Učiti, učiti i samo učiti (rekao je Lenjin), fasada u Volgogradu, foto: Konstantin Novaković

Učiti, učiti i samo učiti (rekao je Lenjin), fasada u Volgogradu, foto: Konstantin Novaković

U petak rano ujutru, posle besane noći provedene ispred televizora, moj sin je iz Londona odleteo u Veronu. Avion je bio dupke pun penzionera koji su žurili na otvaranje operskog festivala u Areni di Verona, na premijeru opere „Karmen“ u baroknoj postavci 92-ogodišnjeg Zafirelija. Na sedištima ispred njega, dva stara engleska džentlmena su jedan drugome čestitali jučerašnju pobedu. „Ala smo ih (Evropu) sredili! Ali sada smo u čabru“, rekao je prvi. „Da, bez sumnje“, odgovorio je drugi, „ali mene se to ne tiče. Žena i ja se selimo u našu kuću u Majamiju.“

Za razliku od njih, moj sin ima 23 godine i još uvek nema kuću u Majamiju. Njega se to i te kako tiče i zato je glasao protiv brexita…

Engeska je glasala srcem. Baš Engleska, jer su većinu glasova za brexit obezbedile starije generacije ne mnogo imućnih Anglosaksonaca bez visokog obrazovanja. Mada naravno, budući da statističke podatke nije uputno apsolutizovati – ne samo oni stariji i ne samo neobrazovani. Ovu emotivnu reakciju je kod značajnog dela stanovništva izazvalo mnoštvo pritajenih strahova. Tek jedan od njih se ticao Evropske unije, koja je pala kao slučajna žrtva i verovatno neće biti poslednja.

Kampanja za izlazak Britanije iz Evropske unije me je po svojoj opsednutosti „uspehom“ podsetila na čuvenu rusku izbornu epopeju „Glasaj ili ćeš izgubiti“ iz 1996, izbore na kojima je Jeljcin bio izabran za predsednika Rusije. I u Britaniji je došlo do eksplozije političkih hormona, na fonu stresa izazvanog dugogodišnjom ekonomskom krizom i sve većim brojem imigranata. Rezultati referenduma su posledica iracionalne reakcije ljudi na relativno nove pojave koje prosto nisu u stanju da razumeju. Tada se javlja instinktivna želja da se na oštroj krivini istorije naglo, iz sve snage nagazi na kočnicu.

Ni zagovornici brexita ni pristalice ostanka nisu imali jasnu koncepciju ili makar jedno iole razumljivo objašnjenje zašto bi ih valjalo poslušati. Opšti ton javne rasprave je bio veoma primitivan. Niko nije ponudio nijedan ozbiljniji rezime, bar nekakav oblik kalkulacije posledica koje bi mogle da donesu jedna ili druga odluka. Velika većina ljudi je još od prvog dana kampanje znala kako će glasati i svi argumenti „za“ ili „protiv“ služili su tek kao nesuvisla objašnjenja za već donete odluke. Od samog početka je bilo jasno da je nacija podeljena na približno dve jednake polovine i da će sve rešavati 1-2% glasova. I taj odnos se tokom čitave kampanje nije mnogo menjao.

Strah od budućnosti je naterao ljude da se ujedine oko prošlosti, a to teško da bi se moglo nazvati tipično britanskom reakcijom. Zato je mnogim Rusima ova reakcija bliska i potpuno razumljiva.

Kao ruski Britanac, ili ako hoćete britanski Rus, tokom poslednja dva meseca kampanje sam imao osećaj da sam sve to već negde video, sva ta nadahnuta lica ljudi ozarenih nadom. Onda sam se setio: to je Moskva 1991. i ljudi koji se nadaju izlasku Rusije iz SSSR-a.

Da smo sledili mudri savet Mihajla Žvanjeckog, isključili maštu i orijentisali se isključivo na ono što vidimo, rezultat referenduma o brexitu bi od samog početka bio nepogrešivo predvidiv. Jer, dok kampanje za ostanak u Evropskoj uniji praktično nije bilo, svake večeri na izlasku iz metroa su me saletali „out-aktivisti“ i užarenih očiju mi u ruke gurali letke, a moja žena je svakog jutra pred vratima naše kuće čistila desetine kilograma propagandnog brexit materijala. Trudili su se da u nama probude najniže ljudske strasti: nas pljačkaju, nas drže u neznanju, mi na njih trošimo to što bismo mogli među sobom da podelimo i „u zdravlju potrošimo“…

Tek nedelju dana pre zakazanog referenduma, do mene je stigao jedan žalosni list papira s ciljem da podrži zvaničnu poziciju. Tu je bio citat bivšeg premijera Brauna, čoveka sumnjive popularnosti, a ispod toga loše sročen savet o tome da ne treba podržati nacionalistu Najdžela Faraža. Autori letka očigledno su smatrali da će se svaki pristojni malograđanin na reč „nacionalista“ odmah zgroziti i reći „fuj“. Zaboravili su univerzalno pravilo: u svim vremenima i na svim meridijanima, malograđanin će na reč „nacionalista“ s radošću uskliknuti „ura“. I na nemačkom, i na ruskom, i na engleskom…

Kampanja za izlazak Britanije iz Evropske unije bila je zapravo populističko levičarenje bez presedana, dobro umešano u gusti nacionalizam. U njemu sam prepoznao rukopis ruskih mlado-reformatora koji su pod parolom „Dosta nam je toga da budemo krava muzara“ svom snagom terali Rusiju iz SSSR-a. Živo se sećam onog ostrašćenog gajdarovsko-burbulisovskog entuzijazma s kojim su nam demokratski boljševici dokazivali kako Rusija treba što hitnije da se otarasi obaveza prema svojim kolonijama. Oni su tada bili raspoloženi da poklone ne samo Krim, već i pola države, samo da se što pre „oslobode Ukrajine“. I njihovo postignuće je ovekovečeno uvođenjem državnog praznika Dan Rusije, dana nezavisnosti Rusije od nje same.

Nešto slično tome se danas događa u Britaniji. Izgleda da je zaboravljen osnovni razlog njenog ulaska u EU, a to je potreba da što više utiče na svet oko sebe. Uzgred, mislim da Nemačka nije preterano razočarana izlaskom Britanije iz EU, barem ne u onoj meri u kojoj se to zvanično tvrdi. Sistem ravnoteže snaga i kontrole „potsdamskog sveta“ (u kojem je Britanija imala značajnu ulogu) već godinama se kruni i osipa.

Ali izgleda da britansku elitu to danas malo zanima. Ona je do guše uronila u unutrašnje političke borbe. EU je trenutno samo moneta za potkusurivanje unutrašnjih obračuna među torijevcima. Budući da je stekao popularnost i političku težinu, bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson je nezadovoljan mestom koje su mu njegove kolege iz Konzervativne partije namenili. On je ovaj referendum upotrebio kao moćnu polugu u borbi za vlast. Boris je izgleda pogrešio, ali Britanija će to shvatiti tek kroz par godina. I to sam već jednom video. Rusa u meni ovo ne iznenađuje. Još uvek su mi sveža sećanja na to kako je jedan drugi Boris, radi dolaska na vlast i uklanjanja Gorbačova sa političke scene igrao na kartu raspada SSSR-a. Tehnologija je nesumnjivo bila efikasna, ali se kasnije pokazalo da su posledice tog manevra u najmanju ruku sporne.

I na kraju, mislim da ne treba precenjivati ulogu Britanije u eventualnom raspadu Evropske unije. Brexit može biti simptom, ali ne i razlog raspada EU. Ako joj je suđeno da se raspadne, ona će se raspasti. Ako joj je pak suđeno da opstane – ona će opstati. Jer Evropsku uniju ne treba brkati sa idejom evropskog jedinstva. Ta ideja će u budućnosti naći svoje utelovljenje u novom formatu. Evropa sada plaća ceh za svoje nepromišljeno i neopravdano brzo širenje na Istok. Nije isključeno da će sada napraviti korak unazad i da će se unija obnoviti u ukviru svojih prirodnih granica, a to je oblast romansko-germanske kulture. Trenutno će na upražnjeno mesto Britanije stupiti Rusija, još ne znamo sa kojim predznakom. I tako će to ići sve dok se novac koga već nema ne potroši…

Autor je profesor na St. Antony koledžu, Oxsford.

Vladimir Pastuhov, Новая газета, 27.06.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 28.06.2016.

TEMA – BREXIT