Pre izvesnog vremena jedan strani novinar zamolio me je da u nekoliko rečenica, najsažetije, napišem nešto o liku i delu Radeta Konstantinovića. Evo šta sam napisao:
Radomir Konstantinović je najznačajnije intelektualno ime u savremenoj srpskoj književnosti i filozofiji kulture, pisac koji već duže od deset godina živi u “unutrašnjem egzilu”, zapravo od vremena dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Kao romansijer koji pripada modernom evropskom duhu, obeležio je svojim delima važne, prelomne trenutke u istoriji srpske književnosti druge polovine prošlog i početka ovog veka. Dva njegova najnovija dela, Dekartova smrt i Beket, prijatelj žanrovski su bliska romanu, ali sa dubokim autobiografskim tragovima i predstavljaju vrhunac srpske postmoderne.
Osam knjiga sjajne analitičke studije Biće i jezik (u iskustvu pesnika srpske kulture) do sada je nedosegnuta analiza “pevanja i mišljenja” srpskih pesnika između dva svetska rata, izvanredno dokumetnovana i analitička kritika provincijalnog, malograđanskog i palanačkog duha u srpskom pesništvu i srpskoj kulturi.
Filozofska studija Filosofija palanke tumači poreklo i glavne karakteristike palanačkog iskustva, briljantno, nemilosrdno analizirajući “duh palanke” kao pogleda na svet, na život, na stvaralaštvo, ukorenjenost palanke u duhu, u jeziku, “duh plemena u agoniji”, onu vrstu egzistencije iz koje su proizašli duhovni infantilizam, ksenofobija i poseban oblik srpskog nacizma. Filosofija palanke objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak.”
U ovih desetak redi nije moglo stati mnogo toga što bih i u svojoj intimnoj, a ne samo u Radetovoj književnoj biografiji morao da kažem, a to je – da je Rade svojim ranim romanima i svojim tekstovima i te kako otvorio književni prostor za moju generaciju, u kojoj su bili takvi pisci kao što su Danilo Kiš, Mirko Kovač, Borislav Pekić. Rade je predstavljao onu neophodnu dvostruku vezu sa najboljim što je postojalo u jeziku i razmišljanju u domaćoj književnoj tradiciji, a sa druge strane sa modernom, savremenom književnom Evropom. Uvek je bio jedan korak ispred ostalih, sa savršenim osećanjem za duh vremena, za nove tendencije. U jednoj, ipak siromašnoj, u celini gledano, zatvorenoj literaturi, on je duhom, temama, smelošću koju poseduju samo najhrabriji i najdarovitiji, otvarao put, pravi put kojim se izlazilo iz parohijske isključivosti, malograđanskog mentaliteta samodovoljnosti, palanačke zatvorenosti.
Možda je ovo prilika da zamolim Radeta da nam oprosti što smo često, prečesto, pojednostavljivali njegovu filozofiju palanke, upotrebljavajući ubojite citate ove sjajne studije u dnevne svrhe. Naime, to svi dobro znamo, Radetova Filosofija palanke postala je neka vrsta naše biblije: u njoj smo pronalazili istorijat ovdašnjih zabluda, ali i jasno nagoveštavanje budućih; pozivajući se na filozofiju palanke vrlo smo precizno mogli da definišemo poreklo, duh i stranputice jednog mišljenja i delovanja, korene i plodove zatvorene, ograničene misli izražene u strahu od promena, strahu od velikog sveta. Radetova misao o “nužnosti nacizma u duhu palanke” pomogla nam je da prepoznamo situacije u kojima trijumfuje palanačko mišljenje i protagoniste takvog mišljenja. A to znači lice i naličje naše katastrofe.
Poštovanje koje imam prema Radetu Konstantinoviću proizlazi, između ostaloga, iz divljenja njegovoj sposobnosti da nepogrešivo izrazi suštinu problema. Zajedno smo osnivali Nezavisne pisce, Beogradski krug i ovim je udruženjima upravo Radetova tačno i savršeno precizno izgovorena reč određivala smisao, duh i zalog postojanja. Dao je najbolju definiciju pojma Druga Srbija, koja je osmislila rad Beogradskog Kruga: “Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom”. A na osnivačkom sastanku ovog udruženja nezavisnih i slobodnih intelektualaca izgovorio je ključne reči: “Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i čudovišnost su nepomirljivi.”
Ne mogu da zamislim proteklih desetak godina borbe protiv jednog okrutnog, zločinačkog, nedemokratskog režima bez prisustva, učešća Radeta Konstantinovića, koji je toj borbi, tome suprotstavljanju, davao intelektualnu snagu, razotkrivajući bedu i banalnost patriotskih fraza i nacionalističkih brbljarija.
Dragi Rade, ponosan sam što smo išli zajedno, što sam od Vas učio, ponosan sam što sam Vaš savremenik.
Priređeno prema audio snimku izlaganja, Misao i djelo Radomira Konstantinovića, Revija slobodne misli 99, broj 41-42/2003.
Peščanik.net, 04.11.2011.