Nije slutilo na dobro kada se Dačić poistovetio sa Džemsom Dinom. Znamo da je ovaj sjajni glumac bio preka osoba, ali kako stvari stoje, nije ni prići svom srpskom nasledniku koji je dibidus eskalirao. U subotu je, čitam, Dačić optužio Čedu Jovanovića da „podržava ubice“.

Nije, da kažemo, dobro kada policajni ministar smenjuje direktore biblioteka, to je flagrantno mešanje u feudalna posla doktora Čitluk Sahibiji (čije idiotske memoare imamo čast čitati u Danasu), ali je mnogo, mnogo gore kada se policajni ministar služi očiglednim neistinama.

Pre svega i bogu hvala, niko u inskiminisanoj aferi nije ubijen, sledstveno ne postoji nikakav ubica „najvažnijih srpskih glava“. Ali, šta znaju deca iz zavejanih krajeva šta je ubistvo, a šta nije. Ministru, državnom čoveku, veruje se na reč. Za razliku od dece, Dačić odlično zna da nikakvog ubistva nije bilo, da je Čeda samo podigao glas protiv histerije koja neodoljivo podseća na vremena kada je popečitelj bio portparol i kada je naučio da se najbolje lovi u mutnom.

Naš Džems Din očigledno misli da je nastupila sezona lova – a u tome mu na ruku ide pasivnost Jego Sijatelstva i otvorena kolaboracija članova DS-a – pa preti robijama, huška na krvoproliće, bljuje vatru i očekuje povećanje rejtinga svoje partije. Ako stvar još više eskalira, za očekivati je da Dačić, sledeći Sahibijin primer, organizuje veličanstveni miting ispred Doma narodne skupštine, gotovo pa njegove kuće.

Očigledno je da Dačić, uprkos tome što je bio „student generacije“, ništa nije naučio iz istorije. I to nedavne. Izgleda da je umesto Hegela radije čitao Marksa, pa nikako da utuvi da se sa bajonetima svašta može postići, osim da se na njih zasedne. A Džems Din je upravo nameračio da sedne na bajonet. Izgleda da čak ni Marksa nije najbolje shvatio, jer da jeste, pročitao bi kod najznačajnijeg klasika marksizma da se istorija jednom ispoljava kao tragedija, a drugi put kao farsa.

Dobro, na stranu Hegel i Marks, ali Džems Din po svemu sudeći nije pročitao ni Slavu Đukića, što je neoprostivo. Rečeni, naime, klasik marksizma i ćosićizma, u svojoj je knjizi uverljivo opisao uspon i pad bivšeg Dačićevog šefa, Slobodana Miloševića. Eh, koliko je samo Sloba bio moćniji od Džemsa, pri tom raspolažući ogromnom podrškom javnosti, a nemajući neku naročitu opoziciju, pa ni takvom, moćnom Slobi, sveća nije do zore gorela.

Dačić je promenio dlaku (i frizuru), ali izgleda da mu je ćud ostala ista. Protiv toga se ne može ništa učiniti. Koliko će, međutim, eskalirati i koliko će zlih duhova pustiti iz boce, zavisi samo od odlučnosti demokratske javnosti. Jednom nam je pošlo za rukom.

 
Danas, 22.01.2012.

Peščanik.net, 23.01.2012.