Ni svecima nije lako, jer novi su se zakitili sumnjivim oreolima koji ne blistaju, a mnogim starim je numbus konačno potamneo. Crkveni kalendar je odavno “prebukiran”, a tek kod nas Srba imamo pravi haos u kalendaru. U njemu je odavno, i to sa dva “zapovedna dana”, i poznati ljotićevski ideolog, Nikolaj. Crnogorci su bogami otišli i dalje: imaju dva sveca od kojih je jedan, sudski je to dokazano, zaklao mnogo ljudi, a među njima i majku istaknutog beogradskog umetnika, M. Janketića. Tako to ide, prema svecu je i tropar, a najslavniji, onaj posvećen D. Ljotiću sročio je pomenuti “sveti” Nikolaj. O takvim svecima se sve zna, ali se u poslednje vreme u novinama “vrte” i novije zgode. Građanin Dragan Kamaljević iz sela Dragolja podno Rudnika ostavio je svoju krsnu slavu sv. Nikolu i uveo Titovdan 29. novembra, u znak kultne uspomene na prvaka KPJ, J. B. Tita koji je obnovio Jugoslaviju. Deluje bizarno, ali ono o čemu on govori u izjavi agenciji BETA deluje sasvim ozbiljno i nikako se ne bi smelo potceniti. Naravno, političari imaju svoje tipično političko objašnjenje: to je navodno neki jugonostalgičar. Ali tradicija se ne napušta lako, niti se lako gradi. Recimo, pola Beograda slavi sv. Nikolu, a druga polovina im ide na slavu. Građanin ovaj ima pravo da slavi i da menja slavu, i to mu niko ne može osporiti. I njegovu ikonu novu valja poštovati, ali se upravo tu ima mnogo toga napomenuti – nedavno je KP Rusije G. Zjuganova predložila Ruskoj crkvi da Staljina kanonizuje kao sveca, a Crkva je to odbacila. Ipak je to politička ličnost zloglasne reputacije, a nema ni dokaza o njegovoj svetosti. Građanin Kamaljević je pošao drugim putem. On prihvata kultno J. B. Tita, SPC ne dira, jer izgleda dobro zna da ni za Nikolaja dokaza o svetosti nema, a ipak je u kalendaru počašćen crvenim slovom. Ovaj građanin je izgleda iz nekih razloga posumnjao u sv. Nikolu. Nije jedini.
Sve to oko sv. Nikole nije jednostavno, a dirati u tradiciju nije zgodno – u Srbiji je čak opasno.
Toga se nije plašio i ušao je u suštinu problema rimski prvosveštenik blažene uspomene, papa Pavle VI. On je pod svojim potpisom i snagom učiteljskog autoriteta koji mu dogmatski pripada, izbrisao dvesta svetaca i među njima sv. Nikolu. Sudeći po objašnjenju, imao je za to jake razloge. Nikolaj je bio vladika u gradu Mira, u Likiji, i otuda ga i danas u liturgiji pominju kao “miriklijskog”. Na saboru crkvenih otaca u Nikeji godine 325. on je u plenumskoj dvorani, tokom rasprave, svog oponenta Arija udario tako da je ovaj izdahnuo. Oci su ga zbog toga strogo kaznili – udaljen je iz dvorane, ali je do danas ostao svetac pod oreolom. Danas se to u Crkvi objašnjava tako što se kaže da je on to učinio “iz velike revnosti prema istini”. Ovaj argument ne vredi ni lule duvana, jer je zločin očevidan i nema opravdanja. To je papa Pavle VI dobro znao. Arije je u Nikeji formulisao svoje učenje kojim je osvojio bezmalo polovinu Evrope. To je učenje poznato kao “jeres arijanizma”: čovek ne treba da veruje slepo, već mora razumski da prosuđuje o Bogu i sebi u svetu. Ne mogu se prihvatiti sv. Trojica, jer je to vraćanje na politeizam, a osim toga i Sin Božji nije mogao postojati pre nego što je bio rođen. To je ono da li je Bog Sin “istobitan” sa Bogom Ocem, i tu je ona grčka reč “homouzios” oko koje je tokom vekova proliveno toliko mastila i krvi. Na Nikejskom saboru je pobedio “Simvol vere”, Arije je mrtav, a sv. Nikola je i dalje svetac – onima koji to hoće. I danas ga oglašavaju u liturgiji. Svako ima pravo na svog sveca, ali se istina ne može skrivati u nedogled. Najmanje ima razloga da se ovaj problem tretira senzacionalno, jer i komunisti imaju bogat kalendar svojih svetaca i mučenika koji su za ideale život položili. Tu nas čeka jedan paradoks koji nije jednostavan. Naime, u nečem se slažu rimski papa blažene uspomene, Pavle VI, i J. B. Tito. Papa je znao da nisu svi sveti koji su u crkvenom kalendaru pod crvenim slovom, a i J. B. Tito je imao veoma zanimljiv sud o problemu svetosti. U partijskom “vjeruju” – to je za komuniste bio “Program SKJ” iz 1958. – stoji da “ništa nije toliko sveto da ne bi moglo biti zamenjeno nečim svetijim i mnogo vrednijim”. Dobro su poznati kriterijumi po kojima se određuje da li je neko svetac, a na prvom mestu je princip vrednosti i istine koju je neko svedočio. I životom potvrdio žrtvujući se “za druzi svoja” kako doslovce stoji. Nije lako svetiteljima i svecima, ali nije lako ni sa njima. Ona švalja sa Čukarice, koja se svesno žrtvovala – neka je i bila “skojevka” – boreći se u okupiranom Beogradu pod Nemcima, ispunjava sve uslove za sveticu. A sv. Nikola te uslove ne ispunjava. Ali tu smo gde smo.
O dobrano prebukiranom kalendaru naše Crkve tek bi trebalo govoriti, ali za sada o tome niko ne govori.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 03.12.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
