Ćutanje na univerzitetu

Ćutanje na univerzitetu

Pre skoro 40 godina borkinja za prava crnih žena Audre Lorde je u Društvu za moderni jezik održala predavanje o ćutanju, jeziku i javnom delovanju: „Ono do čega mi je stalo ću zapisati i objaviti, čak i ako znam da će biti ismejano ili pogrešno shvaćeno“. Pred smrt je izjavila da najviše žali zbog stvari koje je prećutala. Ćutanje nije univerzalni lek za naše nevolje, muke ili smrt. Ono neće ublažiti ili otkloniti patnju: „Ćutanje nije zaštitilo mene, a neće ni vas.“

I zaista, ćutanje je nespojivo sa akademskom slobodom, sa pravom univerzitetskog nastavnika da predaje i istražuje onako kako misli da treba. Prema Saopštenju o akademskoj slobodi iz 1940. Američkog udruženja univerzitetskih profesora (American Association of University Professors – AAUP), akademska sloboda „ovlašćuje“ profesore na „punu slobodu istraživanja“ u učionici. Pri tome nas AAUP opominje da u učionice ne treba unositi one stavove koji nemaju veze sa našim kursom. Pojam akademske slobode se pojavio zajedno sa ekonomskom sigurnošću stalno zaposlenih tenure profesora, kao ključni element njihove obezbeđene pozicije na univerzitetu, ali nije bio ograničen samo na njih. AAUP je tvrdio da se akademske slobode odnose i na asistente, privremeno nastavno osoblje i postdiplomce. Po njima, svaki univerzitetski predavač uživa punu akademsku slobodu. Njihova vizija nam danas izgleda kao idealistički i nedostižni san.

Koncept AAUP-a nije podrazumevao neograničenu slobodu za sve što nastavnici izgovore. Oni su kao građani imali pravo na slobodu govora po Prvom amandmanu američkog Ustava, ali su imali i „posebne obaveze“ zbog svoje vezanosti za instituciju. Akademska sloboda je uvek bila ograničena. Nastavnici su mogli da govore i pišu kao slobodni građani, ali pod uslovom da njihov govor „bude korektan i promišljen, uz poštovanje prema tuđim stavovima i uz napomenu da govore u svoje ime, a ne u ime institucije kojoj pripadaju“. Drugim rečima, oni su bili i predstavnici svojih fakulteta. Na bedžu koji nosite na naučnim konferencijama vaše ime stoji iznad imena vašeg fakulteta, univerziteta ili institucije u kojoj ste zaposleni (osim ako ste kao ja bez stalnog posla). Institucije od svojih profesora zahtevaju jasno razlikovanje između njih kao privatnih osoba i njihovih javnih persona.

Dokument AAUP-a iz 1940. je dopunjen 1970, ali je u međuvremenu izgubio vezu sa realnošću akademske sredine. U doba interneta, društvenih mreža, blogova, komentara, elektronske pošte, pretraživača i Vikipedije, akademska sloboda je postala složeniji pojam. Ono što kažemo, tvitujemo, postavimo na mrežu ili kažemo u onlajn komunikaciji ima svoj odvojeni i naknadni život koji ne možemo uvek da zamislimo ili kontrolišemo. Sve je više mesta na kojima se izražavaju mišljenja, ali je i sve teže razgraničiti privatno od javnog prisustva na mreži. Na sajtu Hronika višeg obrazovanja (Chronicle of Higher Education), Frank Donoghue upozorava univerzitetske profesore da društveni mediji ugrožavaju njihov naizgled nedodirivi status. On pominje poznate slučajeve (kao što je otkaz Stevenu Salaiteu na Univerzitetu Ilinois) i zaključuje da akademskoj slobodi „preti opasnost da postane prazan pojam, jer su univerzitetski nastavnici sve aktivniji i često naivni korisnici društvenih medija“. On zaključuje da tenure status više nije potpuna zaštita i preporučuje oprez u korišćenju društvenih medija.

Ne dopada mi se njegov savet, jer ponavlja refren „pognite glavu i ćutite dok još imate posao“. Upražnjavajte svoju akademsku slobodu samo ako ste sigurni da je to bezbedno. Ne talasajte u javnosti. Budite neprimetni. Ovi saveti zanemaruju činjenicu da je ćutanje već postalo navika, telesna norma mnogih predavača i naučnika. Ljudi ćute da bi bili bezbedni. Oni koji savetuju da je ćutanje zlato kao da ne znaju da većina univerzitetskih profesora radi bez zaštite stalnog posla, to jest da su im mnoge akademske slobode već nedostižne.

Na univerzitetu sam dobijala samo privremene poslove, sa skraćenim ili punim radnim vremenom, uz ugovore koji su se obnavljali godišnje ili po semestru. Sedamdeset odsto univerzitetskog osoblja u Americi je u tom položaju. Od 1978, broj privremenih poslova sa skraćenim radnim vremenom koji vode profesorskom zvanju povećao se za 286%, a onih koji ne vode ka univerzitetskoj karijeri za 259%. Broj stalnih pozicija se povećao za 23%. Većina univerzitetskog nastavnog osoblja u Americi je privremeno zaposlena i lišena zaštite stalnih pozicija. Najveća pretnja akademskom sistemu dakle nisu društvene mreže, već preveliko oslanjanje univerziteta na rad privremeno zaposlenog nastavnog osoblja. Korporativni univerzitet koji je nastavnicima uskratio stalna radna mesta istovremeno je opozvao akademske slobode za većinu svoje radne snage. Nastavnici koji rade po ugovoru izgubili su pravo da predaju onako kako smatraju da treba i sredstva za svoja naučna istraživanja.

U eseju Podučavanje prestupu (Teaching to Transgress) bell hooks se bavi pitanjem da li je obrazovanje u službi oslobađanja ili dominacije. Isključivo vezivanje akademske slobode za stalno zaposleno nastavno osoblje sugeriše da oslobađanje više nije (ako je ikada i bilo) cilj obrazovnih institucija. Kada čovek dobije stalno radno mesto na univerzitetu, akademska sloboda pre je bonus koji ide uz taj položaj nego pravo nastavnika. Akademska sloboda zajamčena je samo onima koji su imali sreće da postanu deo najpovoljnijeg sistema rada u višem obrazovanju, posle detaljnih provera da će se ponašati pristojno.

Eric Grollman je sociolog koji piše blog za sajt Uslovno prihvaćeni (Conditionally Accepted). On zaključuje da su danas akademske slobode svedene na mlaka istraživanja i bezbedna predavanja. Institucije sve više štite sebe i svoj brend, a sve manje svoje nastavnike. Tressie McMillan Cottom smatra da je deo problema nesposobnost „žalosno nepripremljenih univerziteta da se suoče sa realnošću javnog školstva, javnih intelektualaca ili javnog angažmana“. Šta institucije duguju nastavnicima koji se uključe u javni život? Da li bi tvitovi, blogovi i fejsbuk trebalo da spadaju u akademske slobode? Da li akademska sloboda podrazumeva zaštitu svih nastupa univerzitetskih nastavnika? Da li je tako shvatamo? Da li bi trebalo da je shvatimo na taj način?

Korporativni univerzitet traži poslušnost i teži dominaciji. Ako mu je ugrožen posao, čovek će se teško odlučiti da progovori o bilo čemu. Da li izražavanje podrške nekom protestu treba da vodi prekidu ugovora sa tim nastavnikom? Već eksploatisani postdiplomci i univerzitetski radnici po ugovoru trpe mučne posledice kada pokušaju da iskoriste svoje pravo slobode govora, predavanja i istraživanja.

„Izražavati svoje mišljenje u javnosti“, kaže Rebecca Solnit, „doprinosi našem kredibilitetu“. Dakle, mogućnost da te drugi čuju doprinosi tvom dostojanstvu i ljudskosti i donosi ti priznanje. U raspravama o akademskim slobodama, uvek se pitam da li univerzitetski nastavnici progovaraju kao stručnjaci ili pripadnici institucija. Jasno je da samo neki univerzitetski nastavnici imaju pravo da govore i budu zaštićeni. Zašto štitimo nekolicinu, a ne sve? Zašto samo neki stradaju zbog iskazivanja svojih stavova? Najelementarnija akademska sloboda je sloboda izražavanja u učionici i istraživanju. Trebalo bi da svi budemo slobodni da predajemo i bavimo se istraživanjem onako kako to želimo.

Ako je cilj višeg obrazovanja oslobađanje (liberation), onda bi akademske slobode morale biti pravo svih akademskih nastavnika, a ne privilegija stalno zaposlenih. Porast privremenog i postdiplomskog kadra je suzio prostor akademske slobode. Sve manje ljudi je zaštićeno, a ni stalni posao više nije garancija slobode izražavanja kao nekad. Akademske slobode su u suprotnosti sa interesima koledža i univerziteta koji žele da brendiraju svoje institucije. Brendovi zahtevaju konzistentnost, saobražavanje i pojednostavljene poruke. Vaš govor je zaštićen ako je u sladu sa univerzitetskim brendom ili ako je vašem univerzitetu radi nečega stalo do vas.

Postdiplomci, radnici po ugovoru i stalno osoblje univerziteta izloženi su, dakle, hirovima rukovodilaca institucija. Korporativni univerzitet potkresuje akademsku slobodu da bi sprečio neslogu. Ipak, čini se da marimo za akademsku slobodu samo kada se ona uskrati stalno zaposlenima na univerzitetu. I oni koji rade po ugovoru gube posao, ali njihove kolege se ne bune zbog toga. Akademske slobode to više nisu, ako su uslovljene rangom u instituciji.

Ćutanje se ispostavlja kao dobar strateški izbor. Ne mogu da vas krivim zato što ćutite da biste se zaštitili. Zaista ne mogu. I sama sam isprobala tu opciju. Ćutanje me nikada nije zaštitilo, ali mi je omogućilo da sačuvam posao dok nisam bila spremna da ga napustim. Audre Lorde upozorava: „Možemo da sedimo u svojim sigurnim ćoškovima nemi kao ribe, ali se zato nećemo manje bojati“. Moje pedagoško umeće izvesno nije postalo bolje zbog straha da ću u narednom semestru ostati bez posla. Zabrinutost zbog mogućih reakcija dekana, rukovodilaca odseka i stalno zaposlenih profesora na moju knjigu o Kju kluks klanu, nije unapredila moje istraživanje. Ćutanje nije dobro uticalo na moj život. Održavalo me je u jadnom stanju na lošem poslu. Imala sam bol u vilici od stalnog stezanja zuba, da mi slučajno ne izleti nešto nepoželjno.

Ćutala sam. Ali sam se i dalje plašila. Prošle godine sam napisala: „Otkrila sam da mogu istinski da govorim i da moj glas može da se čuje tek kad sam napustila univerzitet“. Kada sam videla tu rečenicu na papiru, shvatila sam koliko je istinita. Ćutala sam dok sam bila na univerzitetu, u neprekidnom strahu od nekih strašnih posledica. Ispostavilo se da je cena takvog ćutanja još strašnija.

U govoru na dodeli nagrade „Sloboda pisanja“ američkog PEN-a, dobitnica Roxane Gay objašnjava: “Imamo slobodu da pišemo i govorimo, da se izražavamo kako želimo, ali nikada nismo zaštićeni od posledica. Uz ovo veliko pravo ide i velika odgovornost da se izražavamo brižljivo i promišljeno, i da razmišljamo o dometu i posledicama onoga što govorimo i činimo u ime slobode.”

Roxane Gay govori o slobodi pisanja i govora uopšte, ali bih volela da na taj način univerzitetski nastavnici shvate pitanje akademskih sloboda. Ako vam je stalo do njih, trebalo bi da brinete zbog svih koji je nemaju. Trebalo bi da stanete uz njih i da ih podržite. Koristite svoju akademsku slobodu dok je još imate da biste pretvorili univerzitet u sigurnije mesto za svakoga – ili je izgubite svojim ćutanjem. Koristite je da uvedete što više glasova u raspravu i zaštitite što više ljudi. Ne čuvajte je samo za sebe. Čutanje i poslušnost nas neće spasiti od korporatizacije univerziteta, rasta administrativne klase i daljeg potcenjivanja nastavničkog poziva. Neoliberalni univerzitet će nas samleti u prah. Izaberimo solidarnost. Izaberimo akademsku slobodu za sve kolege. Zbijmo redove. Ćutanje nije zaštita, ali solidarnost jeste.

Kelly J. Baker, Marginalia Review of Books, 01.03.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 08.03.2016.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU