Usred jednog od najmračnijih perioda u Drugom svetskom ratu, 14. avgusta 1941. predsednik Sjedinjenih Država Frenklin Delano Ruzvelt i premijer Velike Britanije Vinston Čerčil objavili su Atlantsku povelju. U trenutku dok se zastava sa svastikom vijorila iznad Ajfelovog tornja u Parizu i Akropolja u Atini, kada su stanovnici Londona živeli u strahu od bombardovanja Luftvafea, a nacistički tenkovi kretali na Moskvu – Čerčil i Ruzvelt su gledali u budućnost i u Atlantsku povelju upisivali kako će izgledati svet nakon pobede nad nacizmom.
Poveljom je određeno da pobedničke saveznice neće iskoristiti pobedu kako bi proširile svoje teritorije, da će priznati narodima pravo na samoopredeljenje i demokratski poredak i da će se granice menjati samo uz pristanak lokalnog stanovništva. Podsticala se globalna saradnja, koja će unaprediti živote svih stanovnika na planeti i omogućiti svim ljudima da žive bez straha, nasilja i oskudice. Iako se ideali koji su zacrtani poveljom nikada do danas nisu u potpunosti ostvarili, bili su osnova za novi poredak u svetu. Tim dokumentom je milionima vojnika i građana u savezničkim državama jasno predočeno za šta se bore i za šta žrtvuju živote. Atlantska povelja je otvorila put za kraj imperijalizma i oslobađanje žena, crnih ljudi, Jevreja, pripadnika LGBTQ+ zajednice i drugih manjina, pa čak i uspostavljanje države Izrael.
Kao što Ruzveltu i Čerčilu tada nisu bile dovoljne uopštene fraze da „treba uništiti naciste“, tako nam je i danas potrebno nešto mnogo dublje i konstruktivnije od uopštenih izraza „da treba uništiti Hamas“. Potrebna nam je izraelska povelja koja bi nam objasnila kako će izgledati naši životi posle pobede i koji su to pozitivni ciljevi zbog kojih se danas od miliona vojnika i građana traži da rizikuju, pa čak i žrtvuju svoje živote.
Stanovnici Beeria i Sderota, Kfar Aze i Ofakima moraju znati da će ih posle pobede država ujediniti i brinuti o njihovoj bezbednosti, umesto što ih deli na prvi i drugi Izrael, a onda ih sve zanemari. Nejevrejski građani Izraela – kao što su porodice poručnika Alima Sada, koji je poginuo na granici sa Libanom, Abd al-Rahmana Al Nasare iz Kuseife, koga su teroristi ubili kada je pokušao da spase preživele u masakru na muzičkom festivalu, i Avada Muse Daruša iz Iksala, koji je poginuo pored kibuca Reim dok je vozio ambulantno vozilo – moraju znati da će posle pobede biti građani prvog reda, da će imati punu ravnopravnost i bezbednost. Milioni žena koje se ovih dana bore da očuvaju porodice i zajednice na liniji sukoba, od Rahel Adari iz Ofakima preko pripadnice granične policije Šifre Bohris, koja je spasila desetine na dan masakra, do Or Ben Jehude, poručnice Karakal bataljona koja se borila oko Pojasa Gaze – sve one moraju znati da ih posle pobede neće poslati u kuhinju ili zatvoriti iza pregrada i zastora. Borci iz LGBTQ+ zajednice, kao što je kapetan Šagai Golan, koji je poginuo u bici kod Beerija nedelju dana pre nego što je trebalo da se venča sa izabranikom svog srca, moraju znati da će država u potpunosti priznati njihove odnose i da će posle pobede moći da se i zvanično venčavaju u zemlji zbog koje rizikuju živote.
Roditelji moraju da znaju da će posle pobede deca u školama učiti o vrednostima kao što su mir i ljubav, a ne rat i mržnja. Novinarke, influenseri, pesnici i mislioci koji doprinose informisanju i borbi za javno mnjenje, moraju znati da čak i kada topovi zagrme, muze neće ućutati. Čak i Palestinci na Zapadnoj obali i Pojasu Gaze, od kojih Izrael ovih dana traži da pokažu uzdržanost ili da osude Hamas, moraju znati da će im nakon pobede Izraela biti pružena ruka mira i da se pobeda neće iskoristiti da budu proterani sa zemlje ili da se gaze njihova prava.
A ako vlada misli da iskoristi pobedu kako bi pripojila teritorije, nasilno promenila granice, proterala stanovništvo, ukinula prava, ućutkala, ispunila mesijanske fantazije ili uspostavila državu prema jevrejskim verskim pravilima (Halaha) moramo to sada da znamo. Nemojte nam reći da su to teme koje dele ljude, a da je trenutno bitno samo jedinstvo, da treba da sačekamo do pobede ili da sada jednostavno nemamo vremena da razgovaramo o budućnosti. Ako su Ruzvelt i Čerčil u avgustu 1941. našli vremena da razgovaraju o dalekoj budućnosti, može to i vanredna nacionalna vlada. Možda bi bilo dobro da se iskoristi poseta predsednika Bajdena Izraelu kako bi se objavile takve namere. U Izraelu postoji konsenzus da je potrebno eliminisati Hamas iz Gaze, ali kakva će biti budućnost Izraela? Netanjahu, Ganc, Ajzenkot i ostali članovi vanredne vlade – kažite nam šta su dugoročni ciljevi ovog rata kako bismo znali zbog čega se od nas traži da rizikujemo i žrtvujemo naše živote.
Haaretz, 17.10.2023.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 19.10.2023.
IZRAEL / PALESTINA