‘Bosanska buna’ verovatno je dobrano uzdrmala sve političke i ekonomske dvorove u Srbiji, a najviše predstavlja ‘lošu vest’ za sve koji očekuju da se posle parlamentarnih izbora ovde doista krene u neke krupnije ekonomske, pa i državne reforme.
Ili, obrnuto, možda će ta vest dobro doći svim protivnicima reformi, to jest svima onima koji tvrde da se liberalne reforme ne mogu sprovoditi tamo gde je siromaštvo toliko rašireno da je na pobunu uvek spremno suviše mnogo ljudi koji nemaju šta da izgube. A najrealnije je očekivati da će se pobuna siromašnih i nezaposlenih u Bosni, posle parlamentarnih izbora, iskoristiti kao „alibi” za ponovno odlaganje ekonomskih reformi u Srbiji.
Vođa naprednjaka Aleksandar Vučić čini se da je dobro osetio da njemu i njegovoj politici sada, kada mu se smeši potpuna vlast u Srbiji, iako „traži legitimitet za duboke reforme”, ne odgovara socijalna eksplozija (bilo koje vrste) u komšijskoj državi, a pogotovu mu ne odgovara da se tamo pale i pljačkaju i sama sedišta državne vlasti (pa i vikendice državnih funkcionera), u koje on ovde baš namerava da se naseli „u budućnosti u koju veruje”. To se videlo i po njegovoj hitnoj akciji da se smiri proces „antikorupcijskog” podlokavanja pozicije Milorada Dodika u Republici Srpskoj, koji je po mnogo čemu tipičan „tajkun-političar”, to jest onaj koji je bukvalno spojio ličnu političku i finansijsku moć – a to mu je proteklih godina omogućavalo i kontinuirano „maženje” iz Beograda, naročito kada su u njemu stolovali Koštunica i Tadić.
U tom pravcu ne verujem ni da se Vučić obradovao kada je čuo da i neki ljudi koji opsedaju Predsedništvo BiH u Sarajevu, sa transparentima i kamenicama u rukama, misle da u toj državi korupcija ne bi bila toliko velika da su tamo na vlasti Dačić i Vučić koji bi, navodno, političare-pljačkaše uhapsili bez pardona (koliko sam „na uho” razumeo). Povodom ove tragikomične izjave „čoveka iz gomile” treba se setiti onog starog problema svake populističke politike: kako pobunjenoj masi objasniti da nisu svi političari i tajkuni „narodne krvopije”, nego samo oni koji ne priznaju apsolutnu vlast „narodnog vođe” i dominaciju „narodne stranke”?
Najtužniji „zvanični komentar” Beograda na događaje u Bosni (dat Tanjugu, 9. februara) zapao je srpskom ministru za trgovinu u ostavci Rasimu Ljajiću, šefu Socijaldemokratske partije (jedine partije takve nominalne ideološke orijentacije, koju je osnovala prethodna vlast, adoptirala ona sledeća, aktuelna, pa u predizbornu koaliciju već uzela i neka buduća). On je, naime, izjavio „da se u Srbiji ne mogu dogoditi nemiri poput onih koji se proteklih dana dešavaju u BiH, kako zbog činjenice da je politički stabilnija od te države, tako i zbog bolje socijalno-ekonomske situacije”. Malo šta je u ovoj Ljajićevoj izjavi suvislo i tačno jer, mada su ekonomski pokazatelji u Srbiji, doista, za nijansu nešto bolji nego i BiH – notorno je poznato da su Srbija, BiH, Albanija, Makedonija i Moldavija najsiromašnije zemlje u Evropi. A tamo gde je siromaštvo toliko rašireno neukusno je i govoriti o političkoj stabilnosti (osim ako ministar nije mislio na političku stabilnost neke Belorusije, na primer).
Bosanska socijalna buna trebalo bi, između ostalog, da vrati i pažnju Evropske unije na balkanski region, jer se u tom slučaju pokazuje da model „starateljstva” koji je tamo primenjen nije adekvatan, te da se samo donacijama i ekonomskim povlasticama, tamo gde su političke elite i društvene institucije tanke i sa lopovskom tradicijom, ne mogu rešavati duboki ekonomski i socijalni problemi, pogotovu oni poratni. Zapravo, po mom mišljenju, Zapad je apsolutno malo novca uložio na Balkanu, izgovarajući se razvijenom lokalnom korupcijom, a naročito je veoma malo učinio da izgradi i stabilizuje demokratski sistem u celom regionu i da podupre elementarno prosvećivanje naroda.
Dakako, neredi u Bosni poučni su najviše za Srbiju, pa i za „reformske snage” koje u njoj traže promene „ognjem i mačem”. Očigledno se kurs ka reformama mora pojačati, ali se od Evrope moraju tražiti ozbiljnija sredstva za „socijalnu zaštitu” velikih masa egzistencijalno ugroženih ljudi – da nas, po ko zna koji put, neka „socijalna gibanja” ne bi konzervirala u olovnom zagrljaju neefikasne, centristički arogantne i uvek podmitljive države.
Novi magazin, 14.02.2014.
Peščanik.net, 14.02.2014.
