Klinički centar Niš ne može da objavi podatke o broju zaraženih i umrlih jer se „traženi dokumenti nalaze u crvenoj zoni i zbog kontaminiranosti nisu dostupni upravi“, niško javno pogrebno preduzeće „ne poseduje evidenciju“ o broju sahranjenih koji su preminuli od korona virusa, preduzeće Jura nije bilo epidemiološko žarište… Govori novinarka Danasa Zorica Miladinović, razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Od početka pandemije mediji i nevladine organizacije pokušavaju da dobiju najelementarnije informacije o broju zaraženih, hospitalizovanih i umrlih od kovida 19. Vi ste, Zorice, to pokušavali u Nišu. Tražili ste informacije od Kliničkog centra, ali i od Javno komulanog preduzeća Gorica, koje se bavi pogrebnim uslugama.

Obraćali ste se i Povereniku za informacije od javnog značaja, i po tome što sam mogla da pratim, veoma je obespokojavajuće ponašanje državnih institucija u ovom slučaju. Kovid će jednog časa i proći, ali ovo što može da se vidi o funkcionisanju sistema je nešto što će ostati strašan i dugoročni problem ove države.

Zorica Miladinović: Slažem se sa vašom ocenom. Ja sam još početkom maja ove godine kao novinarka zatražila od uprave Kliničkog centra podatke o umrlim, testiranim i hospitalizovanim pacijentima, i sa potvrđenim i sa suspektnim koronavirusom, i to za period od prva dva meseca epidemije. Pošto znamo da u to vreme nije bilo dovoljno testova uprkos drugačijim tvrdnjama zdravstvenih vlasti, tražila sam, dakle, i podatke za pacijente koji su, na primer, umrli na respiratoru a prethodno nisu bili testirani. Naravno, nisam dobila odgovor od uprave Kliničkog centra, koja je u prva tri meseca uporno ćutala o svemu što se dešava unutar nje.

Uputila sam žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, koji je nakon toga doneo tri odluke u moju korist. Uprava Kliničkog centra se oglušila o sve odluke Poverenika, pa i o onu poslednju u kojoj je zatražio da mi se podaci hitno dostave. Takođe, zapretio je Kliničkom centru potencijalno velikom novčanom kaznom koju propisuje ovaj Zakon o upravnom postupku, a ta kazna dostiže i do 10% ukupnih prihoda institucije, u ovom slučaju Kliničkog centra, na godišnjem nivou. Umesto podataka, ja sam dobila, jedan apsurdan, jedan tragikomičan odgovor.

Svetlana Lukić: On je i krajnje ciničan.

Zorica Miladinović: Jeste, i ciničan i licemeran. U njemu se navodi da bi mi oni vrlo rado dostavili te podatke, ali su oni upravi Kliničkog centra nedostupni, jer se, pobogu, nalaze u kontaminiranim dokumentima, u crvenoj zoni. Oni će sve to meni da dostave kada ta dokumentacija bude skladištena u zelenim zonama. Nakon toga, Poverenik je od Vlade Srbije prošle sedmice zatražio da ona neposrednom prinudom obezbedi da mi Klinički centar dostavi tražene podatke. Ja lično ne verujem da će Vlada išta učiniti, jer je centralni stav države bio, pogotovo u to vreme, na početku epidemije, da se ne saopštavaju tačni podaci o hospitalizovanima, testiranima, umrlima.

Ono što je dobro iz čitave ove priče jeste da je serija tekstova o manipulisanju podacima o kovid pacijentima, pre svega ovim preminulim, sve to mi je obezbedilo dodatne izvore u niškom zdravstvu, i ja sam nekakvim nezvaničnim kanalima dobila dobar deo podataka koje sam tražila, i to iz autentične, interne dokumentacije Kliničkog centra. I onda sam recimo sa punim pravom mogla da napišem da, recimo kad je Krizni štab sredinom aprila, mislim da je to bio 13. april, saopštio da je od korona infekcije u Srbiji umrlo 5 pacijenata, zaista sam mogla s punim pravom i sa dokazima koje sam imala da napišem da je samo u Kliničkom centru tog dana umrlo 16 ljudi.

Svetlana Lukić: Samo na kratko da se vratimo na objašnjenje Kliničkog centra: kad su rekli da se podaci nalaze u crvenoj zoni, da su kontaminirani, da li sam ja to dobro razumela to? Kao da je u pitanju svitak od papirusa iz Aleksandrijske biblioteke, pa je neko to pipao i kontaminirao ga. Je l’ oni misle da je to fizički kontaminirano? 

Zorica Miladinović: Pa pretpostavljam da misle. Verujte mi, ja sam to čitala 2-3 puta, čisto da vidim šta je pisac hteo da kaže. Pretpostavljam da je to taj neki pristup; postoje papiri koji su tamo negde u crvenoj zoni, niko ne sme da uđe u tu crvenu zonu jer je sve to kontaminirano, ne smeju to da iznesu u zelenu zonu jer će da kontaminiraju zelenu zonu… dakle, to je taj neki papirus.

Ovo nije 21. vek, ovo nije treći milenijum, ovo nije elektronsko doba… oni nemaju elektronsku evidenciju, mada su sami na jednoj od retkih konferencija za novinare još početkom juna rekli da lekari kliničari svakodnevno elektronskim putem dostavljaju centralnoj bazi podataka pri ministarstvu zdravlja sve informacije o hospitalizovanima, testiranima i umrlima.

Svetlana Lukić: U tom cirkusu je na neki način učestvovalo i ministarstvo finansija, odnosno Uprava za trezor. Oni su objašnjavali da ne mogu, sve i da hoće, da kazne Klinički centar.

Zorica Miladinović: Da. Po zakonu, Poverenik za informacije od javnog značaja ima pravo da sam odredi novčani iznos kazne za instituciju koja uskraćuje informacije, u ovom slučaju za Klinički centar Niš, i aktuelni Poverenik je to probao da uradi. I da bi mogao da izrekne novčanu kaznu, on je od ministarstva finansija, odnosno Uprave za Trezor, tražio podatke o ukupnom godišnjem prihodu Kliničkog centra Niš, na osnovu koga će odrezati tu neku novčanu kaznu. Od ministarstva finansija, odnosno od te Uprave, dobio je odgovor da oni ne poseduju podatke o ukupnim godišnjim prihodima Kliničkog centra Niš.

Hajde što je to samo po sebi apsurdno; još apsurdnije je to što to nije ni prvi ni posednji odgovor te vrste. Standardno se u praksi dešava, i to je gospodin Šabić, sa kojim sam razgovarala na tu temu rekao, standardno se, dakle, dešava da Poverenik dobije ovakav odgovor, jer pobogu, u Zakonu u budžetu nisu definisani ukupni prihodi institucije već samo ukupni rashodi. To je jedan nedostatak u zakonima, koji institucije koriste kako bi nam uskratile informacije od javnog značaja koje tražimo.

Svetlana Lukić: Pa da, ali to je još jedan od primera koji dokazuju tezu da su te praznine namerno napravljene, da je to organizovani haos posle koga oni mogu da se pozivaju na nedostatke u zakonu. Zorice, kakvo ste iskustvo imali kada ste probali da dobijete podatke od ovog Javno komunalnog preduzeća Gorica, niškog pogrebnog preduzeće? Da li ste i u ovom slučaju neformalnim kanalima uspeli da dođete do nekih podataka?

Zorica Miladinović: Da. Dobili smo nekakve podatke o tome koliko je bilo sahrana koje su sprovedene po posebnoj proceduri koja važi za sahranjivanje nekoga ko je bio bolestan od zarazne bolesti, dakle ne samo od korona infekcije nego generalno od zarazne bolesti. U prvih mesec i po dana, prema spisku koji smo dobili, njihovim internim spiskom, bilo je 330 takvih sahrana. Ja sam, naravno, želela da dobijem neku zvaničnu potvrdu, pa sam se obratila Javno komunalnom preduzeću Gorica.

Odgovorili su mi da oni ne poseduju evidenciju takve vrste, što je takođe apsurd, jer ne možete da verujete da javno preduzeće posluje, a da nema evidenciju onoga što je radilo ili da nema evidenciju troškova, jer je to druga vrsta sahrana; one su skuplje, i na drugi način se organizuju. Ali taj njihov odgovor je prošao. Poverenik je zaključio da on ne može da proverava istinitost onoga što je Javno komunalno preduzeće saopštilo. To je još jedna potvrda one ocene od malo pre, da je zapravo sve nekako napravljeno kako bi institucije, kad im ne odgovara, imale mogućnost da vam uskrate to što tražite.

Svetlana Lukić: Početkom pandemije jedan deo zaposlenih u vasem kliničkom centru javnosti se obratio pismom u kome su naveli šta im sve nedostaje da bi mogli da obavljaju svoj elementarne poslove. Šta se na kraju desilo?

Zorica Miladinović: Sa raznih strana smo dobijali infromacije da u Kliničkom centru Niš, pogotovo tamo negde mart-april, postoji veliki haos. Jedna je bila klinika o kojoj govorite. To je Klinika za infektivne bolesti u Kliničkom centru. Ona je sredinom juna uputila dopis i predsedniku Srbije i državnom vrhu, i u tom dopisu ukazala na brojne probleme u radu, recimo na nedostatak osnovne opreme, poput tog nekog centralnog razvoda kiseonika, nedostatak respirator kreveta, manjak lekara specijalista. Klinički centar Niš je to demantovao. Zapravo je demantovao direktor Klinike, koji jedini nije potpisao ovaj dopis predsedniku Srbije.

Međutim, tu ništa nije ozbiljno demantovano, već su potvrđeni navodi iz ovog pisma. Nakon toga se desilo da je Klinika za infektivne bolesti delimično renovirana, odnosno na jednom spratu je uveden taj centralni razvod kiseonika, gasova, što je indirektna potvrda da su lekari govorili istinu. Drugi dopis državnom vrhu, odnosno predsedniku Srbije, premijerki i tako dalje, bio je sa Klinike za pulmologiju. U tom dopisu je direktorka rekla da ta klinika više ne može da radi u kovid sistemu, jer ako nastavi da radi – to je takođe bilo sredinom juna – više neće biti u stanju da zbrinjava svoje primarne pacijente, znači plućne bolesnike sa juga Srbije, a ne zaboravimo da Kliničkom centru Niš gravitira oko 2 i po miliona ljudi. Ona je u tom pismu upozorila da će biti ugroženo i lečenje onkoloških pacijenata. Posledica tog dopisa je bila da je direktorka smenjena.

Svetlana Lukić: Kada pominjete direktore, direktor Kliničkog centra Niš je do skoro bio čovek za koga su zaposleni navodili da je u vreme pandemije stalno bio na bolovanju. On je unapređen u državnog sekretara, a vaš bivši gradonačelnik je sada postao direktor Kliničkog centra.

Zorica Miladinović: Da, da.

Svetlana Lukić: Da se samo na kratko vratimo na bivšeg direktora Zorana Radovanovića. Da li je bilo ko provereno da li je on opravdano bio na bolovanju u trenutki kada je svojoj ustanovi i pacijentima bio najpotrebniji? Nekako u isto vreme on je imao snage da sopstvenu instituciju tuži sudu zbog nekih dnevnica ili putnih troškova.

Zorica Miladinović: Sve je to tačno. On je na samom početku epidemije, zbog srčanih problema, bio kratko hospitalizovan, a posle toga otišao na bolovanje i nije se vraćao, zapravo, do dan danas. Takođe je tačno da je tužio sam sebe, to jest instituciju na čijem je čelu, kako bi se isplatile te neke dnevnice koje se duguju. To je bio jedan od ključnih razloga, po mojim, dobro informisanim izvorima u Kliničkom centru, što on i dalje nije direktor Kliničkog centra. Napravio previše autogolova, pogotovo u vreme ove epidemije. Na čelo je došao bivši gradonačelnik Niša kao provereni, pouzdani kadar Srpske napredne stranke.

Svetlana Lukić: Ti autogolovi su ga izgleda preporučili za novog državnog sekretara. Da sada porazgovaramo o nekim temama koje nemaju direktno veze sa Kliničkim centrom, nego sa epidemiološkim uslovima u kojima rade neki ljudi u niškim fabrikama. Jura je tu nezaobilazna tema. I tu je bilo dosta nelogičnih ocena, od toga da je ta fabrika bila epidemiološko žarište pa do ocene nekih državnih inspekcija da je u Juri sve u najboljem redu.

Zorica Miladinović: Sredinom oktobra, niški krizni štab je doneo neke zaključke u kojima upozorava da je u septembru i prvoj polovini oktobra u Juri virusom inficirano čini mi se 68 zaposlenih, i da je to čak 60% zaraženih u Nišu u tom periodu. Radnici u Juri su govorili da rade u tri smene, da nema propisane fizičke distance, koja uostalom zbog procesa rada nije ni moguća u toj fabrici, da su poseban problem fabrički autobusi, koji prevoze radnike na posao i u kojima je ogromna gužva, jer uz radnike koji sede, još dvadesetak njih stoji, da su se zaposleni sami snalazili za zaštitne maske, pošto im je kompanija od početka epidemije dala samo 6 pamučnih maski. Sada im samo na ulazu u fabriku malo isprskaju ruke; više ne mere ni temperaturu i tako dalje.

Dakle, niški krizni štab i zaposleni u toj fabrici, pa i predstavnici jedinog sindikata koji tamo postoji, a to je sindikat Sloga, govorili iste stvari o toj fabrici. Međutim, država ima o tome potpuno drugačiju predstavu. U to vreme je niška inspekcija rada, zajedno sa sanitarnom inspekcijom i epidemiolozima niškog Instituta za zaštitu zdravlja, kontrolisala epidemiološku situaciju u Juri i utvrdila da ona u potpunosti poštuje epidemiološke mere, izuzev što radnicima ne meri temperaturu na ulazu u fabriku, već na njihovom radnom mestu. I u tom rešenju je navedeno da će Juri biti naloženo da to ispravi, i onda će sve, manje više, biti u redu. To je zvaničan odgovor koji smo mi u Danasu dobili iz ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja. Pritom, da podsetim, Jura je kompanija koja je tom ministarstvu u prethodnom periodu darivala, donirala ili kako već, poklonila vozila, i negde je zaključeno da to nije nikakav problem. 

Svetlana Lukić: Naravno da pandemija ima, a tek će imati, teške ekonomske posledice na ogroman broj ljudi, malih i velikih biznisa, zanatskih radnji… Vaša nova gradonačelnica, gospođa Sotirovski, u sred svega toga je poništila neke ranije odluke gradskih vlasti, recimo da zakupci lokala koji su u vlasništvu grada Niša, 2-3 mesecaa ne plaćaju kiriju.

Zorica Miladinović: Da, tako je. Uprkos tome što ne možete retroaktivno da odlučujete o nečijoj pravnoj situaciji, i to znaju, što bi se reklo, studenti prve godine Pravnog fakulteta, grad Niš je doneo takvu odluku. I ti ljudi će to platiti. Obrazloženje je takođe poprilično drsko. Eto, prosto, grad nema para, ekonomska je kriza i mi sad to moramo da naplatimo. I vi protiv takve odluke zapravo ne možete ništa. Svedoci smo, recimo, da je obećavano i da radnici neće ostajati bez posla, a ovih dana iz Austrijskog Cumtobela, koji takođe ima fabriku u Nišu, dobijamo informaciju da je za sada 30 radnika otpušteno i da će se otpuštanja nastaviti, a podsetiću, to je fabrika koja je dobila 8 miliona evra državnih subvencija za nova zapošljavanja radnika.

Niš je bio karakterističan po tome što je do početka juna ovde vladala potpuna omerta, da tako kažem, u vezi sa informacijama o epidemiji. Cenzura je bila tolika da je, recimo, grupa novinara, još u martu, uputila dopis i predsedniku i premijerki Srbije, u kojima traže da oni u okviru svojih ovlašćenja prosto nateraju upravu Kliničkog centra da saopštava odatke od javnog značaja. Situacija se tu nešto malo popravila ali kako to nije bilo u dovoljnoj meri, grupa kolega je početkom jula uputila dopis upravi Kliničkog centra u kojem smo najavili da ćemo sledećeg dana u određeno vreme doći u upravu i razgovarati o rešenju ovog problema, odnosno uskraćivanja informacija.

Odmah nakon što smo poslali dopis, uprava je zakazala prvu konferenciju za medije od početka epidemije, i tada je zapravo postala nešto otvorenija za sredstva informisanja, a na sajtu Kliničkog centra počeli su da se saopštavaju prvi put, dakle tamo početkom jula, i podaci o preminulim pacijentima, a ne samo puki broj hospitalizovanih pacijenata kod kojih je potvrđen virus. To je jedna od, ako mogu tako da kažem, svetlih tačaka: prosto neki novinari su ovde bili solidarni, izvršili su pritisak na zdravstvene vlasti i malo pomerili stvari – ne previše i ne sistemski, ali eto, nešto smo čini mi se postigli.

Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo na ovom razgovoru.

Zorica Miladinović: Hvala vama.

Peščanik.net, 02.12.2020.

KORONA VIRUS