Ćutljiva elita

 
Protestni pokret u Rusiji nam je ponovo priredio iznenađenje. U novih sto ili pedeset hiljada (kako ko više voli) prisutnih na protestnom mitingu nije više verovala ni vlast, a ni opozicija. Svi koji su računali na to da građani Moskve posećuju mitinge opozicije samo da uzvicima pozdrave svoje „ljubimce“ ili prosto onako, zabave radi, i da će nakon tri ili četiri izlaska na ulice sve to samo od sebe uvenuti, zastideli su se svojih preuranjenih zaključaka. Vladalo je još i mišljenje da ako im se na kraju dogodi da dobiju i par udaraca pendrekom po glavi i/ili provedu neko, makar i kratko vreme prvo u marici, a potom i u jednom od „kaveza dobrodošlice“ kojima su opremljene sve policijske stanice u Moskvi, svi ti uzrujani građani će se brzo posakrivati u svoje kuglane, mirno nastaviti da piju svoje pivo i ogovaraju našu bahatu vlast. Međutim, protest ne samo da nije uvenuo, već se pokazalo da su stepen napetosti i motivisanost učesnika postali mnogo viši od onog koji se mogao očekivati.

Pobeda ulice

Majski miting krunisao je uspehom čitav petomesečni protestni maraton. Ovaj je maraton potpuno omeo Putina da efektno završi mađioničarski trik sa svojim marionetskim predsednikom i trijumfalnim povratkom na kremaljski presto. A još pre samo sedam meseci sve je izgledalo kao da nema sile koja bi taj plan mogla da pomuti. Činilo se da su svi elementi ove predstave, sva ona liberalna trabunjanja čuvara prestola, sva nadmena umešnost autora i glavnog reditelja ove predstave i sva ona neprobojna čvrstoća mašinerije jednopartijskog jedinstva, dakle da je sve to zajedno tako idealno pripremljeno, da će bez imalo sumnje rekrunisanje diktatorske hrestomatije dvadesetogodišnjeg blagostanja u liku Oca nacije, biti besprekorno izvedeno.

No avaj! Možda bi bilo preterano tvrditi da je Vladimir Putin ovoga puta ušao u Kremlj kao, kako to Amerikanci vole da kažu, „hromi patak“. Ali to da je naš patak teško ranjen, svima je postalo očigledno. On formalno jeste pobedio na izborima, ali to ni u kom slučaju nije rešilo problem legitimnosti njegovog povratka. Inauguraciona vožnja dve orgomne crne limuzine kroz apsolutno bezljudan grad koju je 7. maja video čitav svet, istinski je epska vizualizacija ove neumitne činjenice. Po cenu da sutra budem otpušten, tvrdim sledeće: tako ne može da izgleda inauguracija legitimno izabranog predsednika! Ni u demokratskoj zemlji, ni u Severnoj Koreji ili komunističkoj Kini. Tačno je da u tim zemljama nema slobode, ali zato njihovi režimi u svim situacijama čvrsto i pouzdano drže stvari pod punom kontrolom.

A Putin je preuzeo dužnost nalazeći se u ratu s prestonicom. Morao je da tokom noći pred dan izbora preplavi čitav grad vojskom, a nedelju dana pred inauguraciju, počne s vežbama čišćenja ulica od slučajnih prolaznika. I za rezultat je dobio to da je tri dana (6, 7. i 8. maj) rastegnuta inauguracija pretvorena u nešto što ni u kom slučaju nije ličilo na demonstraciju legitimnosti (to jest javnog priznavanja zakonitog poretka od strane stanovništva), već je sve pre bilo nalik nečemu potpuno obrnutom. Ličilo je to više na praznik pendreka i paradu specijalaca i policijskih marica.

Ulične aktivnosti su poremetile zamišljeni scenario trijumfalnog povratka. No pitanje „šta dalje?“ uznemirava i nervira značajan deo onog dela društva koje ne spada među pristalice Putina. Kao po pravilu, na tom mestu započinju razgovori o nedovoljnoj organizovanosti vođa i članova opozicije, o odsustvu lidera među njima i nedostatku jasnog programa za metodično delovanje. A to je samo delimično tačno. I što je najvažnije, u tim razgovorima je podmetnuta jedna velika prevara.

Poraz elite

To nekakvo šuplje beznađe i uznemiravajuća neodređenost na koje se mnogi žale ne potiču od nezrelosti opozicije. Ovaj osećaj nespokojstva je rezultat ćutanja elite. Tamo na ulici, na skveru Abaja^[1] usred Čistoprudnog bulevara, tamo nema nikakve pustoši i šupljeg beznađa. Tek na mestu gde se ulični miting završava, tek odatle počinje zona praznine i pustoši. Odatle pa nadalje, nastaje vakuum.

Kako se ovaj društveni proces koji se poslednjih meseci odvija pred nama objašnjava u teoriji? Ulični protesti ističu stepen društvenog nezadovoljstva i ukazuju na njegovu osnovu. Spor vlasti i opozicije postaje destabilizirajući faktor i taj sukob zapravo istiskuje sva ostala pitanja na periferiju društvenog života. Strasti se razbuktavaju. Sve do sada rečeno, mi na našoj društvenoj sceni već imamo.

Tog trenutka na scenu izlazi deo, ponekad čak i sistemu bliske, elite i počinje sve glasnije da se zalaže za kompromis između onih što mitinguju i onih koji brane poziciju vlasti. Obično baš taj deo elite predlaže moguće granice i formuliše algoritam takvog kompromisa, priprema „putnu kartu“ budućih pregovora. Koristeći se svojom potpuno jasnom pozicijom u sporu, ona (elita) odvraća vlast od primene prekomerne sile. Ona primorava uličnu opoziciju da jasnije formuliše svoje zahteve i da te svoje kategorične želje prilagodi tako da se mogu postaviti na nekakav operativan kolosek. Ona istupa kao inicijator i moderator kompromisa. Ona je ta koja će na državnoj televiziji, na kojoj su vrata opoziciji čvrsto zatvorena, obrazložiti javnosti sve elemente predloženog kompromisa. Bez nje (elite), opozicija nema nikakve šanse da svoje zahteve ostvari na način koji bi društvu bio prihvatljiv. Njoj ostaje ili krvavi bunt, ili do malaksalosti iscrpljen protest.

Ljudi koji danas ozlojeđeno govore o nedostacima opozicije i o odsustvu nekakvog njenog pozitivnog programa, vrlo često su baš oni koji bi trebalo da nađu svoje mesto u slobodnom prostoru između podignutih barikada. To jest, grubo rečeno, oni bi trebalo da podrže opoziciju na onim mestima gde je njoj pristup strogo zabranjen. Ali ruska elita za sada sedi u zaklonu. Ona se najčešće krije iza prigovora upućenih onima na ulici, a u najboljem slučaju polutajno dolazi na mitinge ili tajno nudi novac njihovim organizatorima.

Dva su bitna razloga prouzrokovala ovaj teški oportunizam. Prvi razlog je opšteprihvaćeni putinski princip „korupcija u zamenu za lojalnost“. Istog trenutka kada je ovaj princip postao osnovni model birokratskog i poslovnog ponašanja, kriterijum negativne selekcije potpuno je zavladao elitom.

Drugi razlog je sam gospodin Putin. Vladimir Putin je prosto inficiran autoritarnom doktrinom saglasno kojoj je stupati u dijalog s društvom, a tim pre ići tokom tog dijaloga na nekakve ustupke, isto što i činiti ustupke teroristima. Tu za njega nema nikakve razlike. On smatra da je javno mnjenje nekakav svojevrsni oblik ekstremizma, da je to društvena pojava koja opasno može da ugrozi vlast.

Osim toga, grub odnos gospodina Putina prema uličnoj opoziciji je u prvom redu demonstracija sile upućena na adresu elite. Ova poruka treba da im pokaže svu nemoć demonstranata, uzaludnost njihovih pritisaka na vlast i besmislenost čak i minimalnog odobravanja njihovih zahteva od strane elite. Plašeći i potkupljujući elitu i gradeći zonu pustoši oko ulične opozicije, Putin se nada da će je tako postepeno marginalizovati. I budimo iskreni, do sada mu je to uspevalo.

Sablast budućnosti

Međutim, dovoljno je bilo posetiti samo jedan od poslednjih mitinga i odmah shvatiti da tih 100 hiljada ljudi na ulicama predstavlja sasvim novu sliku političke stvarnosti, koja zahteva primenu novih standarda i da te standarde treba tražiti u novom koordinatnom sistemu opštih vrednosti. Kraće rečeno, ne radi se tu o konkretnim ljudima ili njihovom broju, već o duhu vremena. A ubijati duh vremena je izuzetno skup poduhvat. Tolike troškove čak ni naš čuveni stabilizacioni fond neće uspeti da pokrije.

Isto to bi morala da shvati i elita. Ona bi morala da razume da na arenu izlazi novo politizirano pokoljenje i da se ta političnost znatno razlikuje od one iz davnih 80-ih godina prošlog veka. Očigledno je da stojimo na ulazu u politiziranu epohu.

Ono što me je najviše iznenadilo u protestnom kampu kod spomenika Abaju je to da tamo sede tri grupe demonstranata – grupa levih, grupa nacionalista i grupa liberala. Takoreći tri podkampa u jednom. I kao dobri susedi, svi oni u miru obavljaju svoj zajednički zadatak. Ali nemojmo zaboraviti – oni su tamo strogo podeljeni. Da sam na mestu elite, ja bih se nad ovom činjenicom duboko zamislio. Ako bi ovaj model podele prevladao u moskovskoj elitnoj publici, on bi se već sutra lako mogao proširiti na čitavu zemlju, a to s čime bi se u tom slučaju mogli sudariti je do te mere strašno, da je današnji strah elite od Putina taman kao cveće mirisati. Zato bi elita već danas morala ozbiljno da razmisli o tome kako da u politizirano društvo uvede nova, razumna pravila igre. Uostalom, to i jeste osnovna funkcija elite. Osim toga, bila bi to odlična prilika da se iz prostog centra za distribuciju budžetskog plena, elita najzad pretvori u realan subjekt političkog procesa.

Čuo sam kako je gospodin Putin u svom inauguracionom govoru rekao da će nekoliko sledećih godina odrediti razvojni put Rusije na desetine godina unapred. On naravno nije imao u vidu to što ja mislim, ali u njegovom govoru ima neke istine. S tim što nisu u pitanju godine, već meseci.

 
Kiril Rogov, Новая Газета, 14.05.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 17.05.2012.