Nekako baš pred poslednje izbore, 1. marta, promovisana je u Beogradu jedna „crna knjiga“ pod naslovom „Dosije Autonomna pokrajina Vojvodina“, u izdanju Naprednog kluba i pod uredništvom Čedomira Antića. Da bi se čitaocima odmah dalo do znanja šta je cilj ove publikacije sa crnim koricama, na poleđini je istaknut slogan „Konačan odgovor autonomaštvu i separatizmu“.
Iako se uvek lecnem kad čujem da neko zagovara neko „konačno rešenje“ pozivajući se na neki „dosije“, u prvom trenutku sam pomislio da je reč o još jednoj prigodnoj predizbornoj publikaciji u kojoj neka grupa luftika, po porudžbini neke „udbe“, a u interesu nekih profesionalnih patriota, udara po Vojvodini i njenoj autonomiji – jer je to po pravilu najsigurniji način da se stekne bolje mesto u galeriji srpskog nacionalizma.
Međutim, kada se deo te knjige pojavio i kao feljton u novosadskom Dnevniku i kada sam shvatio da je u toj „crnoj knjizi“ i tekst dr Boška Mijatovića, tekst koji se zimus pojavio u Zborniku Matice srpske za društvene nauke, a pre 14 godina (u suženom obliku) u beogradskoj Prizmi i Vremenu, razumeo sam i reklamu ove knjige – da je „naučno dokazano“ da Vojvodina nikad nije postojala, da je bila na teretu Srbiji kad je postojala i da je sada, kada imamo demokratiju, što pre treba sahraniti.
Kada sam se dokopao ove „neprofitne crne knjige“, koja je u međuvremenu okačena u svoj svojoj celini i na Internet, gotovo sam se obradovao kada sam pri kraju publikacije pronašao registar pomenutih imena u knjizi, jer sam morao zaključiti da su na neki način „priznati“ moji decenijski napori da propagiram Vojvodinu i njenu autonomiju.
Naime, u ovom „Dosijeu“, Dimitrije Boarov se spominje na 26 stranica, dok su sva ostala imena na koti manjoj od 13, a većina i na mnogo manjoj. Na primer, patrijarh Arsenije Čarnojević Treći se spominje samo na tri stranice, a Svetozar Miletić samo na jednoj. Naravno, kada doista dođe do „konačnog odgovora“, na koji ova„crna knjiga“ poziva, verovatno ću biti prvi na redu, kao što sam oduvek bio poslednji u redu kada su se delili benefiti od autonomije Vojvodine.
Najveću zaslugu za ovu moju nesrećnu slavu nosi liberal dr Boško Mijatović, sa kojim sam već polemisao u julu 2000. godine. U međuvremenu on je vredno radio na temi polemike – da li je Vojvodina poreski pljačkana dvadesetih godina 20. veka od strane tadašnje Kraljevine SHS, države kojom su uglavnom vladali srbijanski radikali.
Ne mogu ovde zamarati čitaoce detaljima i širim objašnjavanjem mog spora sa Mijatovićem (moraću o tome napisati novu knjigu), pa ću, radi ilustracije, navesti samo jedan primer.
Dok ja i drugi autori, pozivajući se na Mirka Kosića, tvrdimo da je posle stvaranja SHS države prvih deset godina Vojvodina poreski pljačkana (kao i kasnije u nekoliko decenija, sve do danas), Boško Mijatović tvrdi da za analizu nije dobar Kosićev obračun za 1925. godinu, kada je primerično akcionarsko društvo u Vojvodini platilo neposredni porez 340.709 dinara, a isto takvo akcionarsko društvo u Srbiji 94.967 dinara – jer iz računa nisu izbačene „lokalne dažbine“ koje su postojale samo u Vojvodini prema zaostalom, a i dalje važećem mađarskom zakonu.
Sam Mijatović, zatim, „čisti“ te „lokalne dažbine“ iz Kosićeve računice i slavodobitno utvrđuje da je primerično akcionarsko društvo iz Vojvodine u centralni državni budžet uplatilo samo 167.029 dinara, a isto takvo društvo iz Srbije već spomenutih 94.967 dinara. Dakle Mijatović je zapravo pokušao da dokaže da je akcionarsko društvo u Vojvodini 1925. godine poreski opljačkano za samo 72.062 dinara, a ne, kako smatra Kosić, za 245.742 dinara.
Naprosto je neverovatno da Mijatović, kao doktor ekonomskih nauka i istaknuti istraživač poznatog Centra za liberalne studije, ne vidi da je Kosić u pravu – da je vojvođanska firma prema srbijanskoj firmi poreski opljačkana na istom tržištu SHS države za tih 245.742 dinara, a ne za 72.062 dinara, kako je on izračunao – iz dva lako vidljiva razloga: zato što poreski sistem nije bio harmonizovan i zato što su neposredni porezi u Vojvodini nekoliko puta „jače naplaćivani“ nego u Srbiji, pa su akcionarska društva iste snage i profitabilnosti, opasana istom carinskom granicom – različito oporezivana.
Istina, Mijatović kao da primećuje da je poreski sistem trebalo harmonizovati, pa tvrdi (licencia poetika) da su vlade SHS to htele da učine, ali to nisu uspele čitavih prvih deset godina nove države – navodno, zbog političke nestabilnosti (dakle, jedan od uzroka političke nestabilnosti, ne leči se zbog političke nestabilnosti).
Ta Mijatovićeva detinjasta teza – da zna šta je 24 SHS vlada između 1918. i 1929. godine htelo, a nije moglo, zbog „svete nestabilnosti“ (a ne zbog interesa beogradske Čaršije), pokazuje da su ekonomisti najopasniji kada zalutaju u politiku i istoriju – i u lobotomiju, naravno.
Da sve bude potpuno blesavo, Boško Mijatović ne krije da ceni Kosića i kao ekonomistu, a još više kao „oca srpske sociologije“, o čemu je sam pisao u časopisu Sociologija. A i meni je na jednom mestu dao čudan „kompliment“ – da možda nisam lagao nego katastrofalno pogrešio. Ja mu vraćam: Boško, čuvaj se lošeg društva i napregni glavu da shvatiš Vojvodinu – ti to možeš.
Novi magazin, 11.04.2014.
Peščanik.net, 11.04.2014.
