Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Nije prošlo ni mesec dana od javnog „skidanja balasta memorandumske prošlosti“ sa težačkih leđa Srpske akademije nauka i umetnosti, a već su se stvorili uslovi za početak snimanja nove sezone ove stare serije koju gledamo već tridesetak godina. No ovog puta, kao u visokobudžetnim produkcijama, sve je promenjeno, nema nijednog starog glumca, kostimi su novi, ali je stari zloduh tu, pojavljuje se u ključnim trenucima, kada se novi „junaci“ okupe da bi raspravili goruće probleme koji more državu i naciju. Zaista, gde bi se rešavale takve stvari, ako ne u prostorijama SANU, onako kako se činilo u stara vremena, kojih se akademici sada odriču. Kako nas je Nedeljnik lepo izveštavao, akademici su nedavno zavapili da „ne žele više da nose opasnu hipoteku Memoranduma SANU“, te da „dosta je bilo!“, jer se „glas SANU nije čuo trideset godina“ i konačno da „akademici imaju nešto da nam kažu“ u vezi sa svim tim. U tome je prednjačio predsednik SANU dr Vladmir Kostić koji je pokrenuo novu energiju. Najnovija vest iz SANU glasi da je „napokon stvoreno saglasje za formulisanje jezičke politike“. Setimo se, slično je počinjala i prva sezona serije „Memorandum SANU“, kada je Dobrica Ćosić okupio svoje stručnjake kako bi ih upozorio da je kucnuo čas za odbranu srpskog jezika, književnosti i teritorija.

Kako poluilegalni Tanjug izveštava, pre tri dana je u SANU održana Godišnja skupština Odbora za standardizaciju srpskog jezika u prisustvu predsednika Akademije i predstavnika vlasti oličenog u Draganu Hamoviću, sada u ulozi savetnika ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Svi učesnici skupa izrazili su opšte zadovoljstvo stepenom sinergije između države i struke, ministarstava kulture i obrazovanja, političara i lingvista. Savetnik Hamović je preneo pozdrave ministra Vukosavljevića i njegovo uveravanje da je „sadašnjem sastavu Ministarstva kulture oblast jezičke politike prioritet i da je stava da je jezik temelj narodne i državne zajednice“. On je izneo još dve činjenice čime je obavestio i širu javnost o poslu kojim se taj resor u Vladi zapravo bavi: „Ministar je potpisao rešenje za imenovanje radne grupe za izradu inicijative o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika“ kao i da se „ubrzano sastavlja Strategija razvoja kulture sa posebnim odeljkom posvećenim jezičkoj politici“. Na kraju je pozvao članove Odbora da delegiraju svoje članove u te radne grupe kako bi se „ta materija čvršće regulisala“. Ovakvim konceptom, koji je Hamović uzgred obelodanio, ministar Vukosavljević je samoinicijativno proširio svoj resor i na oblast jezika i jezičke politike.

Kao glavni predstavnik struke, oglasio se lingvista/srbista Miloš Kovačević, koji već godinama u javnost plasira svoje nacionalističke teorije o jeziku i pismu. Sa njegovim stavovima dobro je upoznata ne samo stručna zajednica već i laici za pitanja jezika poput Vladana Vukosavljevića, koji se kao gradski sekretar za kulturu već oprobao u kreiranju jezičke politike kroz projekat „Negujmo srpski jezik“, realizovan u Biblioteci grada Beograda. Ovaj projekat je Vukosavljević osmislio sa dr Veljkom Brborićem, šefom Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, podstaknut željom da „afirmiše brigu o srpskom jeziku, jezičkoj kulturi i matičnom pismu (ćirilici)“. Jedan od najagilnijih saradnika na projektu bio je upravo Miloš Kovačević, autor brojnih publikacija među kojima dominiraju naslovi koji militarizuju pitanje srpskog jezika na način kako su to činili autori Memoranduma SANU. On je zagovornik teze da „srpskim jezikom danas, osim Srba, govore i svi oni koji upotrebljavaju ’hrvatski standardni jezik’, ’bosanski standardni jezik’ i ’crnogorski standardni jezik’“.

U međuvremenu se otišlo korak dalje, na šta upućuju neki zaključci Godišnje skupštine Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Ono što je Vukosavljević razigravao na mikroterenu, sada je podignuto na viši nivo. Došlo se do ideje o formiranju Saveta za srpski jezik pri Ministarstvu kulture. Reč je o telu koje će možda funkcionisati i kao međuresorno, gotovo kao leteći odred, između ministarstava kulture i obrazovanja, a koje bi trebalo da izradi predlog Zakona o jeziku i pismu. Ta „materija“ bi se, prema rečima savetnika Hamovića, svakako morala „čvršće regulisati“, a nema boljeg načina nego da stručnjaci poput srbiste Kovačevića, Brborića i drugih uđu u radna tela koja bi konačno „regulisala sva pitanja oko upotrebe srpskog jezika i ćiriličnog pisma na svim nivoima“. Budući da je Tomislav Nikolić u svojstvu lidera radikala svojevremeno regulisao status srpskog jezika i pis(a)ma prilikom pisanja Ustava Republike Srbije iz 2006, ovo bi mogao biti značajan iskorak, naročito u svetlu novih dogovora sa Republikom Srpskom, koji bi mogli dodatno destabilizovati BiH. Ovim je deo nepoznanica oko izrade Strategije razvoja kulture otkriven, a odnosi se zapravo na sprovođenju jezičke politike kao prioriteta ovog ministarstva. U prilog tome ide i vest o formiranju Odbora za sprovođenje akcije „Negujmo srpski jezik“ na teritoriji cele Srbije, koji osim ministra i savetnika čine i kadrovi poput gradskog menadžera Gorana Vesića, glumca Svetislava Goncića i drugih.

Ostaje pitanje šta doktor medicine, ekspert za neurologiju i predsednik SANU Vladimir Kostić radi u svemu ovome. Kako je tako brzo prevalio put od „kosovskog otrežnjenja“, „preko predsedničkih ambicija“ do ponovnog „razgorevanja Memoranduma“? Da li je čitanje Kovačevićevih i Brborićevih radova, poput Značaja srpskog jezika i književnosti u očuvanju identiteta RS ili „Obuke u negovanju srpskog jezika i književnosti“, uticalo na militarizaciju njegovog diskursa, budući da je na pomenutom skupu izjavio da „jezik kao ultimativnu domovinu treba čuvati u doba kada se gotovo siluje nauka o jeziku“. Ovo podseća na Kovačevićev govor, ali ne i na Kostićev. A možda je od svega toga važnija ljubavna poruka koja je upućena vrhu Vlade, koja glasi da su naučnici i akademici prepoznali „idealno stanje u kome će srpski političari“ konačno početi da „koriste rezultate srpske filologije, a da će srpska filologija videti u srpskim političarima one koji sprovode vlastite naučne interese“. Srbista Kovačević s pravom zaključuje da takvog „saglasja“ nije bilo već petnaestak godina u Srbiji, odnosno od pada Miloševića do danas.

Peščanik.net, 09.12.2016.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)