Nije slučajnost što sam, dok smo se spremali da obeležimo praznik Tiša BeAv,1 naleteo na dva teksta koji su me ponukali na ponovno razmišljanje o „uništenju hrama“. Prvi je u stvari bio grafit koji sam video na autoputu Ajelon dok sam išao na protest u Tel Aviv. Pisalo je „Binjamin Netanjahu = 683 = uništenje hrama“.2 Pošto nisam ljubitelj gimatrije, trebalo mi je malo vremena dok nisam shvatio poruku.
Drugi tekst je bila jedna pesma. Početkom jula sam išao u Beit Šemeš kako bih se priključio demonstracijama protiv pravosudnog prevrata. Tamo su bile stotine ljudi: religiozni i sekularni, žene i muškarci, strejt i pripadnici LGBTQ+ zajednice, aškenazi i mizrahi i svi oni između. Ispred nas se istvremeno odvijao skup podrške vladi koju je činila jedva šačica ljudi, oko desetak njih, naoružani sistemom pojačala sa kog su glasno puštali govore i pesme. „Tako je to svake nedelje“ objasnio mi je jedan od starosedelaca. „Nemaju puno ljudi i onda to nadopunjuju ozvučenjem.“ Radi ilustracije, pustili su mi snimke sa govorima i pesmama pristalica vlade sa prethodnih protesta.
Jedna ritmična i pevljiva pesma zarobila mi je pažnju. Narednih dana sam hvatao sebe kako je iznova pevušim. Ispod su reči pesme napisane na osnovu kompozicije popularnog izvođača Hanana Ben Arija „Hananija“:
„Ko sada leti u plamen – Havara!
I kuće i automobili – Havara!
Evakuišite starice, žene i devojčice, goreće celu noć! Havara!
Palimo vam kamione! Havara!
Puteve i automobile! Havara!“3
Potražio sam tu pesmu na YouTube platformi, video da ima hiljade pregleda i da se, između ostalog, distribuira pod sloganom „Podeli svom snagom kako bi svima pokazao da kao što gori Havara isto tako plamti i naša vera“. Mumlao sam ovu pesmu i razmišljao o spaljenim kućama Havare.
Šta je u stvari uništenje hrama na koje je upozorio tekst grafita na zidu Ajelona i da li judaizam može preživeti uništenje Trećeg hrama? Scenario koji je lako zamisliti i koji mnogi ovde zamišljaju, jeste onaj poznati iz uništenja Drugog hrama. Kao što znamo, Drugi hram nije uništen zbog bezobzirne mržnje već verskog fanatizma. Fanatici su zavladali jevrejskim naseljem u zemlji Israel, ubili ili ućutkali sve umerene glasove i, iz strasnog uverenja u pravednost svog puta, odveli su jevrejski narod u strašnu političku i ekonomsku propast.
Ako uništenje Trećeg hrama bude ličilo na uništenje Drugog, ma koliko to bilo stravično, možemo se nadati da će judaizam opstati jer nam je taj scenario poznat. Judaizam Mišne i Talmuda je izrastao iz razaranja i paljevine koje su ziloti pokrenuli na judaizam Drugog hrama. Tokom narednih dve hiljade godina, judaizam se borio iznova i iznova sa političkim i ekonomskim uništenjem, kao što su progon iz Španije, pogromi u kozačkim nemirima u Ukraniji i Holokaust. Uspeo je da preživi i da se oporavi. Čak se činilo da postoji stalni scenario prema kom Jevreji prave političke i ekonomske centre bilo u zemlji Israel, Španiji, istočnoj i centralnoj Evropi – i baš kada stignu do vrhunca prosperiteta, strašna katastrofa im se sruči na glavu i onda kupe ostatke i počinju ponovo.
Ali šta ako uništenje ovog puta bude drugačije? Šta ako ovog puta fanatici uspostave mesijansku državu koja će uništiti izraelsku demokratiju i progoniti Arape, sekularne ljude, žene i LGBTQ+ zajednicu? A ako zemlja čudom preživi rasističku i nasilničku ideologiju i uz pomoć nuklearnog oružja i sajber industrije uspe da se odbrani bar na neko vreme od ekonomskog i političkog uništenja? Onda će judaizam morati da se bori sa uništenjem bez presedana – duhovnim uništenjem.
Pokušajte da zamislite svet u kome se Havara više ne može opravdati tvrdnjom da je reč o korovu, jer će se njeni palitelji otkriti kao biblijski vatreni stub ispred logora. Svet u kome se judaizam rastao od moralnih vrednosti sticanih generacijama, baca u plamen „ne poželi kuće bližnjeg svoga“, spaljuje „voli drugoga kao sebe samog“ i uništava u vatri „ne čini drugome ono što što ne želiš sebi“. Pokušajte da zamislite svet u kojem judaizam postaje sinonim za verski fanatizam, rasizam i brutalnu represiju? Da li će judaizam uspeti da preživi takvu duhovnu destrukciju?
Od svih struja u judaizmu, čini se da će se religiozni cionizam najteže izboriti sa moralnim i vrednosnim raskolom do kog će dovesti Havara judaizam. To je zato što će ovo uništenje biti zapisano u istorijskim knjigama pod njegovim imenom. Kroz generacije je religiozni cionizam davao vođe, mislioce, naučnike, zapovednike i hiljade drugih moralnih ljudi koji su doprinosili izraelskoj državi i celom čovečanstvu, jer su dobro drugih stavljali iznad svojih ličnih potreba. Ali religiozni cionizam je sam sebe uhvatio u istorijsku klopku kada je preuzeo zadatak da upravlja projektom naseljavanja, a sada i vodeću ulogu u režimskom prevratu.
Nevolja je započela kada su mislioci i vođe religioznog cionizma pomislili da je njihov put moralniji od drugih struja judaizma. S jedne strane su tvrdili da su oni superiorniji od sekularnog cionizma koji je zapostavio Toru i njene zavete, a usvojio materijalistički i promiskuitetni pogled na svet. S druge strane su tvrdili da je religiozni cionizam superiorniji i od haredim koji jesu verno učili Toru i poštovali zavete, ali su zapostavili praktičan život i iskustvo pokušaja da se popravi svet koji se nalazi izvan bejit midraša i njihovog komšiluka. Religiozni cionizam je tvrdio da je on našao srednji put koji spaja najbolje od oba: i učenje Tore i čuvanje zaveta kao kod haredim, ali i želja da se svet popravi kao što to rade sekularni Jevreji.
Kako bi primenio svoju teoriju i dokazao svoju nadmoć u odnosu na sekularni, religioznom cionizmu je bio potreban izvršni projekat istorijskih dimenzija. Sekularni cionizam se istakao baš na takvom jednom – izgradnji države Izrael. I religiozni cionizam je imao važan udeo u stvaranju države, ali je ipak to bila sporedna uloga. Gde je religiozni cionizam mogao da nađe svoju istorijsku ulogu? Posle 1967. godine naseljavanje teritorija je izabrano kao vodeći projekat kroz koji će ispuniti svoju misiju i dokazati svoju moralnu superiornost celom svetu, a posebno njegovom sekularnom delu. Da li je ovaj izbor bio istorijska slučajnost ili neizbežna sudbina? Ne možemo znati. Ali to je povelo religiozni cionizam ka Meiru Kahani, Baruhu Goldštajnu i Jigalu Amiru, ka uspehu političara kao što su Itamar Ben Gvir, Becalel Smotrič i Simha Rotman, ka pogromima protiv Palestinaca u Havari i drugim mestima i režimskom prevratu. Ovaj izbor je doveo religiozni cionizam do usvajanja ideologije o jevrejskoj nadmoći.
Mnogi pripadnici religioznog cionizma su se protivili ovakvom izboru u danima posle rata 1967, i protive se i danas. Čak i među onima koji su podržavali naseljavanje teritorija, postoje mnogi koji se zalažu za demokratiju i toleranciju, koji su šokirani divljanjem u Havari i uplašeni opasnošću koja se nadvila nad jedinstvom naroda Izraela. Ali mnogi među njima se boje da glasno progovore. Na demonstracijama u Beit Šemešu sam video mnoge sa kipom i šavisom4 i još mnogo takvih u Jerusalimu, Efratu i Tel Avivu. Samo što hiljade nisu dovoljne.
Očekivali smo da će se dogoditi snažna borba unutar religioznog cionizma između sledbenika i protivnika, da će proroci gneva upozoriti na moralnu katastrofu u ime jevrejskih vrednosti i da će rabini vikati na ulicama Jerusalima. Ali se to ne dešava. Koji savremeni društveni ili politički pokret religioznog cionizma izlazi protiv partije Religiozni cionizam i protiv izobličene vizije stranke Jevrejska snaga? Može se reći da je Naftali Benet pokušao da okrene dešavanja ka umerenijem pravcu, ali su ga bivše pristalice zbog toga napadale. Gde je Benet danas, a gde su Smotrič i Ben Gvir?
Ako se dogodi uništenje duhovnog hrama, da li će religiozni cionizam moći da se vrati iz ponora? Ako negde u budućnosti deo njegovih pripadnika bude razumeo šta su učinili, propatiće zbog strašnog gubitka vere. Šta će pripadnici religioznog cionizma kazati sebi kada budu svodili račune? Kako će objasniti da je najmoralniji pokret u judaizmu, zbog svojih rabina, ješiva i mudrih učenika zaboravio u trenutku istine najvažnije vrednosti judaizma i iznova ponavljao, sa moralnog stanovišta destruktivne izbore? Svaki naredni dan u kom rabini, vođe, oni koji nose kipe svesno vode Izrael ka duhovnom uništenju, bez oštrog protivljenja u sopstvenim redovima, učiniće težim svođenje računa sa sobom.
Ultraortodoksni Jevreji bi mogli da vide duhovno uništenje kao konačnu potvrdu svojih uverenja. Od 19. veka ultraortodoksni Jevreji su osporavali cionistički projekat, tvrdeći da će materijalni uspeh, čak i ako se dogodi, dovesti do duhovne krize. Rabin Joel Tejtelbaum iz hasidskog pokreta Satmar, na primer, snažno se protivio cionističkom pokretu i uspostavljanju države Izrael, tvrdeći da cionisti krše zakletve koje je bog dao narodu Izraela nakon uništenja Drugog hrama da se neće popeti na zid i da se neće buniti protiv ostalih naroda u svetu.
Ali poslednjih godina mnogi haredim su zaboravili ove zakletve i pošli za religioznim cionizmom. Mladi ultraortodoksni Jevreji su se pretvorili u najnacionalističkiju generaciju u izraelskom društvu i čak su i stariji rabini pošli za njima. Mnogi od glasača Religioznog cionizma su haredim, a ultraortodoksne partije se boje će izgubiti podršku da ako se ne prilagode nacionalizmu. Pošto se religiozni cionizam okrenuo protiv demokratskih vrednosti i ravnopravnosti, ultraortodoksnim Jevrejima je lakše da sa njima sklope savez. Dok je uspostavljanje liberalnog demokratskog društva potkopavalo haredski pogled na svet, ideja mesijanske diktature se odlično uklapa u viziju ultraortodoksne zajednice. Rezultat je da su partije Šas i Tora judaizma glavni partneri u projektu naseljavanja teritorija i režimskom prevratu.
Razume se da su i u religioznom cionizmu, kao i u ultraortodoksnoj zajednici, mnogi uzdrmani zbog smera kojim je Izrael krenuo i da oplakuju raskol u narodu. Ali i oni većinom ćute, umesto da pozivaju na uzbunu. Ako Netanjahuova vlada u narednim godinama dovede izraelsku državu do materijalne propasti, haredim ga se mogu odreći i svaliti krivicu na druge. Poraz je uvek siroče. Ali ako se ovde uspostavi mesijanska diktatura na duži rok, da li će haredim imati moralnu snagu da se odupru iskušenju?
U svetu u kojem je Izrael mesijanska diktatura, sekularna struja judaizma će prestati da postoji, barem u Izraelu. U represivnom režimu verske prinude, gušenja slobode govora i ispiranja mozga, nije moguće postojanje sekularne zajednice koja se zalaže za toleranciju, jednakost i slobodu. Kao i u danima proterivanja iz Španije, oni koji su želeli i mogli će pobeći, oni koji ostanu biće prisiljeni da se preobrate.
Jedna od neverovatnih i šokantnih stvari koje se dešavaju danas u Izraelu jeste činjenica da se on pred našim očima pretvara u antisemitsku državu u dubokom značenju te reči. Antisemitizam nije antijevrejstvo. Razlog zašto su Jevreji progonjeni u Evropi stotinama godina nije bilo protivljenje jevrejskim zapovestima, kao što su poštovanje šabata ili košer ishrana. Jevreji su progonjeni jer su viđeni kao manjina koja odbija da se odrekne sebe zbog većine. Smatrani su pripadnicima semitske rase u državama u kojima su druge rase vladale. Jevreje su optuživali da su stranci, kosmopoliti, otuđeni od zemlje, stalno u pokretu, izdajice, sluge raznih liberalnih i globalističkih zavera i drugo. Upravo su to optužbe koje danas objavljuju Kanal 14, Forum Kohelet i medijski oglašivači izraelske vlade protiv „levičara“. Ako uzmete tekstove koje portparoli vlade šire danas svuda i zamenite reč „levičar“ rečju „Jevrejin“ otkrićete da su to isti tekstovi koje su u prošlosti širili antisemitski govornici. Nije slučajno da se Netanjahuova vlada lako povezala sa antisemitskim pokretima u državama kao što je Mađarska.
Jevreji imaju iskustvo u borbi sa antisemitizmom, ali šta kada on dolazi od strane Jevreja? Da li će sekularni Jevreji koji su pobegli od antisemitskih progona u Izraelu u tolerantnije države želeti da čuvaju bilo kakvu vezu sa judaizmom? Da li će, kao što su prognani iz Španije nastavili da govore ladino, oni nastaviti da govore ivrit i čuvaju vezu sa kulturom iz koje su ponikli ili će se osloboditi svega što je vezano za judaizam?
Šta je sa onim sekularnim, religioznim, reformskim ili konzervativnim Jevrejima koji su se rodili u drugim državama i nisu na svojoj koži osetili progon u Izraelu? U svetu u kom će izraelska mesijanska diktatura pretvoriti judaizam u sinonim za verski fanatizam, rasizam i represiju, da li će jevrejske zajednice u Njujorku ili Kijevu nastaviti da govore sebi i svojoj okolini da je judaizam Havare samo čudovišna mutacija jevrejskog koda i da ne predstavlja pravi duh judaizma? Deo će verovatno pokušati da kaže tako nešto i da u dijaspori sačuva jevrejsku liberalnu i racionalnu alternativu. Ako se to dogodi, judaizam će se podeliti na dve suparničke religije koje će razdvajati nepremostivi razdor i koja će jedna drugu gledati kao zakletog neprijatelja.
Kada je cionistički pokret nastao, haredim nisu bili jedini koji su mu se usprotivili. Čak su i liberalni Jevreji mislili da cionizam pravi duplu grešku. Prvo, smatrali su da cionizam greši jer usvaja antisemitske optužbe upućene Jevrejima da su otuđeni od zemlje u kojoj žive i da ima nešto loše u liberalnim i univerzalnim idejama. Drugo, rekli su da cionizam greši kada pokušava da probleme judaizma reši emigracijom u Palestinu i stvaranjem nacionalne države prema poljskom ili mađarskom modelu. Bolje je, govorile su pristalice Bund partije, da Jevreji ostanu tu gde su, u Poljskoj, Mađarskoj ili Ukrajini i da služe domovini kao verna manjina tako što će se boriti za pravdu, slobodu i jednakost svih građana. Istorijsko pamćenje jevrejskog naroda smatra da je Šoa dokazala da su bundisti pogrešili, a da su cionisti bili u pravu. Vikipedija na ivritu se čak potrudila da odmah na početku upozori svoje čitaoce da je „većina bundista stradala u Holokaustu“. Ali ako se u Izraelu uspostavi mesijanska i antisemitska tiranija, moraćemo da ponovo razmislimo o stavovima bundista.
Najzad, najimpresivniji jevrejski lider naše generacije nije Binjamin Netanjahu već Volodimir Zelenski. Rođen je u jevrejskoj porodici koja je uvek preferirala bundističko rešenje u odnosu na cionističko. Čak i u doba pada komunizma, kada je zatvorenik ciona Juli Edelštejn izabrao da iskoristi pravo za koje se godinama borio i emigrira u Izrael, porodica Zelenski je odabrala da ostane u Ukrajini. I vidite čudo: tačno u isto vreme kada se divljaci u Havari ponašaju kao nekadašnji kozaci uz pomoć vlade čiji je član i Edelštejn, potomci kozaka su odlučili da na čelo države izaberu Jevrejina Zelenskog u trenutku njihovog najvažnijeg nacionalnog ispita.
Zelenski je živi dokaz bundističke tvrdnje da Jevrejin može biti ukrajinski patriota i da ukrajinske patriote mogu u Jevrejinu videti ne samo jednog od svojih, već i svog vođu. Kao predsednik Ukrajine, Zelenski se istovremeno bori za nacionalnu nezavisnost države, za njenu demokratiju i pravo da se pridruži Evropskoj uniji. Ukrajina Zelenskog pokazuje svetu da su patriotizam i liberalizam dve strane istog novčića i da nacionalizam, demokratija, judaizam i posvećenost univerzalnim vrednostima dobro idu zajedno.
Ali da li će judaizam Zelenskog biti dovoljno jak da izdrži judaizam Netanjahua, Edelštajna i Havare? Ako mesijanska tiranija u Izraelu potraje duže, biće teško poverovati da je reč o prolaznoj istorijskoj grešci. Konačno, Izrael nije bio projekat samo jedne struje judaizma. Država su stvorili i podržali Jevreji iz celog sveta i svih struja, koji su u njoj videli ispunjenje generacijske vizije i njen sjaj. Ako je drvo na kraju donelo plod, zar to ne ukazuje na seme iz kojeg je izraslo?
Dok obeležavamo Tiša BeAv 5783. godine po jevrejskom kalendaru, moja je nada da će sve poteškoće koje sam izneo u ovom tekstu ostati teorijske. Nadam se da će izraelska vlada zaustaviti ludilo režimskog prevrata, premostiti stvoreni jaz u narodu, ugasiti požar Havare i sprečiti materijalno ili duhovno uništenje hrama. A ako se vlada ne zaustavi, obaveza je svakog građanina Izraela i svih Jevreja u svetu da se tome usprotive na svaki, nenasilan način koji im stoji na raspolaganju. Stoga svi moramo razumeti da ono što se dešava u našoj državi nije trenutni politički sukob, već istorijski događaj koji će odrediti jevrejsku istoriju za mnoge generacije.
Velike istorijske katastrofe se ponekad događaju zbog malih ličnih ambicija. Većina članova Netanjahuove koalicije je toliko zauzeta podelom poslića i budžeta da ne razumeju kuda fanatici vode jevrejski narod. Oni ne razumeju da ono što predstoji nije izbor lokalnih vlasti u Tveriji, već budućnost judaizma. Ali ako je većina u Netanjahuovoj vladi slepa za ono što se dešava, oči istorije sve vide. Istorija će zapamtiti šta je svako od nas radio u ovim sudbonosnim danima u mesecu Av 5783. godine.
Haaretz, 13.07.2023.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 27.07.2023.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Dan kada su se desile brojne nesreće u jevrejskoj istoriji, između ostalog uništenje Prvog i Drugog hrama. Obeležavanje je ove godine počelo 26. jula uveče.
- Prema numeričkoj vrednosti slova u ivritu, dobije se ista vrednost za ime Binjamina Netanjahua i uništenje hrama.
- Havara je palestinska varošica na Zapadnoj obali, koja je poslednjih meseci meta stravičnih napada naseljenika.
- Šavis je pokrivalo za glavu koje nose žene.
