U knjizi koja će biti objavljena sledeće godine, James Robinson i Daron Acemoglu, na mnogo stranica, izlažu objašnjenje razlika u razvijenosti pojedinih zemalja i regija po kojem, na kraju krajeva, sve zavisi od institucija.[1] Acemoglu u jednom kratkom radu motivše čitavo istraživanje sledećim primerom: grad koji preseca granica Sjedinjenih Država i Meksika gde je razlika u nivou dohotka između te dve strane istog grada najmanje trostruka.[2] Kako tolika nejednakost nastaje i kako se uopšte održava? Njegov odgovor jeste da tu nejednakost održavaju razlike u institucijama – na meksičkoj starni one ne pogoduju privrednom rastu, a na američkoj strani one upravo tome služe. Kako na tom primeru, tako i kada je reč o nejadnakoj razvijenosti u Evropi, recimo između severa i juga ili između mediteranskih i atlantskih i baltičkih zemalja. Ili između zapadne i istočne Evrope.

Primer sa podeljenim gradom je dobar jer otklanja objašnjenje koje je među najstarijima u društvenim naukama – geografija i, sa njom povezana, klima su razlog što ljudi u nekim zemljama proizvode više, a u drugima manje. Uz to, reč je o gradu koji nije u blizini mora. Opet, lako je uočiti da zemlje sa izlazom na more imaju bolje privredne izglede nego one koje ga nemaju, naravno ceteris paribus. Nikakve takve razlike ne postoje u ovom primeru, jer se praktično ni po čemu drugome dve strane grada ne razlikuju, osim po tome što se nalaze na različitim stranama državih granica. Dakle, sva su cetera pariba i samo se razlikuju institucije u kojima se odvija ekonomski i svaki drugi život.

Teorijski posmatrano, lakše je objasniti postojanost institucija nego njihov nastanak ili promenu. Opet Acemoglu i Robinson (koautori su još Johnson i Cantoni) razmatraju posledice Francuske revolucije na pojedine nemačke države i gradove, koje je revolucija zahvatila ili ih je zaobišla.[3] U onima gde je došlo do radikalnih, revolucionarnih reformi razvoj je bio mnogo brži nego u onima drugima. Otuda i objašnjenje da promene u ustanovama podrazumevaju značajnu preraspodelu moći – legitimne, dakle političke, i nelegitimne, dakle tržišne, da upotrebim distinkciju za koju je zaslužan Max Weber. Nije, naravno, to neka posebno nova teorija, kao što uostalom nije ni zapažanje o dugoročnim posledicama uvrežene raspodele moći i vlasništva. Tako su objašnjavane i razlike između naprednih i zaostalih država i imperija u Evropi, gde su u ove druge spadale Austro-Ugarska i Otomanska, i naravno Ruska.

Kada sam već pomenuo Maxa Webera, šta održava postojeće ustanove i stoga i ustaljeni odnos snaga? Mnogi znaju odgovor – kultura ili religiozna etika, recimo protestanska nasuprot katoličkoj ili pravoslavnoj i, naravno, islamskoj. Kada, međutim, čitate Protestantsku etiku i duh kapitalizma[4]
ne možete a da ne zapazite da knjiga predstavlja kritiku te etike i tog duha. Weber inicijalno, ne samo u toj knjizi već i u ranijim radovima, zapaža da na selu ljudi manje rade kada im se poveća nadnica, a više kada se smanji. Ovo zato što imaju stabilan nivo potrošnje određen životnim navikama i obavezama. Kako su nivo i struktura potrošnje dati, povećana zarada za isti rad omogućava da se to postigne sa manje rada. U tim uslovima, dakle, nema smisla povećavati nadnice kako bi ljudi radili više.

Slične teorije danas služe da bi se objasnilo zašto ljudi u nekim, poglavito južnim evropskim zemljama, teže da rade manje nego, recimo, u Sjedinjenim Državama ili u nekim drugim, recimo severnijim državama Evrope. Uzmimo da verujete, kao Edward Prescott, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, da viši porezi smanjuju interes za rad, jer su manje neto zarade, smanjenje poreza bi trebalo da poveća broj radnih sati.[5] Ukoliko, pak, kao Alberto Alesina verujete da je ljudima u južnim evropskim zemljama socijalni život veoma važan, smanjenje poreza bi moglo lako da dovede do povećanog druženja, a ne do većeg intersa za rad.[6] Ovo, što je posebno zanimljivo, ne zavisi od produktivnosti – produktivnost je zapravo veća ili nije značajno niža u Evropi u poređenju sa Sjedinjenim Državama zato što su razlike u dohotku po glavi stanovnika manje od razlika u satima rada, što će reći da se sa manje rada ostvari odgovarajući dohodak. Jedino je razlika u vrednovanju rada izraženom u potrošnji slobodnog vremena. Naprosto, vreme provedeno u kafani je vrednije, izaženo u radnim satima i stoga u produktivnosti i dohotku, na jugu Evrope, recimo blizu jednog ili drugog toplog mora, nego na severu Evrope ili u Sjedinjenim Državama.

Rad je vredniji tamo gde je preovladao duh kapitalizma, a to je, po Weberu, tamo gde ponašanje određuje protestantska etika. On nije bio zagovornik ni te etike niti toga duha, jer je  smatrao da se time ustanovljava besciljan ekonomski sistem, a potom i sistem upravljanja. Sa ekonomske tačke gledišta, zato što se sve podređuje štednji, a ne potrošnji, jer je osnovno sredstvo akumulacija, koja opravdava novu akumulaciju. U političkom smislu, jer se upravljanje birokratizuje: slede se pravila, čiji je osnovni kriterij da su efikasna. Knjiga se završava nečim što je jedino može razumeti kao argumentum ad apsurdum protiv konačnog razvoja toga sistema. Na osnovu toga je kasnije Weber kritikovao socijalizam i smatrao ga je u osnovi neostvarivim i neodrživim sistemom. Slično njemu je kasnije Keynes smatrao da je socijalizam samo najgora verzija jedne nepoželjne i konačno neostvarljive etike i politike.

Weber se, nasuprot onome što je napisao, uzima za apologetu radne etike i kapitalističke sklonosti ka štednji. Ovo zato što se pozitivno vrednuje ishod, privredni rast i poboljšani standard, a potom, što je i sam Weber doduše zakasnelo prihvatio, i zato što ne ide samo uz vladavinu prava i efikasnu birokratiju, već i uz demokratski politički sistem. Otuda i pitanje, kako obezbediti ekonomski napredak i demokratski poredak u zemaljama koje zaostaju u razvoju? Zanimljivo pitanje jeste, recimo, šta razdvaja jug i sever Evrope osim planina, reka i klime, te imaju različite nivoe i dinamiku razvoja?

Jedan odgovor je svojevremeno dao Alexander Gerschenkron.[7] Uzmimo da niste Engleska i nemate uslove za razvoj zasnovan na individualnom preduzetništvu, šta je funakcionalna alternativa? Mogle bi banke da budu motor razvoja, znači kreditna ekspanzija. Pre finansijske krize mnogi su smatrali da je Schumpeter bio u pravu (što je bio i naslov poznatog članka Kinga i Levinea od pre petnaestak godina)[8] – razvoj finansijskog sistema će voditi razvoju proizvodnih i drugih uslužnih sektora, posebno snažno u zemljama sa otvorenom privredom. Novac, dakle, uložen u finansijski sektor će se višestruko vratiti, ako naravno imate odgovarajuće makroekonomske i institucionalne uslove. Između ostalog i zato što će valjan domaći finansijski sektor omogućiti priliv novca iz inostranstva, a nedostatak domaće štednje zna da bude ozbiljna prepreka razvoju.

No, kao što je poznato, između ostalog iz istorije balkanskih i srednjoevropskih ekonomija, banke znaju da ulažu novac u neproizvodne aktivnosti, a povremeno i zapadaju u krize. A finansijske krize, kako je sada dokumentovano u knjizi Carmen Reinhart i Kennetha Rogoffa, This Time is Different,[9] znaju da imaju dugoročne negativne posledice. Kao što se vidi posvuda na jugu Evrope, banke su kreditirale usluge, potrošnju i ulaganja u nekretnine, a znatno manje u proizvodnju dobara za izvoz, pre svega u industriju. Štaviše, ovo se ponavlja u dužem vremenskom razdoblju. Dužničke krize nisu novina ni ranije u srednjoj Evropi, a ni danas na Balkanu i na Mediteranu. U ovom poslednjem slučaju, usled uloge Evropske unije, period finansijskog razvoja je trajao duže, ali bi zato i dužnička kriza mogla da potraje duže vremena. Istorijski posmatrano, nije neuobičajeno da se pokaže da je potrebna čitava decenija privredne stagnacije ili niskog rasta da bi se razmotala finansijska kriza. Decenija zaostajanja je veoma mnogo i ne može se lako nadoknaditi ni čitavom dekadom privrednog rasta. Naravno, pod uslovom da nije reč o pripremi za novu finansijsku krizu.

Od čega to zavisi? Pre svega od toga da se razvoj zasniva na poboljšanju konkurentnosti, što znači da je privreda sposobna ne samo da uvozi novac, već i da izvozi robu i usluge. Sada se mnogi slažu sa Dani Rodrikom koji je uporno tvrdio da je razvoj industrije izuzetno značajan za održivost privrednog rasta zemalja u razvoju.[10] U ovoj poslednjoj krizi, izvoznici su inicijalno prošli rđavo, jer je pad potrošnje njih posebno pogodio, ali kako se međunarodna trgovina oporavlja, oni koji imaju industrijsku robu na prodaju prolaze bolje. Pored ostalog i zato što im je zaduženost manja i zato što su dugovi u velikoj meri domaći. Ulsed toga danas bolje prolaze industrijalizovane zemlje Evrope, a sa produženom dužničkom krizom se suočavaju zemlje na jugu Evrope, koji nemaju mnogo toga da ponude svetskom tržištu.

Uzmimo za primer Hrvatsku.[11] Kada je samo reč o proizvodima, a ne i o uslugama, uvoz je pokriven jedva sa 50 posto izvozom i to u dužem vremenskom periodu. Zapravo, ako se upoređuje udeo hrvatskog izvoza robe u ukupnoj proizvodnji, on je 1987. bio 40%, a jedva oko 20% u 2010. Nešto je nadoknađeno izvozom usluga, ali je privredni rast trajno povezan sa negativnim stanjem na tekućem računu bilansa plaćanja, što je razlog što raste dug prema inostranstvu i, naravno, povećava se rizik po makroekonomsku stabilnost i po privredni rast u slučaju da priliv stranog novca presuši. Uz to, ukupni rezultati razvoja privrede u periodu njenog oslanjanja na razvoj finansijskog sektora nije preterano ubedljiv. Čak i ako se samo uzmu realne stope rasta u poslednjih deset godina, od 2000. do 2010, one iznose u proseku manje od 3% godišnje. Ili, da napravim poređenje, realni bruto domaći proizvod Hrvatske je bio za 30% veći od onoga u u 2000, dok je on za Evropsku uniju u celini iznosio oko 20%, što znači da nekog značajnog relativnog poboljšanja nije ni bilo, a i on je, toliki koliki je postignut, ugrožen produženom reciesjom i rđavim izgledima u sledećih nekoliko godina.

Ako preduzetnika nema, a banke su nepozdane, šta je alternativa? Gerschenkron je smatrao da preostaje država. Njegova istraživanja primera gde je država bila oslonac razvoja nisu naročito ohrabrujuća, na žalost. Jedan razlog je nepostojanje poverenja u ekonomsku politiku, ne samo kada je reč o finansijama, već i kada je reč o centralnoj monetarnoj ustanovi. Veoma je često teško objasniti u zemljama, recimo kao što je Austrija, koje su uspele da primenjuju fiksni kurs u dužem periodu, da on ne mora da daje valjane rezultate u zemljama gde nedostaje poverenje u domaću centralnu banku, a velika je oslonjenost na fiskalne vlasti. Ukoliko je zavisnost od državnih transfera velika i ako nije moguće kontrolisati pritisak da se oni povećavaju, fiksni će kurs dovesti do povećanja zaduženosti zemlje, ali ne i do održivog povećanja proizvodnje. Ovo se vidi na velikom rastu zaduženosti domaćinstava i preduzeća na jugu Evrope, kao i u Hrvatskoj i na Balkanu uopšte. To je problem veći od zaduženosti države, naročito ukoliko je reč o dugovima prema inostranstvu. Jer to vodi dužem periodu razduživanja domaćinstava i preduzeća, koja ako nisu praćena radikalnim institucionalnim reformama dovode do sporog privrednog rasta u dužem periodu vremena i do rasta socijalnih i političkih tenzija.

Ovo poslednje zna da bude veliki deo problema privrednog zaostajanja. Usled uticaja Evropske unije, na jugu Evrope i na Balkanu ne preovlađuju autoritarni režimi, što je inače istorijski posmatrano bilo pravilo. Što ne znači da je demokratski sistem stabilizivan i da se ne može očekivati povratak autoritarnih politika. Ukoliko bi došlo do raspada Evropske unije, stabinost velikog dela juga Evrope, a pogotovo Balkana, bi bilo teško obezbediti demokratski. No, i ovako je demorkatizacija nedovršena i ne naročito efikasna. Demokratija ima prednost nad drugim režimima tamo gde obezbeđuje kontinuitet legitimnosti političkoj moći i povoljnu raspodelu nelegitimne moći, dakle ekonomski sistem koji nije monopolisan ili pod kontrolom oligarhije u sprezi sa političkom vlašću. Kako to nije slučaj u mnogim zemljama na jugu Evrope, ako ne bi bilo evropskog sidra, veoma bi brzo autokratski sistem počeao da izgleda privlačno.

Tako gledano, uzrok zaostajaja je svakako institucionalan, a mnogo je manje reč o razlikama u vrednostima ili u kulturama ili u religioznim etikama. Sve zemlje, kao što vidimo danas, mogu da se suoče sa institucionalnim preprekama. Najvažnije je imati dobre institucije i obezbediti njihovu stabilnost. Alternativa je imati rđave institucije koje su stabilne ili rđave ali nestabilne institucije. Nije jasno šta je gore.

 
Jutarnji list, štampano izdanje

Peščanik.net, 28.08.2011.

———–    

  1. D. Acemoglu, J. Robinson, Why Nations Fail: Origins of Power, Poverty and Prosperity. Random House, 2011; prezentacija o knjizi se može naći ovde: http://econ-www.mit.edu/files/6699.
  2. D. Acemoglu, „What Makes a Nation Rich
  3. D. Acemoglu, D. Cantoni, S. Johnson, J. Robinson, “The Consequences of Radical Reform: The French Revolution”, American Economic Review (u štampi) http://econ-www.mit.edu/files/6329.
  4. Više o tome u V. Gligorov, „Notes on Politics in a Disenchanted World on the Centenary of “The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism
  5. E. Prescott, “Why do Americans work so much more than Europeans?”, Federal Reserve Bank of Minneapolis Quarterly Review 28 (2004): 2-13.
  6. A. Alesina, E. Glaeser, B. Sacerdote, „Work and Leisure in the US and Europe: Why so Different?“ NBER Macroeconomic Anneal 2005.
  7. A. Gerschenkron, „Economic Backwardness in Historical Perspective“ u Economic Backwardness in Historical Perspective: A Book of Essays. Harvard University Press, 1962; takođe An Economic Spurt that Failed: Four Lectures in Austrian History. Princeton University Press, 1977.
  8. R. King, R. Levine, “Finance and Growth: Schumpeter Might be Right”, Quarterly Journal of Economics 108 (1993): 717-736.
  9. This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly. Princeton University Press, 2009.
  10. Dani Rodrik, One Economics, Many Recipes: Globalization, Institutions, and Economic Growth, Princeton University Press, 2007.
  11. Više u V. Gligorov, „What Price Nationalism?