Premijer Federacije Bosne i Hercegovine je zbog zloupotrebe položaja u nabavci 100 kineskih respiratora vrednih 5,4 miliona evra, presudom suda BiH osuđen na 4 godine zatvora.
Presuda je doneta u postupku koji je pokrenulo tužilaštvo Kantona Sarajevo nakon što je objavljeno da je posao za potrebe zdravstvenog sistema BiH tokom pandemije Covid-19 obavljen bez tendera i direktnom pogodbom s privatnom firmom „F. H. Srebrena malina“, koja se inače bavi trgovinom voćem i povrćem.
Iako je presuda prvostepena vest je privukla dosta pažnje u celom ex Yu regionu. Sa razlogom, jer je veoma asocijativna.
Kod nas u Srbiji ona neizbežno podseća na reči kojima je premijerka Srbije na početku epidemije reagovala i na samo pominjanje nekih pitanja u vezi sa kupovinom respiratora za potrebe našeg zdravstva, takođe od privatnih firmi, bez tendera, neposrednom pogodbom, po nepoznatoj ceni i uz nepoznatu proviziju: „Strahotno je i pomisliti da smo mi možda želeli da ukrademo neki novac preko respiratora. Ljudi koji to misle i insinuiraju ne žele dobro svojoj državi, jer se mi nalazimo u situaciji u kojoj druge zemlje koriste svoje bezbednosne službe da dođu do respiratora. Ako želite danas da birate između potpuno regularnog procesa javne nabavke ili toga da sačuvate ljudske živote, mi smo izabrali da sačuvamo ljudske živote.“
Malicioznu spremnost premijerke da diskvalifikuje („ne žele dobro svojoj državi“) ljude čije je interesovanje bilo potpuno legitimno je donekle ublažavalo obećanje koje je na kraju te tirade dala: „Odmah posle vanrednog stanja položićemo potpun račun građanima o tim nabavkama i o tome koliko novca smo potrošili“.
Inače, potpuno odsustvo pouzdanih informacija o ovoj važnoj stvari najavila je tada sama premijerka izjavom: „broj respiratora je državna tajna”, proprativši to (neistinitom) tvrdnjom: „tako je to praktično u svim državama“. Ali, uprkos tajnosti, javnost je ubrzo nakon toga od predsednika Vučića čula da „imamo 1.008 respiratora, kupljeno je još 573 koji su stigli i još 2.200 koji treba da stignu“. Sa zbunjivanjem javnosti samoreklamerski licitirajući kontradiktornim informacija nastavili su drugi funkcioneri vlasti. Na primer, tadašnji šef poslaničke grupe SNS-a Martinović: „Ukupno je naručeno 3.967 komada“, a u Srbiju „dostavljeno 585 novih aparata“, ili ministarka Marija Obradović: „Zatečeni smo sa negde 1.000 respiratora, nadljudskom borbom i predsednika Vučića i Vlade Srbije uspeli smo da platimo 4.000 respiratora. Zbog situacije u celom svetu mi ćemo dobiti još oko 1.500 respiratora. Za razliku do 4.000 respiratora dobićemo novac nazad“.
Vanredno stanje je u Srbiji ukinuto je pre skoro tri godine. A uprkos pompeznoj rezolutnoj najavi od premijerkinog obećanja nije bilo ništa. Ne da nije položen „potpun račun“ nego naša javnost zapravo ne zna gotovo ništa o ovoj važnoj stvari.
Koliko smo imali respiratora pre epidemije Covid-19? Koliko ih imamo? Koliko smo ih kupili? Koliko ih je isporučeno? Ko su akteri poslova, kolike su cene, kolike provizije, kakvi su drugi uslovi, kakav kvalitet respiratora? Koliko je u nabavkama svakako ogromnog broja respiratora (za šta je potrošeno više desetina, čak i stotina miliona evra) vlast, kako je to eufemistički premijerka rekla, odstupala od „potpuno regularnog procesa“? Zar to odstupanje, bez prezumpcije krivice, ne bi moralo biti predmet interesovanja tužilaštva?
Slučaju nabavke respiratora u BiH posebnu notu bizarnosti davala je činjenica da je dobavljač sofisticirane medicinske opreme bila poljoprivredna firma, proizvođač malina. Kod nas, koliko se zna, nije bilo trgovaca malinama, ali je i ono malo informacija kapilarno dospelih u javnost govorilo da su se u lancu posrednika pojavljivali na primer trgovci kozmetikom ili kokama nosiljama.
Naša vlast je u nabavkama nepoznatog, a svakako ogromnog broja respiratora bez sumnje kršila zakone ili, kako je premijerka rekla, „odstupala od potpuno regularnog procesa“. Dimenzije tog odstupanja bi morale biti predmet interesovanja tužilaštva. A definitivno to nisu.
Zato vest o presudi iz Sarajeva, iako je kao i svaka antikorupcijska načelno dobrodošla, iz naše perspektive deluje ambivalentno. Jer saznanje da mehanizmi koji i najviše predstavnike vlasti podsećaju na zakonske obaveze (među kojima je polaganje računa o javnom novcu sigurno jedna od najvažnijih) daju kakve takve znake života čak i u državi hronično teško opterećenoj problemom disfunkcionalnosti kao što je Bosna i Hercegovina, a kod nas ne – je deprimirajuće.
Peščanik.net, 08.04.2023.
KORONA