Period od poslednjih pet godina bio je osoben po pokazanim trendovima kretanja nejednakosti. Prvenstveno zbog posledica pandemije i povezanih državnih politika koje su imale snažne efekte 2020. i 2021. Do 2022. situacija se „normalizovala“ i manje-više vratila trendovima iz perioda pre pandemije. Još jedna važna promena bilo je povlačenje globalizacije, bar na rečima, donekle i na delu. Ali još je prerano da se taj učinak prikaže u podacima o distribuciji dohotka.
Ovde ću razmotriti promene u tri vodeće ekonomije: Kini, Sjedinjenim Državama i Indiji. Podaci za mnoge zemlje redovno se prikupljaju i objavljuju na Platformi Svetske banke za siromaštvo i nejednakost i u bazi Luksemburških studija dohotka (LIS). Obe baze su javne i relativno lako dostupne. Trenutno raspolažemo podacima o distribuciji dohotka za period 2021-23. za oko 90 zemalja na koje otpada 85 odsto svetskog BDP-a i 75 odsto svetskog stanovništva. Ipak, još je prerano za opšte zaključke o globalnoj nejednakosti, jer nam nedostaju podaci iz mnogih afričkih zemalja, kao i mikropodaci za Kinu. Mislim da ćemo u narednih 6 do 9 meseci dobiti i jedno i drugo, pa ćemo moći više da kažemo o novim trendovima u evoluciji globalne nejednakosti.
Sada prelazimo na tri zemlje.
Kina
Razmotrimo prvo šta se prema službenim (i prilično ograničenim) podacima koje je objavio Državni zavod za statistiku dogodilo s ruralnim i urbanim dohotkom po kvintilima u periodu od 2018. do 2023. Ovi sažeti podaci rezultat su anketa domaćinstava koje se sprovode na nacionalnom nivou i čiji se mikropodaci obično ne objavljuju (mada LIS redovno daje uzorak iz njih, pod naslovom Projekt dohodaka kineskih domaćinstava ili CHIP). Slika u nastavku pokazuje kumulativne promene realnog dohotka za pet ruralnih i pet urbanih kvintila. U slučaju urbanih kvintila (crvena linija), primećuje se načelno veći rast za više kvintile. Najniži urbani kvintil doživeo je najniži rast. To je primetno već nekoliko godina zaredom i nije iznenađenje. Dva su moguća objašnjenja. Prvo, nekvalifikovani segment urbane distribucije dohotka bio je posebno teško pogođen prelaskom na virtuelnu ekonomiju u vreme pandemije.
Drugo objašnjenje je da grupu s najnižim dohotkom u urbanim područjima čine skorašnji migranti iz ruralnih delova Kine i da bi, ako bismo dobili longitudinalne podatke, stvarni porast realnog dohotka za njih kao individue bio veći od onog koji dobijamo kada najniži kvintil poredimo između dve godine (to jest, kada poredimo vrlo različite pojedince). Dodatni problem je to što nije jasno da li podaci iz kineskih anketa uključuju i migrante koji još nemaju hukou, boravišnu dozvolu. Prema drugoj hipotezi, ankete ih sada obuhvataju, ili bar to čine više nego prethodnih godina.
Đinijev koeficijent za urbana područja blago je porastao, za oko 1 poen, i sada je na visini od oko 32 poena. U Kini je posebno zanimljivo to što je nejednakost u urbanim sredinama niža nego u ruralnim. To je veoma neobično.
Kada pogledamo ruralne dohotke između za period od 2018. do 2023, primećujemo da je rast manje-više ujednačen za sve kvintile i, što je još važnije, da je rast u ruralnim područjima za svaki kvintil bio snažniji nego u urbanim. Kumulativni rast u ruralnim područjima bio je oko 35 odsto tokom pet godina, a u urbanim oko 25 odsto. Otuda se čini da politike koje imaju za cilj iskorenjivanje apsolutnog ruralnog siromaštva i smanjivanje jaza između urbanih i ruralnih regiona, koji je u Kini istorijski bio veoma veliki, daju rezultate. To potvrđuju podaci za urbano-ruralni jaz koji se u posljednjih deset godina neprestano smanjuje (slika u nastavku).
Što sve to zajedno znači za ukupnu nejednakost u zemlji? Ona je ostala impresivno stabilna. Ako ga računamo na osnovu kvintila koje je koristila vlada, nacionalni Đinijev koeficijent iznosi oko 40 (siva linija; slika u nastavku). Službeni državni podatak o Đinijevom koeficijentu kaže da se ovaj kreće oko 47 (crna linija), ali podatak za 2023. još nije objavljen. Razlika između 47 i 40 objašnjava se činjenicom da se veća brojka dobija na osnovu mikropodataka, dok su, kao što sam već rekao, naši proračuni ograničeni na pet kvintila—koji po definiciji zanemaruju sve ostale razlike. Podaci iz Projekta dohotka kineskih domaćinstava (CHIP) (koji se zasnivaju na mikropodacima), prikazani dole kao tačke, daju koeficijent od oko 44.
Šta možemo reći o ovoj paradi Đinijevih koeficijenata za Kinu? Mislim da možemo zaključiti da je nejednakost u Kini između 45 i 47 Đinijevih poena (kao što ćemo videti u nastavku, to je znatno više od nejednakosti u SAD); da je bila stabilna u protekloj deceniji, te da su i ruralna i urbana nejednakost, zasebno posmatrane, pokazale tendenciju rasta. Ipak, jaz u prosečnim dohocima između ta dva područja se smanjuje, čime je delimično neutralisana tendencija rasta nejednakosti u svakom od ovih segmenata zasebno. Ukupna nejednakost je tako ostala manje-više nepromenjena. To treba naglasiti, da bismo shvatili da je ukupna nejednakost zbir parcijalnih nejednakosti po različitim linijama podele; otuda nepromenljiva ukupna nejednakost ne znači da nije bilo složenih i važnih pomeranja u nižim kategorijama nejednakosti.
Indija
Sada prelazimo na nejednakost u Indiji, koristeći podatke o potrošnji koje je objavila platforma PIP Svetske banke. Podaci za Indiju su priča za sebe. Od 2011. godine nisu dostavljani podaci koje je vlada odobrila, pa je Svetska banka koristila podatke o potrošnji iz komercijalnih izvora. (Rezultati službenog nacionalnog istraživanja za 2022-23. još nisu u celosti objavljeni.) To je daleko od idealnog. Iz mnogo razloga, komercijalna istraživanja ne ispunjavaju standarde državnih istraživanja. Ali nemamo ništa bolje. Štaviše, indijski podaci se završavaju 2021, što je takođe žalosno, jer su se tada još osećale posledice pandemije. Slika u nastavku prikazuje krivu incidencije rasta (GIC) za ruralna i urbana područja. To je ista ideja kao na slici za Kinu, s tim što ovde imamo pristup mikropodacima i zato je kriva mnogo detaljnija: ona daje stvarne stope rasta za sve percentile potrošnje.
Šta otkrivamo? Donja četvrtina ruralne populacije imala je negativan rast između 2018. i 2021. (plava linija). Za ostatak ruralnog stanovništva rast je bio pozitivan, osim (možda donekle iznenađujuće) za 5 odsto na vrhu. Sve u svemu, Đinijev koeficijent za ruralna područja ostao je tamo gde je i bio: oko 30-31. Za većinu gradskog stanovništva (crvena linija) rast je bio negativan. Prosečna godišnja stopa rasta u ruralnim područjima bila je oko nule, a u urbanim područjima minus 2%. To možemo uporediti s prosečnim stopama rasta u Kini: u ruralnim područjima 6,7% godišnje, u urbanim područjima 4,1%.
Pored već pomenutih problema s anketama u Indiji, moramo uzeti u obzir da su ovakvim rezultatima doprineli izuzetno negativni efekti pandemije u 2020. godini. To je godina u kojoj je BDP Indije po glavi stanovnika opao za 9 odsto, a rezultati za 2021. još su snažno ’obojeni’ pandemijom. Verovatno bi slika bila svetlija da imamo podatke za 2022. i 2023.
SAD
Konačno, kako se nejednakost kretala u Sjedinjenim Državama? Ovde imamo detaljne i konzistentne podatke do i uključujući 2022. Oni potiču iz usklađenih LIS podataka i zasnivaju se na anketi US Current Population Survey koja se sprovodi svake godine. Rezultati su prilično dramatični. Razmotrimo prvo krivu incidencije rasta od 2019. do 2020. (plava linija). Ona je kontinuirano u padu: promena dohotka u prvoj godini pandemije išla je u korist siromašnih. To je najveće pomeranje u korist siromašnih u bilo kojoj godini u poslednjih pola stoleća, ako ne i više. Upravo zbog paketa podsticaja koji je bio veoma obuhvatan (što znači da je u različitim oblicima pomagao svim grupama populacije: od hronično nezaposlenih do privremeno nezaposlenih, od studenata do malih preduzetnika, pa i velikim segmentima srednje klase). Pretpostavljam da je to osiguralo dodatni prihod za donje dve trećine distribucije dohotka u SAD. I zaista, može se videti da su realni dohoci u 2020. porasli za sve osim za najviši decil.
Crna linija (2018-22) odnosi se na ceo četverogodišnji period. Ovde je priča sasvim drugačija. Antipandemijske politike iz 2020. nisu ponovljene. Vidimo da je kumulativni rast tokom četiri godine bio oko 9 odsto, praktično isti za čitavu populaciju, osim za one na samom dnu i za 1 procenat na vrhu, čiji je rast bio manji (4 odsto).
Prilično nagla promena državnih politika uticala je na kretanje Đinijevog koeficijenta u Sjedinjenim Državama. I ovde je 2020. najzanimljivija. Nejednakost tržišnog dohotka, ona koja meri nejednakost pre državnih transfera i direktnog oporezivanja, porasla je za 1,5 Đinijev poen. To nije iznenađujuće: efekti pandemije na zaposlene bili bi negativni bez državnih intervencija, i zaista, nagli skok nejednakosti tržišnog dohotka pokazuje kakvi bi bili pravi učinci pandemije da se socijalna država nije umešala. Pošto je socijalna država snažno intervenisala 2020, Đinijev koeficijent za raspoloživi dohodak opao je za 1,5 poen. Bio je to, kao što sam rekao, pad istorijskih razmera.
Da bismo razumeli šta to znači treba imati na umu da povećanje nejednakosti tržišnog dohotka od 1,5 Đinijevog poena i smanjenje nejednakosti raspoloživog dohotka od 1,5 Đinijevog poena znače da su podsticaji imali za rezultat pad Đinijevog koeficijenta za 3 poena. To je događaj bez presedana. Kada sam pregledao podatke za SAD za proteklih pedeset godina, nije bilo nijedne godine s tako velikom promenom u korist siromašnih. Ako želite da iznervirate liberalne prijatelje, obavestite ih da su politike koje su najviše doprinele smanjivanju nejednakosti u proteklih pola veka bile one koje je primenila Trumpova administracija.
Do 2022. sve se vratilo u „normalu“. Za nejednakost tržišnog dohotka Đinijev koeficijent se vratio na 55, tamo gde je bio i 2018. i 2019, a za nejednakost raspoloživog dohotka iznosio je 41, ponovo isto kao 2018. i 2019. Da li je sve ovo bila oluja u šolji čaja? U određenom smislu da, jer nema značajnijih dugoročnih efekata na distribuciju dohotka u SAD. Svi programi su bili jednokratni; nisu proizveli trajne alate ili institucije za smanjenje siromaštva ili poboljšanje distribucije dohotka (niti je to bio njihov cilj). S druge strane, to se može tumačiti i kao dokaz ogromne moći kojom raspolaže bogata socijalna država: bilo je dovoljno nekoliko dekreta da se distribucija dohotka pomeri za tri Đinijeva poena u jednoj godini. Tri uzastopne godine takvih promena izbrisale bi četvrtinu američke nejednakosti. Zato bi pouka bila da država može biti veoma moćna – kada poželi da iskoristi svoju moć.
Postoji li opšti zaključak? Posledice pandemije bile su primetne u sve tri zemlje, ali su efekti bili privremeni. Do 2022. SAD i Kina su se vratile „normalnim“ trendovima, što je u oba slučaja uglavnom stabilna ukupna nejednakost. Tako je verovatno bilo i u Indiji. Sve u svemu, epidemija nije ništa promenila.
Global Inequality and More 3.0, 19.10.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 07.12.2024.
KORONA