenom pričom o svojim ratnim junaštvima, ali priznaje da zavidi “neograničenoj slobodi invencije čoveku koji je srušio barijere i postao gospodar svoje prošlosti koju konstruiše kako mu je volja”. Posle Primirja Levi piše Prirodne istorije, lepršave naučno-fantastične priče objavljene 1966, koje su razočarale kritiku. Svaka priča započinje nekom idejom, ironičnom i potencijalno alarmantnom – na primer, ljudi koji nose teške oklope da se zaštite od smrtonosnog virusa; ili telegrafska mreža koja ima sopstvenu inteligenciju pa poziva koga hoće i meša se u razgovore; ili zemlja u kojoj se književnom cenzurom bave kokoške.

Uprkos čestim referencama na seksualne probleme – ženka pauka koja razmišlja o proždiranju mužjaka, mudri kentaur razdiran seksualnom željom koji svaki seksualni odnos u okolini doživljava “kao strepnju i drhtavu napetost” – Levi se u svojoj prozi ne bavi, čak ni zaobilazno i diskretno, realnošću svog života i ne istražuje svoja mnoga prisna, ali čedna prijateljstva sa ženama. Jednoj od tih prijateljica, Nemici Hety Schmitt-Maas, Levi će poveriti svoju frustriranost brakom i osećanje da je uhvaćen u klopku, ali time se neće baviti u svojoj prozi. U boljim pričama u kasnijim zbirkama on će se uvek vraćati samo na temu Aušvica.

Posle Prirodnih istorija Levi je objavio zbirku priča Slabost forme, a onda se 1975. vratio memoarskoj prozi sa Periodnim sistemom. Osnov te knjige je Levijevo iskustvo i znanje hemičara. U svakom poglavlju se pripoveda o epizodi vezanoj za neku hemijsku supstancu koja sobom nosi diskretnu simboliku. U fašističkom zatvoru Levi razgovara sa čovekom koji se bavi ispiranjem zlata ne samo zato da bi prodavao dragoceni metal već zato što voli da ga kuje i gravira, a pre svega zato da bi “živeo slobodno”; posao izdvajanja fosfora iz biljaka dovodi ga do očaravajuće Giulie, koja uprkos predstojećoj udaji kao da postaje njegova ljubavnica; problem s bojom koja se ne suši zbog neispravnih materijala nemačkog snabdevača dovodi ga do hemičara koji je nadgledao njegov rad u Aušvicu.

Problem sa Periodnim sistemom je u tome što Levi o hemiji zna sve a mi skoro ništa. Mnoge situacije su prikazane kao zagonetke koje Levi rešava, ili ne, oštroumno i sa ironičnom distancom. Materijalni svet je škrti čuvar tajni koje je moguće otkriti, ali uz veliko strpljenje, oprez, domišljatost i znanje. Ljudski odnosi su mnogo tajanstveniji. Levi teško izlazi na kraj sa Giulijinim flertovanjem, zazire od susreta sa hemičarem iz Aušvica i ne zna šta da radi kada ga ovaj moli za oproštaj.

Levi je verovao da su njegove knjige čitane kao ratna svedočenja, a ne zbog književne vrednosti. Knjiga Periodni sistem uklonila je ove autorove sumnje, mada je i tu bilo primedbi na “doterivanje” činjenica. Pre svega, nije istina da je Levi stupio u kontakt sa nemačkim hemičarem preko svog posla; ušao mu je u trag pomoću Hety Schmitt-Maas, koja se uznemirila kada je videla kako ga je negativno Levi prikazao u knjizi, jer je taj čovek bio jedan od retkih koji su mu pomagali u logoru.

Uspeh Periodnog sistema ohrabrio je Levija da napusti posao u kompaniji. Tada mu je bilo 58 godina. Oslobođen od rutine stalnog zaposlenja, ubrzo je objavio Francuski ključ (1978) i Ako ne sada, kada? (1982). Obe knjige su fikcija, slobodne od ograničenja koja nameće svedočenje. Glavni junak zbirke Francuski ključ je Tino Faussone, inženjer pun energije, nepopravljivi ženskaroš, poznavalac dalekovoda, brodske opreme i kotlova; on nam pripoveda svoje belosvetske avanture u kojima se pojavljuju razne vrste dramatičnih tehničkih problema. Levi, koji se uvek žalio na 30 godina “prinudnog rada” u fabrici, sada veliča svoj posao kroz lik čoveka koji uživa u svojim praktičnim sposobnostima.

***

Levijev jedini roman Ako ne sada, kada? ima isto vreme i mesto radnje kao Primirje i kazuje priču o ruskom Jevrejinu koji se pridružuje grupi jevrejskih partizana da bi se borio protiv Nemaca. Partizani se probijaju do Italije u nadi da će odatle otići u Palestinu, pa u Izrael, državu u nastajanju. U Otporu Prima Levija Sergio Luzzatto primećuje da se taj roman u velikoj meri oslanja na Levijevo nesrećno partizansko iskustvo, ali ga autor preobražava u uspešnu avanturu krunisanu pobedom. Glavni junak, sajdžija Mendel, čovek koji ume da popravi radio i sklon je filozofskom razmišljanju (“Mendel, to sam ja”, rekao je Levi u jednom intervjuu), smelo nosi oružje, upušta se u mnoge čarke, nalazi sebi ženu a onda je vara s drugom (jer onu prvu oseća kao klopku i pretnju), i čak strelja špijuna: “Uljibin je bez reči dodao Mendelu pušku: “Misliš da ja…?” promucao je Mendel. “Hajde, yeshiva bocher,” rekao je Ulubin. “Ne može da hoda, a ako ga nađu, govoriće”. Mendel je osetio kako mu se usta pune gorkom pljuvačkom. Napravio je nekoliko koraka unazad, pažljivo nanišanio i opalio“.

Levi se posvetio istraživanju jidiške istočne Evrope i poduhvata boraca jevrejskog pokreta otpora, čije je ratne napore želeo da ovekoveči. “Važno je da postoje jevrejski partizani,” kaže Mendel: “Samo ako ubijem Nemca uspeću da uverim druge Nemce da sam čovek”. Međutim, dijalozi u romanu su kruti, radnja je neuverljiva, i oni kojima su poznata ranija Levijeva dela ovde će svakako uočiti elemente fantazije i samozavaravanja. Ubrzo po objavljivanju knjige Izrael je izvršio invaziju na Liban i Levija su naizmenično hvalili i kritikovali kao promotera militantnog cionizma, mada on sa time nije imao veze.

U neprestanom strahu da će ostati bez teme ili oboleti od Alchajmerove bolesti, Levi je u kasnijim godinama mnogo pisao. Skoro dve trećine od 3.000 strana ovog izdanja njegovih Sabranih dela nastale su nakon što je napustio posao. Veći deo onog što je tada napisao čine članci i priče objavljeni u torinskom listu La Stampa, a zatim pesme u kojima dolaze do izražaja Levijeva mračna raspoloženja: pošteđene obaveze da obezbede narativni sadržaj, pesme su snažnije štivo od priča. Povodom 60. rođendana svoje žene, napisao joj je sledeću turobnu poruku:

Budi strpljiva, moja nestrpljiva gospo,
u prah pretvorena i izmršavela, odrana,
jer pomalo skidaš kožu svakog dana…
Prihvati, molim te, ovih četrnaest stihova
kojima ti na grub način kažem da si voljena
i da bez tebe ne bih bio u svetu.

Godinu dana kasnije napisao je “Arahne”, gde u prvom licu govori ženka pauka koja tka mrežu iz “hiljadu curkavih bradavica”:

Sedeću u središtu
i čekati da naiđe mužjak,
sumnjičav ali pijan od želje
da napuni moj stomak i utrobu…

Levi, koji se od detinjstva užasavao paukova, napravio je ogromnog bakarnog pauka i obesio ga na balkon. Kada ga je jevrejska zajednica upozorila da se govorka o njegovoj vezi s jednom novinarkom, odmah je prestao da je viđa. Odlazio je u više stotina škola da govori o Aušvicu, a ipak nije želeo etiketu jevrejskog pisca. Žudeo je za putovanjima, ali se žalio da ga njegove žene sprečavaju da “ode bilo gde”. Majka ga nijednom nije “poljubila ili pomilovala”, poverio se novinaru 1982. “Poznavao sam mnoge jevrejske sinove”, rekao je Philip Roth posle susreta s njim, “ali Levijevo osećanje sinovljeve dužnosti bilo je jače od svih koje sam video. Bilo je u tome nečeg otužnog”. Levi je živeo na antidepresivima.

U tom nesrećnom stanju odlučio je da se vrati svojoj glavnoj građi u Potonulim i spasenima (1986), knjizi koja se smatra njegovim najozbiljnijim pokušajem analize morala. O Aušvicu su, kaže Levi, “pisali gotovo isključivo ljudi kao ja, koji nisu ponirali u dubine. Najbolji među nama nisu preživeli ili su ostali paralisani bolom i nerazumevanjem… Spaseni smo mi “najgori: egoisti, nasilnici, neosetljivi, kolaboranti… Svi najbolji su umrli”.

Levi bespoštedno, detaljno istražuje druga sećanja na koncentracione logore da bi sagledao činjenice u svoj njihovoj složenosti i strahoti. Na primer, sonderkommando, “ekstremni slučaj kolaboracije”; kada sami Jevreji vode druge Jevreje u gasne komore, “uklanjaju tela… čupaju zlatne zube iz vilica, seku kose ženama”. Svaki put se kolektivna surovost nacističkog režima ispituje u vezi s njenim delovanjem; stalno ogoljavanje žrtava, ludačka opsednutost spremanjem kreveta i prozivkama, prisiljavanje logoraša da veliku nuždu obavljaju napolju, jedni pored drugih i tako dalje.

Levijev najveći neprijatelj je poricanje u svim svojim oblicima. “Užas tog ljudskog stanja… nameće ograničenja svakom svedočenju”, upozorava on. Na obe strane ograde ljudi ne žele da se sećaju, u slepim mrljama sećanja uspostavljaju zone utehe, a umetnici estetiziraju i teše nas svojim pijetetom. Ova knjiga se bavi ogromnošću zadatka da se istina o Aušvicu sačuva od zaborava.

Kada je izvršio samoubistvo 1987, tumači Levijevog dela su pokušali da odbrane njegovo delo od njegovog života ili tačnije od njegove smrti; njegovi poštovaoci su se uplašili da je on svojim samoubistvom potkopao svoja svedočenja. Time se bavi i knjiga Berela Langa Primo Levi: Pitanje života,3 u kojoj se naširoko raspreda o tome da li su Levijevi motivi za samoubistvo imali veze sa Aušvicom ili sa njegovom hronično lošom porodičnom situacijom.

Lang nam tu više govori o svojim strahovima nego o Leviju. Levijeva najbolja dela govore o žudnji za životom i slobodom, a njegovo samoubistvo postaje sastavni deo njihove recepcije, za sve čitaoce koji su uopšte obavešteni o tome. Levi nikada ne govori o životu kao procesu koji obećava dobre ishode, naprotiv. Zato je njegovo samoubistvo u skladu sa celinom njegovog dela.

The New York Review of Books, 05.11.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 26.11.2015.

________________

  1. Primo Levi’s Resistance: Rebels and Collaborators in Occupied Italy (Metropolitan, januar 2016).
  2. Primo Levi: A Life (Metropolitan, 2003).
  3. Yale University Press, 2013.