Svi gradski autobusi biće prefarbani u crveno, za lepotu i plansku jednoličnost prestonice nijedna cena nije previsoka. Besmislen pop i jariće krštava, ali ako to ne može da naplati, sveštenika njegova slobodna aktivnost ništa i ne košta, dočim ovo sa autobusima biće prilično skupo: pretpostavljam da gradski oci, kao i Vlada, ne znaju šta bi pre sa viškom nastalim zahvaljujući njihovom samopregornom, vizionarskom radu i samoodricanju.
Kad god čujem državu kako se hvališe viškom u budžetu, ja ponovim svoje: ništa ona nema što nije uzela od svojih podanika, ili što im nije uskratila, to mislim i o Gradskoj skupštini. Ali zašto, pobogu? Kakve veze ima Gradska skupština?! Pa neće Grad da farba autobuse, to su odlučili vozači GSP-a koje je sramota da voze raznobojne autobuse, i koji pristaju da im se plate smanje, pa na godinu dana možda i ukinu, samo da vozila budu sva jednobojna!
Da je vožnja jednobojnim autobusima prijatnija, bezbednija, brža i jeftinija od vožnje raznobojnim vozilima jasno je da jasnije ne može biti, to je aksiom transporta, vizionari su se jedino dvoumili kome se deliću duginog spektra prikloniti. Gradonačelnik kaže da su građani glasali za crvenu boju. Ne sećam se da sam ikad na biračkom mestu zaokružio ijednu boju, taj mi je referendum promakao, čak ne pamtim ni anketu u kojoj bih ja predočio o kakvom autobusu sanjam, ali više volim da verujem gradonačelniku nego svom varljivom pamćenju: u protivnom bih tvrdio da me nikad niko nije pitao kakvu ja boju autobusa ljubim; ovako pak od samog g. Malog saznajem da sam na demokratskim i slobodnim izborima za novu farbu bio delić pobedničke većine (što mi se na pravim izborima baš retko događalo).
Tobožnji srpski domaćini, zapravo dokoni dušebrižnici, ostaci starog, na izborima poraženog i odbačenog režima okomili su se na reformatore koji u sveobuhvatnosti reforme nisu zaboravili ni šasije autobusa. Reakcionarima je to skupo, pa čak i nepotrebno, ali farbanje je domaćinski potez, hoćete da rđa pojede limariju, pa da kupujemo nove autobuse?! Uostalom, prvi predračuni pokazuju da će farbanje autobusa biti jeftinije nego kolosalni držač barjaka i njegove replike pozabadane širom Srbije. To je jedno. Drugo, ako smo se mi i navikli na haos i nered u pogledu boja autobusa, nismo mi jedini kojima je gradski prevoz namenjen: Beograd postaje turistička meka, a turisti su okrenuli leđa mnogim slavnim mestima (zvanim destinacije) čijim su ulicama krstarili autobusi različitih boja, pa čak i dimenzija; ne bih se iznenadio ako je Grad platio i naučno istraživanje – koja je boja najprivlačnija za turiste. Ako je i tamo crvena ubedljivo pobedila, služi nam na čast što smo intuitivno i mi glasali za nju.
Da, da ne zaboravim, zucka se da će japanski autobusi izbeći Reformu tj. farbanje, što naši nadam se neće dopustiti! Jeste to nama Japan poklonio, ali nas je najpre terao da ih svako jutro peremo, a sad bi da nam zabrani farbanje u našu demokratski izabranu boju! Ja bih oprobao crvenu farbu baš na tim japanskim žutim harmonikama, po cenu da na par godina i prekinemo diplomatske odnose, imamo mi dovoljno prijatelja u Aziji, sa kojima nas trajno i blagopoluchno povezuje lično Nikolić Tomislav, bez jedne ostrvske zemlje može da bude vašar.
&
Nije li lepše videti počasni vod ili vojnu paradu nego neke, šta ja znam, demonstracije, gde jedan ide odrpan, drugi doteran, gde je jedan gologlav, drugi ima kapu za bejzbol, ne bi li svaki grad bio kudikamo lepši kad bi sve kuće bile istovetne, kad bi sve ionako identične fasade bile ofarbane istom bojom?
&
Ne sumnjam (grešna mi možda duša, ali tako je: ne sumnjam) da će na farbanju autobusa neko debelo zaraditi, ne sumnjam da je svemu prethodio i digitron, i silna domunđavanja u vrhuški vladajuće klase, farbanje tolikih autobusa samo je jedan od marifetluka nakon kojeg će nekolicina velmoža zadovoljno trljati ruke, ali ima u tome još nečeg, ima nešto što je gore i od same kriptoiznude (svakako će nama, ovako ili onako, biti ispostavljen račun i za šmirglu, i za git, i za sušenje, i za ruke), a to je vera u moć lažnog predstavljanja.
Naši izabrani predstavnici ubeđeni su da ceo svet ništa drugo ne radi, nego stalno smišlja kako da što bolje obmane okolinu, poslovne prijatelje, vojne neprijatelje, vlastite podanike, susede. Junak, ne tek ni junak, nego vrhovno božanstvo naših političara jeste Potemkin, koji je doduše hteo da obmane samo caricu i njenog gosta iz Austrije, naši potemkini veruju da će čitav svet nasesti na njihove nižerazredne trikove, dođite u zemlju košarke, dođite u zemlju tenisa, država koja je iznedrila takve šampione mora biti humanija i naprednija od država čiji sportisti imaju manje medalja, pa ne bismo mi Srbi nakupili toliko olimpijskih odličja i svetskih kruna da nismo demokratska zajednica, u koju zato navalite narodi, ovo je mesto skrojeno po meri vašeg kapitala, dođite i sučelite svoj novac sa bagatelno jeftinim radništvom (što će biti naša briga), a ako niste kapitalista, izvolte u Beograd na provod, gde samo na vas čekaju izuzetno lepe i šarmantne žene, koje je naš vladar toplo preporučio Kinezima, na vas čekaju sveže ofarbani autobusi, crveni, nalik jedni drugima kao jaje jajetu, nećete nas pobrkati sa Londonom, jer naši autobusi nisu na sprat, Beograd se crvenim autobusima, pokretnim uskršnjim crvenim jajima, preporučuje svetu, dođite i uživajte u našim novogodišnjim ukrasima koji uveliko sijaju i bezdušno šljašte nad našim raskopanim centrom i nad našim nedovršivim mostovima, bićete ushićeni suprotnostima, toliki sjaj na banderama, tolike rupe na ulicama i toliki čemer u pogledima ljudi, dobrodošli u zemlju kontrasta!
Peščanik.net, 08.11.2017.