…Vaše gledanje ga menja… jer naš um… naš um je prepreka. Time što nešto gledate, vi ga menjate. To je „princip nesigurnosti“.
Čovek koji nije bio tamo

 
Stavovi Rozenberga i Kertana (Rosenberg and Curtain) očigledno su neodrživi (‘What Is Economics Good For?’ The Stone, NY Times, 24. avgust). Njihove tvrdnje su neutemeljene i protivrečne.

Oni kažu da ekonomija izgleda kao nauka, ponaša se kao nauka, govori kao nauka, ali da ona to nije, jer njen predmet nije naučan. A isto važi, a fortiori, za praktično sve društvene nauke. To je zaprepašćujuća tvrdnja sama po sebi. Pod pretpostavkom da čak i ima smisla, kako možemo znati da je tako? Ekonomija ima malu moć predviđanja, tako da oni verovatno misle na to da ne postoje stabilne zakonitosti u privredama, društvima, politici – da ne postoje zakoni društvenog ponašanja. Da toga ima, mogli bismo da predvidimo šta bi na primer nekom merom moglo da se postigne – ali to je nemoguće. U fizici na primer znamo kako da pošaljemo satelit u Marsovu orbitu, dok u ekonomiji ne znamo na primer kako da vodimo monetarnu politiku.

Zašto nema stabilnih pravilnosti u ponašanju ljudi? Rozenberg i Kertan to objašnjavaju ovako: „Domen ekonomije obuhvata širok spektar društvenih „konstrukcija“… One se sastoje od neprimetnih ali veštačkih konvencija koje ljudi neprekidno menjaju ili čak ukidaju na način koji sociolog ne može tačno predvideti. Možemo upotrebiti gravitaciju, ali je ne možemo promeniti ili ukinuti. To se ne može reći za društveno konstruisane uzroke i posledice naših odluka kojima se ekonomija bavi“. Kako se meni čini, to je čitav njihov argument i očigledno je pogrešan, iako nejasno izložen.

Prvo, oni tvrde da društvene nauke ne mogu da predvide kako će se institucije promeniti baš zato što su one podložne promeni. To je očigledno diskutabilno. Možda se argument može pronaći u tvrdnji da su one, dakle institucije, nepriznate, odnosno da nema dovoljno informacija o njima. Ali baš zašto postoje društvene nauke. Drugi argument može biti da su one veštačke. Ali to je takođe upitno. Činjenica da su institucije ljudske tvorevine jeste prima facie dokaz da su predvidive. Možda je problem što su ovo konvencije, ali bi to išlo u prilog njihovoj transparentnosti, a ne protiv nje. Dakle, ne postoji nikakav argument u prilog tvrdnji da ekonomiji nedostaje predmet koji se može naučno proučavati.

Drugi argument bi mogao biti da mi ne znamo šta radimo. Na primer, ljudi nisu potpuno racionalni, ili nisu uopšte, pa samo možemo da nagađamo šta bi mogli da učine. Možda je sve samo psihologija, ali u tom slučaju bi se ljudski postupci mogli predvideti (ovo bi moglo da se proširi na sve, da ih tako nazovem, naturalističke argumente). Ili se radi o tome da su ove uporne institucionalne promene slučajne posledice kolektivnih postupaka (posledice su neplanirane jer ih, moglo bi se tvrditi, proizvodi kolektivno delovanje). Ali to opet ništa ne govori o predvidivosti. Kao empirijsko pitanje, posledice kolektivnih postupaka rutinski ne bi mogli da predvide oni koji ih vrše, ali to ipak ne znači da su one nepredvidive sociologu. Naročito ako te društveno konstruisane institucije pokazuju uzročnu zavisnost, čak i našim izborom, kako autori navode. Zaista, u tom slučaju, čak iako ne postoje zakonite pravilnosti, ako su postupci i posledice uzročno povezani, posledice će biti predvidive u načelu. Zaista, predvidivost se obično smatra jednim od doprinosa institucija i samim tim i sociologije ili sociološki inspirisane ekonomije, političke nauke, ili teorije igrara.

Na kraju svog teksta na temu čemu služi ekonomija, Rozenberg i Kertan sugerišu da „ekonomski pristup… može mnogo da doprinese osmišljavanju i kreativnom upravljanju… institucijama“. Verovatno zato što ekonomska teorija može da predvidi posledice institucija i doprinese izgradnji onih institucija koje „će nas zaštititi od ‘nitkova’“. Ovo ne samo što je u suprotnosti sa njihovom tvrdnjom da ekonomija ne može da predviđa, nego je pomalo nategnuto u filozofskom smislu. Takođe je u oštroj suprotnosti sa njihovom tvrdnjom da bi na primer monetarna politika trebalo da bude više umetnost ili zanat (verovatno se ono kreativno odnosi na to), a ne da bude vođena ekonomskom naukom. Dakle, oni nemaju argumenata i zapadaju u kontradikcije. Da li ovde ipak ima neke logike?

Dok obrazlažu Fridmanovu tvrdnju da su važna predviđanja a ne istinitost pretpostavki, šta to znači? Kako neko posmatra ovu tvrdnju zavisiće, naravno, od njegove teorije o istini, ali ako želimo da znamo da li će teorija biti deskriptivna ili realna, onda će odgovor biti negativan za neki opis, za anegdotske dokaze ili neke narodne teorije stvarnosti. Na to je Fridman mislio kada je govorio da nije važno da li su pretpostavke tačne ili teorije realne, i na šta je Poper mislio kada je rekao da je princip racionalnosti sigurno netačan, ali eksplanatoran (videti npr, ‘The Rationality Principle’ u D. Miller, ur., Popper Selections, Princeton University Press 1985: 357-365).

Predviđanja u ekonomiji kao i u nauci uopšte zaista su probabilistička. Dakle, nisu nužno ispitiva u konkretnim slučajevima. Ipak, da li je bilo predvidivo da će se neregulisano bankarstvo, koje se razvilo kao sistem slobodnog bankarstva, srušiti? Ili, što je ista stvar, da će sistem međunarodnih finansija koji funkcioniše kao sistem slobodnog bankarstva dovesti do krize i verovatno do kraha? Mislim da odgovori na ova pitanja moraju biti pozitivni. Uostalom, iz tog razloga postoje centralne banke i monetarna politika.

Ali, možemo li onda predvideti da će monetarna politika biti loše vođena pre kraha i da fiskalna politika neće biti presudna posle kraha? Odgovor je potvrdan. To je doprinos političke ekonomije i političkih nauka. Da li je za očekivati da neće postojati većinska podrška za kontracikličnu monetarnu politiku pre krize u odsustvu inflatornih pritisaka? I da li se može očekivati da neće biti velikog entuzijazma da se porast javne potrošnje finansira zaduženjem? Dakle, da li je predvidiv odgovor, na primer u SAD u slučaju spasavanja finansijskog sektora, labava monetarna politika i oprezna fiskalna politika? Jeste, može se predvideti da, ukoliko prve dve mere budu donekle uspešne i recesija se ne pretvori u depresiju, pritisak na fiskalnu potrošnju neće biti dovoljno jak da potisne zabrinutost zbog njenih distributivnih efekata.

Ovde, međutim, postoji problem višestruke ravnoteže, ali tu nastupa politička nauka, i trebalo bi da možemo da predvidimo sa priličnom verovatnoćom da će ovaj ili onaj sistem odlučivanja odabrati određeni fiskalni odgovor. Nije bilo nepredvidivo kako će reagovati Kina i kako će reagovati zemlje evrozone. To možda nije bilo u skladu sa najboljim savetima ekonomske nauke, ali to je više komentar na optimizam o tome šta se može postići „osmišljavanjem i kreativnim upravljanjem institucijama“.

Jer ovaj normativni zadatak, ekonomski model, koji je kritikovan kao nerealan i utopijski, zapravo je taj na koji se obično oslanjamo za „osmišljavanje i upravljanje“, odnosno za regulatorne svrhe. Ali to nije njegova prava svrha. On je potreban za proveru doslednosti teorija, za omogućavanje objašnjenja i utemeljenje predviđanja. Pretpostavljamo da su ljudi racionalni (na vrlo uopšten način), da tržišta podležu nekim zakonitostima i da sistem cena garantuje doslednost. Zatim uvodimo stvarnost i pokušavamo da je objasnimo, pa se onda oslanjamo na objašnjenja za predviđanje ishoda u promenjenim okolnostima. Pogrešna je ideja pokušati da regulišete stvarnost kako bi je uskladili sa nekim modelom, ili da svedete bilo kakav skup podataka na model. Ovo drugo je upravo suprotno svrsi koju Rozenberg i Kertan pripisuju ekonomiji kao vodiču za političku filozofiju izgradnje institucija.

Zanimanje za pitanje kakva je naučna ekonomija i šta je njena moć predviđanja proizlazi iz kolosalne greške oličene u današnjoj krizi. Nju nije predvidela većina ekonomista i nisu je sprečili kreatori politike, poput onih u centralnim bankama i ministarstvima finansija čiji se postupci zasnivaju na ekonomskoj nauci. Neuspeh mera nije u suprotnosti sa onim što je poznato u političkoj ekonomiji, odnosno on je bio, i još uvek jeste, predvidiv. Međutim, ekonomija mora da se vrati u igru, ali ne zato što njen predmet nije dovoljno naučan, šta god to značilo, nego zato što su neke teorije falsifikovane, a neke mere pogrešno smišljene ili sprovedene. Ovo takođe ne dokazuje da ekonomija nije nauka.

 
Peščanik.net, 15.10.2013.