Čuveno delo Bilingtonovo The Ikon and the Axe o ikonama i sekirama postoji od 1988. I na našem jeziku – i ostalo je nezapaženo.

To i nije važno jer tiče se ruske kulture, a osim toga mi smo to sa ikonama i sekirama imali – imamo i danas – uživo. Mnogi se sećaju kako su dvojica zagrljenih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije pevali i kliktali:

Slobodane, ti si komunista
volimo te ko Isusa Hrista.

Nije to davno bilo, a dok su zemljom tutnjali mitinzi, ikone su bile u rukama svetaca i osvetnika i vrlih ratnika koji su potom izgubili četiri rata za redom i propisno kapitulirali. Mučno je toga se i sećati, ali se o ikonama koja reč mora kazati – potom su se kaluđeri tukli ripidama i ikonama na Kosovu među sobom i tako redom. I u Beogradu je toga bilo pred Patrijaršijom. Pravoslavni poštuju ikone dok milioni hrišćana u svetu – svi katolici i protestanti – drže da su ikone sasvim obične ofarbane daske, u najboljem slučaju umetnička dela, što je uglavnom retko – zna se da su na slikama savremenici – ljudi i žene – majstora slikara. Nisu ovde važne ni godine i vekovi krvavih ratova oko ikona od VII do X veka. Čak ni to.

Ikone imaju političku funkciju i o teologiji ikona dosta znamo, ali je ideologija ikona malo izučena – ko zna zbog čega.

Ne znamo da li je legendarni Rade Neimar imao ikonu – imao je verovatno – jer ga na ikonama nema. Međutim, takva ličnost pod imenom inženjera Milutina Mrkonjića je ministar u Vladi Srbije. On je svojim graditeljskim delima nadmašio sve, ako ne Rada neimara ono sigurno sve protomajstore hrama svetosavskog na Vračaru koji liči na faraonsku grobnicu. A košta do sada više nego ona bazilika sv. Petra u Rimu koju podigoše car Konstantin i Jelena u kojoj služi papa rimski. Neimar Mrkonjić ima novaca i gradi li gradi i sigurno će s njim i on i narod srpski uhvatiti mesta duši. Novine prenose tajnu ovog Rada Neimara. On kaže: „Kada imam neki problem, stanem ispred Slobine slike i razmišljam šta bi Sloba uradio u toj situaciji – i uvek nađem rešenje“. Politički analitičari bi rekli – vraćamo se u devedesete godine ali nas zanimaju ikone i muka sa njima, a ono pak gde smo se vratili nije sasvim tačno – mi idemo punom parom u srednji vek ili u neku novu duhovnost koja je neko novo srpsko srednjevekovlje. Takav izraz postoji kod ruskog filozofa N. A. Berđajeva koji je autoritet u toj oblasti nauke o ikonama u politici. Pustimo i to – usledile su još veselije pojave u našem političkom životu, ovih dana oko tužnog Kosova, koje može i pre nas – daleko bilo! – ući u EU. Ambasador Rusije u Beogradu doneo je na Kosovo ikonu koju je lično V. V. Putin poslao Srbljima. Jedna napomena: ne, ikonu nije osveštao ni uputio patrijarh moskovski i vascele Rusije, već lično V. V. Putin, predsednik Vlade velike države u kojoj je Crkva po Ustavu odvojena od države – kao i u Srbiji. Srblji su stajali zbunjeni i nisu pohitali da celivaju ikonu – bezmalo skandal, i to još jedan u srpsko-ruskim odnosima. Nije im bilo jasno da li je na ikoni Majka božja ili neko drugi, iako su mnogi očekivali V. V. Putina lično, jer se njegove „ikone“ svuda vide i na Kosovu i u Srbiji. Jedino novojavljenom svetitelju Putinu ne ide u Rusiji – masa kliče vidimo „Žuljika Putina v tjurmu“, hoće da ga vide u zatvoru kao prevaranta i običnog „mangupa“. Grozno. Nimalo utešno. Ikonoklastija i ikonodulija traju kao ono u srednjem veku kada su letele ne samo kamilavke nego i glave. Sa ikonama se nije šaliti. Možda ovaj zapis i nije neki traktat o ikonama, nego o našoj nevolji ovde u Srbiji za koju niko živ ne zna i skoro znati neće kada će se završiti. Do tada će biti još ikona i kog sve ne na njima neće biti od političkih prvaka – ali je doktoru K. sigurno zajemčeno mesto na nekoj „trojeručici“, uz Vuka J. naravno. Pesnici i pojci će se potruditi za akatiste i tropare koji njima sleduju, ali u Srbiji će malo kome od toga biti bolje.

Bilo kako bilo, onu Bilingtonovu knjigu valja pažljivo pročitati s osvrtom na naše kulturne i nekulturne prilike. I političke naravno.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 28.12.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)