Navikli smo da svaka vlast definiše svoje crvene linije i razvlači ih po širini i dužini, već prema svojim potrebama. One se uvek postavljaju spolja i odnose se na famozne srpske granice, u šta spadaju Kosovo i Evropska unija. Još nismo imali nijednu vlast koja bi sebi postavila crvene linije prema unutra, a to znači da sama sebi zabrani kršenje Ustava i zakona, činjenje krivičnih dela, rušenje osnovnog reda i rasipanje državnog novca po njenom ćeifu (u 2013. je nezakonito potrošeno 9,5 milijardi dinara, najviše na policiju). Ali ni mi kao građani nismo postavili svoje crvene linije: dokle možemo da tolerišemo neobuzdanu vlast. O tome je ovde reč. Da se zapitamo gde su naše crvene linije, preko kojih se ne prelazi i ne pardonira vlast.

Sa ove druge strane, crvene linije treba postaviti skromno, jer dotle smo dogurali. Najskromnije je da to mesto označimo kao vređanja zdravog razuma. To su sve one situacije kad osetimo da nas vlast šamara po golom mozgu, ne uvažavajući ni to da i ovdašnji mozak funkcioniše po pravilima ljudskog mozga. Jedna takva situacija je kada na svim naslovnim stranama osvane izjava Aleksandra Vučića u kojoj otkriva da je “država ubila Ćuruviju”. I to država u kojoj je on bio ministar. Država u kojoj je 10 miliona ljudi to znalo onog dana kada je Ćuruvija ubijen. Jedini koji pojma nije imao, nego mu je trebalo 14 godina, je tadašnji ministar Vučić i današnji “najmoćniji čovek Srbije”. Pri tom, nema nikog da mu kaže “ej, stani malo, nigde ne žive takve budale”. Ja tu stavim svoju crvenu liniju. Na svako magarčenje, udarim recku i čuvam dokaz.

Ceo naš svet se pretvorio u svakodnevno magarčenje. Da bih to pokazala, dovoljno je da se zapitamo šta se zaista dogodilo sa sudijom Vladimirom Vučinićem koji sudi u predmetu Mišković. Krenimo redom. Prvu informaciju smo dobii 26. decembra. Javnost je obaveštena da je sudija Vučinić smenjen sa mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda (tj. Specijalnog suda). Spontano se pomislilo da je sudija smenjen zato što je Miškoviću dao pasoš i dozvolu da putuje u London. Takva odluka je bila napadnuta sa najvišeg mesta i u svim državnim tabloidima. A tabloidi su lični servis vrha vlasti. Sudija je izjavio da je bio pod pritiskom zbog donete odluke i uložio žalbu Visokom savetu sudstva (taj se nivo još nije oglasio). Povodom smene s mesta predsednika odeljenja Specijalnog suda, Vučinić je rekao da će podneti prigovor Apelacionom sudu. Sve što je rađeno sudiji, nedozvoljene su radnje. Istom prilikom smo saznali da je odluku o smeni doneo kolegijum svih sudija tog odeljenja. Odlučeno je još i to da će Vučinić ostati sudija Specijalnog suda i nastaviti da sudi u predmetu Mišković. Obe odluke su udarac u zdrav mozak, naročito kad se stave jedna pored druge. Razmotrimo samo prvu, jer se priča nije završila samo smenom.

Tri dana posle prve informacije, stiže vest da sudija Vučinić uopšte nije smenjen! Pa šta je onda bilo? Nije smenjen, nego mu istekao mandat. A kada mu je istekao mandat? Istekao je 6. januara. A koji je danas datum? Još nije 6. januar, dokle Vučiniću traje mandat. Pa zašto onda više nije predsednik kad mu još traje mandat? Pa zato što je smenjen. E, ja tu postavim crvenu liniju, a Vučiću zapišem da se meša u rad suda. Bolje bi mu bilo da se ne meša u rad pravosudnih organa. Neće? Pa videćemo.

Neko bi rekao da je Vučić ispao glup, jer je mogao pričekati da sudiji istekne mandat. U pitanju je bilo samo desetak dana. To nije moglo, jer je i priča o isteku mandata lažna. A nije moglo ni iz suštinskih razloga. Da je sudija otšao zbog isteka mandata, glavni cilj ne bi bio postignut: da se sve sudije upozore da nezavisno sudstvo u Srbiji ne postoji.

Udarim recku ko vrata, urežem crvene linije, pa kud puklo da puklo.

Peščanik.net, 03.01.2014.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).