Opasnost dolazi iz vazduha. Vazduh nevidljivim talasima prenosi govor, reči, nepoznate poruke, nepredvidiva značenja.

Opasnost dolazi s mora, s osekom, to je povlačenje samo taktičko, ne sme da nas zavara. Pretnja raste.

Opasnost dolazi iznutra i naglo izbija na mestima gde se najmanje očekuje.

Opasnost dolazi od prljavih ruku. Opasnost dolazi da ostane, kaže Pontije Pilat.

Opasnost dolazi nenajavljena.

Opasnost dolazi teretnim vozom, nepreglednom kompozicijom krcatih vagona, nezapečaćene i neocarinjene sadržine, uz distorziju zaglušujućeg cviljenja i škripu kočnica, na perone broj 2, broj 4, broj 16 i broj 49.

Opasnost dolazi iz glave. Iz očiju, ušiju, usta, noseva. U glavi se roje razne mogućnosti. Pretnja raste.

Opasnost dolazi iz gorkog jezgra koštice badema, iz nestabilnog jezgra atoma uranijuma, iz toplog jezgra porodice, jer iz gorkog, nestabilnog, toplog jezgra porodice sve dolazi i u jezgro porodice sve se vraća.

Opasnost dolazi od brojeva. Brojevi su apstraktni, univerzalni, nepristrasni, nikome i nigde ne pripadaju. Koristićemo ih i dalje jer moramo, ali spremni smo da krvarimo, u svakom trenutku, kad god brojevi ne budu na našoj strani.

Opasnost je iza ugla. Opasnost dolazi od ove žene koja satima stoji na uglu izložena pljusku i vetru, nepomična, uspravna, nema. Pretnja raste.

Opasnost dolazi niotkud.

Opasnost dolazi i kad prođe.

Opasnost je prošla.

 
Opasnost dolazi iz vazduha. Kako je utvrđeno da opasnost preti baš iz vazduha? Vazduh nevidljivim talasima prenosi govor, reči, nepoznate poruke, nepredvidiva značenja.

Jarki snopovi reflektora protivvazdušne odbrane zarivaju se duboko, skoro do samih zvezda. Noću, prodorni snopovi su platinasti, a danju modroljubičasti. Usred bela dana pojedine zvezde pogođene snopom ukazuju se na trenutak ili dva, zatrepere pa opet nestanu. Snopovi protivvazdušne odbrane ukrštaju se, račvaju, pružaju se u nedogled, naglo i u nepravilnim razmacima menjajući pravac i ugao u odnosu na zamišljenu vodoravnu liniju horizonta na pučini, kao i u odnosu na horizont očekivanja.

Uvek je tu poneki nepoželjni aeroplan od papira, nespretno i strmoglavo klizi nisko, bez odobrenja „Uprave carine i kontrole leta“, doduše pre je to očajnički trzaj nego let, papirni aeroplan se obruši, da ne bi bio uhvaćen nepotkupljivim snopom protivvazdušne odbrane.

Kako to da svaki aviončić od papira nosi isto ime? Koje je to ime?  „Neustrašivi“. Usuđuje li se neko da izgovori naglas to ime? Utvrditi bez odlaganja ko gradi i lansira papirne aeroplane.

Cisterne sa šmrkovima naše nepokolebljive protivvazdušne odbrane rasipaju asepsol i aerosol, krstare zadihano ali uporno ulicama i tuširaju finom kapljičastom prašinom svaki pedalj javnog prostora i vremena, svaku krošnju koja zašušti, svaki rukohvat i svaki izlog, svaku neuredno obelodanjenu frizuru. Naročito brižljivo dezinfikuju se glavni bulevari, glavna železnička stanica, glavna pošta i zgrada „Geodetskog zavoda“, nekada zgrada Uprave carine i kontrole leta“.

Smrdljivi prečišćivači i filteri protivvazdušne odbrane obavezni su u svim državnim institucijama, kao i u svim privatnim prostorijama, hodnicima, prilazima, ulazima, glavnim i sporednim izlazima, gluvim i slepim prolazima…

Ova obaveza od malih nogu upisana je u svest poverenika državnih službi i tajni. Providne gumene rukavice protivvazdušne odbrane navlače se odmah posle ustajanja iz kreveta, a ljušte se i odbacuju u za to posebno opredeljene kontejnere svake večeri najkasnije do 22 časa.

 
Opasnost dolazi s mora, s osekom, to je povlačenje samo taktičko, ne sme da nas zavara. Kako je utvrđeno da opasnost preti baš s mora, ako prema drevnim arhivama znamo da oseka traje već vekovima? Čak i kad nije tu more svojim moćnim neumornim talasima razbija naše obale, naše granice, našu teritoriju, naše stanište.

More svojom nepreglednošću razbija naš um. More nas prevazilazi. More nas neodoljivo privlači, oseka vuče. Kako je to moguće, ako je more tako daleko od nas? Detaljno ispitivanje morske vode to će pokazati, pre ili kasnije. Ekspedicija „Geodetskog zavoda“ je već poslata ka obali sa one strane horizonta, sa zadatkom da zahvati uzorke i da se što pre vrati u domovinu. Do tad, more nas plaši. Duboko je i daleko.

Na osnovu dalekovide strateške odluke stručno-naučnog veća „Geodetskog zavoda“ naša brodogradilišta ugrađuju se u hodnike napuštenih rudnika srebra. Naše krstarice i razarači i podmornice i torpeda blistaju, spremno i odlučno. Zašto nijedan naš ratni brod ne nosi ime „Neustrašivi“?

Naše luke su suve, ali dovoljno prostrane. I najveći zamislivi plimni talas biće uspešno amortizovan i absorbovan. Do tad, vetar lenjo pomera plitke talase peska od jednog grudobrana do drugog, od jednog svetionika do drugog. Ukotvljeni čamci i jedrilice naginju se čas na jedan bok, čas na drugi.

Naša mornarica nikad ne spava. Tokom smene na vrhu katarke osmatrač sa dvogledom i sokolom na ramenu ni jednom ne trepne. Naši mornari nikad ne sanjaju. Kao i rudarima, pripadnicima naše ratne mornarice s pravom pripada beneficirani radni i ratni staž.

Naši admirali, kapetani, mornari, navigatori i ronioci žive sa porodicama u belim naseljima oko smaragdnih bazena uokvirenih bršljenom i oreolom nepobedivosti. Njihovi sinovi umeju da plivaju i pre i posle rođenja, i pre i posle smrti u prelomnim pomorskim bitkama. Konfiguracije i dubine bazena srazmerno odgovaraju konfiguracijama i dubinama mora. Njihov život je kratak i intenzivan. Njihova slava je neprolazna.

U moru nema vazduha, to je ohrabrujuća okolnost. Ali mi ne možemo da živimo bez vazduha, uprkos svim opasnostima koje odatle vrebaju. Na moru žive pirati sa crnim zastavama na kojima se smeje mrtvačka glava. Nama nije do smeha. U moru živi najveća neman, koja jednim jedinim udahom roni mesecima, koju niko nikad nije ulovio, koju ne možemo ni da zamislimo. Njeni ljigavi i otrovni pipci su svuda oko nas, gmižu nečujno.

Nezamisliva dubinska neman je dalekovidom odlukom stručno-naučnog veća „Geodetskog zavoda“ unapred proglašena nepoželjnom. „Geodetski zavod“ užurbano radi na projektu trenutne transformacije u „Institut za istraživanja mora i okeana“.

Naše planine su naša ostrva. Sve naše kuće su sojenice, na nogama vitkim kao u ždralova i roda. Mi znamo da posle oseke dolazi plima. Pretnja raste. Naše planine su naša ostrva. To nikada ne smemo da zaboravimo.

 
Opasnost dolazi iznutra i naglo izbija na mestima gde se najmanje očekuje. Kako je utvrđeno da opasnost preti baš iznutra i da izbija naglo i neočekivano? Tako su nam naši preci preneli, s kolena na koleno, takvo je predanje. Šta smo dobili predanjem?

Po predanju, na nebesima, među nepreglednim i neprebrojnim i nepojmljivim božanstvima, živi jedno u koje niko ne veruje. U svakom drugom pogledu, ovo božanstvo je isto kao sva druga božanstva. I zato, božanstva se odnose prema ovom izuzetnom božanstvu na isti način kao i prema bilo kome drugom među sobom, među veličanstvenim božanstvima. Tu nema nikakvog poremećaja večnih međubožanskih odnosa. Tu nema nikakve razlike vredne pomena. Svako je božanstvo po nečemu izuzetno, pa tako i ovo.

Ali božanstvo u koje niko ne veruje ipak veruje da tu ima razlike, čak da je ta razlika presudna. Ne zna zašto je ono drugačije od svih ostalih božanstava oko sebe, i zna da to nikad neće saznati, i zna da to nije važno, ali je ipak s vremena na vreme uznemireno, iznutra. Pretnja raste.

Tako, u jednom času, ovo izuzetno božanstvo zadrhti i odluči da dođe među smrtnike, na zemlju, jer mu se učini da oni najviše liče na božanstva u koja niko ne veruje. Božanstvo u koje niko ne veruje je neustrašivo. I gle – što naumi, ono trenutno ispuni. Što je dokaz božanstvenosti, čak i ako u vas niko ne veruje, zar ne?

Evo uznemirenog božanstva među ljudima, među tim nepreglednim i neprebrojnim i nepojmljivim smrtnicima. Uzima lik portira na ulazu u zgradu “Geodetskog zavoda”. Oblači plavo-belu mornarsku uniformu, sa pozlaćenim dugmadima i ordenom Zasluga za narod reda viteza sa lentom. Lenta je sasvim u skladu sa grbom na mornarskoj kapi koju navlači do obrva i sa zastavom na kratkom trofejnom koplju zarivenom u zid iznad ulaza. Tu ono nalazi mir. Ali tek na kratko. Salutira odsečno. Pretnja raste. Da se naježiš.

Božansko je uvek unutra, bez obzira da li je opazivo ili ne. Zato opasnost dolazi iznutra – čak i kad si neustrašivo božanstvo – i naglo izbija na mestima gde se najmanje očekuje. U susretu s božanstvom, ljudi na tren zadrhte, ali na to ne obraćaju pažnju, prođu bez osvrtanja.

Stvarno, ljudi se prema odlikovanom portiru ophode isto kao i prema drugim ljudima, kao prema božanstvu u koje niko ne veruje. Tu nema nikakvog poremećaja večnih međuljudskih odnosa. Nema tu nikakve razlike vredne pomena.

Ali božanstvo u koje niko ne veruje ipak veruje da tu ima razlike i čak da je ta razlika presudna. Ono zna zašto je u tom pogledu drugačije od svih ostalih smrtnika oko sebe, i zna da oni to nikad neće saznati, i zna da to nije važno, te se uznemiri, iznutra, brže-bolje vrati se na nebesa, među ostala božanstva.

Još uvek je tu. Još uvek je tamo. Čas je tu, čas je tamo. Uvek je tu i uvek je tamo. Zbog ovog božanstva opasnost preti iznutra i izbija naglo i neočekivano.

I tako, po našem predanju, na nebesima, među nepreglednim i neprebrojnim i nepojmljivim božanstvima, živi jedno, izuzetno ali nemirno, u koje niko ne veruje. I tako, po našem predanju, na zemlji, među nepreglednim i neprebrojnim i nepojmljivim smrtnicima koji su božanstva u koja niko ne veruje neprimetno živi i umire jedno koje je takođe božanstvo u koje niko ne veruje, ni po čemu posebno, ali nemirno.

Možda je baš taj unutarnji nemir razlog neverovanja u ovo izuzetno božanstvo. Možda, ko će znati. Božanstvo koje drhti. Božanstvo bez božanstva. I na ulazu u zgradu “Geodetskog zavoda” i na nebesima jednako prikriveno, nestalno, nepredvidivo, neustrašivo. Možda je, a možda i nije.

Možda, ko će znati. Predanje nas uči da ovo nije bajka. Da pretnja raste. Božanstvo u koje niko ne veruje obavezno proglasiti nepoželjnim. Već na prvom narednom Saboru Sinoda, Admiraliteta i stručno-naučnog veća “Geodetskog zavoda”.

 
Opasnost dolazi da ostane, kaže Pontije Pilat. Kako namesnik Judeje zna da opasnost dolazi da ostane? Pogledajmo ikonu pažljivije.

Na ikoni, isleđivanje je već okončano, narod je već presudio. Kad narod nešto hoće, narod se ni Boga ne plaši. Čovek koji tvrdi da je Bog nije nepoželjan u nepreglednom Rimskom carstvu. Ali jeste nepoželjan u narodu Judeje i celog Izrailja. Tako glasi presuda.

Na ikoni, narod i dalje urla. Na ikoni, narod večno urla. Namesniku Judeje narod je dosadio. Narod je zamoran. Čas predvidiv, čas nepredvidiv. Čas bitan, čas nebitan. Čas neustrašiv, čas plašljiv i pokoran. Možda je narod Judeje drugačiji? Nije. Narod Judeje ne pere ruke. Narod k’o narod, pomisli Namesnik i podigne ruku u pozdrav.

Dosta mu je za danas. Šta je uradio, uradio je. Biće i sutra naroda i suđenja i odluka i bogova u koje neko veruje a neko ne veruje, i prekosutra i naksutra i naknaksutra i doveka. Namesnik Judeje otpušta sluge i savetnike, silazi niz levi luk mramornog stepeništa, zastaje, ostaje sam u atrijumu.

Skida prsten-pečat sa crnim kamenom, podiže svoje uvek čiste ruke do visine očiju. Dugo gleda u prazne dlanove, u tanke ružičaste vodoravno urezane paralelne linije. Ništa, dlanovi Pontija Pilata, koji najzad presuđuje i sebi:

– Hic ego non sum.

Namesnik Judeje odmah odagna neprijatnu misao. Trenutna slabost, malodušnost. Potrebna mu je kupka i masaža i dve vešte robinje. Zamišljen, napušta atrijum, upućuje se bezvoljno ka termama.

Na ikoni, opasnost dolazi od nečistih ruku. Oduvek je tako i tako će uvek biti. Pretnja raste. Pogledajmo ikonu pažljivije. Zar taj atrijum nije preslikan atrijum u zgradi „Geodetskog zavoda“, zar to dvokrako stepenište nije preslikano dvokrako stepenište u zgradi „Geodetskog zavoda“?

Kako je to moguće, ako znamo da je ikona nastala šest vekova ranije? Kako je to moguće, ako znamo da je ikona pohranjena u trezoru „Geodetskog zavoda“ i da je niko nije video, unazad najmanje sedam generacija?

 
Opasnost dolazi nenajavljena. Kako znamo da opasnost dolazi nenajavljena? Pa takav je vozni red naše železnice. Opasnost dolazi teretnim vozom, nepreglednom kompozicijom krcatih vagona, nezapečaćene i neocarinjene sadržine, uz distorziju zaglušujućeg cviljenja i škripu kočnica, na perone broj 2, broj 4, broj 16 i broj 49 glavne stanice glavnog grada. Odakle dolazi ova kompozicija? Prema raspoloživoj dokumentaciji – niotkud.

Mašinovođa briše znoj sa garavog čela, gasi kotlove, izlazi iz kabine. Predaje pošiljku glavnom dispečeru. Vagoni su izbrojani, ima ih ukupno 112. Nosivost po vagonu 60 tona, ukupno: 6720 tona tereta. Zapisnik sročen, primopredaja potpisana i overena. Mašinovođa pada u nesvest od iscrpljenosti. Od strepnje. Od očaja. Dispečer podnosi izveštaj nadređenima o primljenom tovaru. Dispečer čeka dalje instrukcije.

Dispečer dežura. Šalje golubom-kurirom poruku porodici da ne brinu, da neće doći kući u uobičajeno vreme, dužnost tako nalaže. Na dužnosti je do daljnjeg. Prošlo je već 24 sata. Prošlo je 78 sati. Dispečer ponavlja zahtev nadređenima. Dispečer obilazi kompoziciju koja mu je predata u nadležnost, kucka čekićem po stranicama krcatih vagona i po točkovima i po preopterećenim šinama. Prošlo je 9 dana 7 sati i 18 minuta.

Golub-kurir nije doleteo na odredište, poruku nije predao. Dispečer je poslednja osoba koja je pticu videla pre oluje. Dispečer se u svom životu suočava sa sve više pitanja na koje ne ume da odgovori. Znoje mu se dlanovi, suše mu se usta, glas mu podrhtava, uniforma mu je sve tešnja. Koža ispod providnih gumenih rukavica protivvazdušne odbrane svrbi.

Dispečer najzad ljušti providne gumene rukavice protivvazdušne odbrane, odlaže svlak u za tu namenu posebno opredeljeni kontejner, napušta radno mesto i upućuje se neustrašivo, po grmljavini i jakom pljusku, ka zgradi „Geodetskog zavoda“.  

Je li ovaj tovar od 6720 tona nepoželjan? Ko će otpečatiti te vagone, ko će preuzeti teret? Ko je odgovoran? Dispečer sigurno nije. Pretnja raste.

 
Opasnost je iza ugla. Kako znamo da je opasnost već tu, iza ugla? Opasnost dolazi od ove žene koja satima stoji na uglu kod hotela „Bristol“, naspram zgrade „Geodetskog zavoda“, stoji, i stoji, i stoji, izložena šibanju kiše i vetra, nepomična, uspravna, nema. Po svemu sudeći, izašla iz zgrade „Geodetskog zavoda“, prešla ulicu i stala, ne može se tačno utvrditi kad i zašto.

Svaki drugi muškarac koji prođe pored nje osvrne se, zaljubljuje se, spotakne se, ili se sudari sa nekim od prolaznika koji koračaju iz suprotnog smera. Ovolika njena nepomičnost je nepoželjna.

Gola je, taj mantil natopljen ogorčenim nebom slepio se s ogorčenom kožom slepljenom s ogorčenim telom slepljenim s ogorčenom njom slepljenom s ogorčenim okruženjem slepljenim s ogorčenim nebom.

Bekstvo joj je, mantil joj je, obrazi su joj, obrve su joj, kičmeni pršljenovi su joj, nožni prsti su joj, elegantne sandale su joj, butine su joj, klitoris joj je, bokovi su joj, krv joj se skerletnim suzama sliva niz gole butine. Krv joj se sliva i niz slepoočnice i niz obraze. Krv joj se sviđa. Krv joj se ne sviđa. Čas joj se sviđa, čas joj se ne sviđa. Krv joj se ne primećuje.

Nailazi revnosna cisterna protivvazdušne odbrane i obliva je asepsolom. Nepomična. Na ramenu joj golub-pismonoša. Oko peteljke noge ove ptice srebri se prsten, u prstenu ćuti poruka, koja neće biti primljena.

Sočivo kamere zumira: pogođena prodornim fokusom, nepomična žena pada na kolena, slama se. Sočivo kamere zumira ka njenoj glavi: pogođene prodornim fokusom, njene oči prkosno gledaju pravo u lice poretka. Sočivo kamere zumira: pogođene prodornim fokusom, njene zenice se šire, i šire, i šire. Pretnja raste. Ovoliko širenje zenica je nepoželjno.

Njena slomljena ruka se pokrene, iz džepa mantila izvuče kratki damski kišobran. Na kraju drške je dugme, ona ga pritisne, kišobran se raskošno rastvori, u trenu je zakloni od pogleda kamere. Sočivo kamere zumira šaru na neprobojnom platnu kišobrana: hiper-realistične kapi kiše i asepsola odštampane su na nepromočivom platnu tako uverljivo da se oktoedar kišobrana mimikrijski stapa sa betonom pločnika. Žena je nestala.

Pre nego što je umrla, ova neustrašiva žena je nestala u pljusku, na uglu, kod hotela „Bristol“, naspram zgrade „Geodetskog zavoda“. Glava joj je. Mozak joj je. Gde joj je muž, gde su joj deca? Da nisu možda otputovali na more? Njen mozak je sve zapamtio, njen mozak hitno pronaći i eliminisati.

Opasnost dolazi iz glave. Iz očiju, ušiju, usta, noseva. U glavi se roje razne mogućnosti. Opasnost dolazi iz mozga, koji je gorko jezgro. Opasnost dolazi iz gorkog jezgra koštice badema, iz nestabilnog jezgra atoma uranijuma, iz toplog jezgra porodice, jer iz gorkog, nestabilnog, toplog jezgra porodice sve dolazi i u jezgro porodice sve se vraća.

 
Opasnost dolazi od brojeva. Kako znamo da opasnost dolazi baš od brojeva? Pa zar to nije očigledno: brojevi su apstraktni, univerzalni, nepristrasni, nikome i nigde ne pripadaju. Koristićemo ih i dalje jer moramo, ali spremni smo da krvarimo, u svakom trenutku, kad god brojevi ne budu na našoj strani.

Evo uzmimo na primer broj 7. Da li se 7 uzima ili prima? 7 je naših mornara spremnih da poginu na pučini, ali 7 je i smrtonosnih talasa u kojima će se naša sedmorica udaviti. Takvi su brojevi. Ravnodušni, hladnokrvni, bezdušni. Iza 7 gora i iza 7 mora, iza 7 reka i iza 7 granica, nešto strašno nas čeka i čeka i čeka. Ne vredi da se pravimo kao da 7 ne postoji.

Koliko pređe osmerac bez kormilara, ako seče glatku morsku površinu brzinom od 3,2 čvora na sat, ako je za trećinu brži od četverca sa kormilarom koji je krenuo pola sata ranije iz iste luke i tako dalje, svi znamo kako to već ide. Sve insinuacija do insinuacije.

Kad se igraju žmurke, deca broje do 100 i nazad. Pa nestanu. Pa ih ti nađi ako možeš.

Ili broj 1000. Zamislite tek to čudo! Šta sve može odatle da sledi? Ma haj’te molim vas. Kad je previše – previše je. Sledi spisak sa 1000 dece, bez imena, iza broja za svako dete stoji samo po jedna rečenica, sa naznakom jedinstvenog ličnog obeležja. Plus jedinstveni matični broj, podrazumeva se.

Ako od x, koji je prirodan broj, oduzmemo polovinu preostalu od y, koji je neparan broj, i to onda pomnožimo sa korenom iz broja z, koji je promenljiva veličina, pa podelimo sa xzy, šta nam ostaje? Ništa? Nula, koja nije broj? Zašto? Nešto? Šta? Koliko? Zašto? Čemu?

Obratimo pažnju na sledeći niz: 2, 4, 16… Pretnja raste. Jasna je ta progresija, nema iznenađenja, spremni smo. Ali baš kad očekujemo 256, pojavljuje se naredni broj u nizu: 49. Kako sad 49? Neizostavno treba ispitati ovo nepoželjno 49.

A ima i imaginarnih brojeva, koji postoje samo kao mogućnost, samo u glavi. Koren iz -1 je takav broj, za njega se zna, što je dobro, ali broj imaginarnih brojeva je neograničen. To je, uostalom, jedna od definicija beskonačnog broja: broj imaginarnih brojeva je beskonačan broj. Može ih biti koliko god hoćete i kakvih god hoćete. Tu, dakle, ne može biti nikakve kontrole. Opasnost dolazi iz glave, iz mozga. Matematičari specijalizovani za imaginarne brojeve opravdano su proglašeni nepoželjnima.

Ili broj 6720. Vrlo težak slučaj. Iskustvo i inventarna knjiga glavne železničke stanice uče nas da je to jedan vrlo opasan broj. Vrlo opasan.

Brojevima se neustrašivo sabira, oduzima, množi i deli. Deljenje je pogrešno i štetno, nema među nama mesta nikakvom deljenju. Brojevi su nepoželjni, ali nažalost nužni.

 
Opasnost dolazi niotkud. Kako znamo da opasnost dolazi niotkud? Nije samo u pitanju onaj teret u vagonima na glavnoj železničkoj stanici. Nije samo u pitanju vazduh. Nije samo u pitanju preteća oseka. Nije samo u pitanju gorko jezgro porodice i prljave ruke i nekakvi imaginarni brojevi i šta već ne… Zna se, nažalost, gde je to niotkud.

Uđe se u zgradu „Geodetskog zavoda“. Prođe se pored portira u mornarskoj uniformi na ulazu, uz lozinku koja glasi: „Šalter sala“. Lozinka se izgovara glasno i jasno. Vazduh nevidljivim talasima prenosi nepoznate poruke, nepredvidiva značenja.

Portir će se naježiti čim čuje lozinku, ali će vas bez reči propustiti. Popnete se levim krakom stepeništa. Ko pođe desnim krakom, što takođe vodi ka Šalter sali, naići će na zaključana vrata. Dakle, levim zavojem stepeništa, gore, lakim korakom, bez žurbe.

Kapija Šalter sale širom je raskriljena, za svakog pridošlicu s leva. Iako pretnja raste, zakoračite slobodno, priđite nekom od šaltera nanizanih u dva reda dužinom velelepne prostorije. Nemojte se začuditi što je tavanica toliko visoko, toliko daleko da se jedva nazire. Nemojte se začuditi što su teški, raskošno razgranati kristalni lusteri posađeni u parket, zaobiđite ih. Neko redovno zaliva lustere i oni rastu progresijom koja nije opaziva golom oku. Možda portir u mornarskoj uniformi?

Nemojte se začuditi što u Šalter sali nema nikoga. Ni ispred bezbrojnih šaltera od graviranog stakla, sa polukružnim otvorom pred kojim se čovek obavezno saginje i pokazuje poštovanje, ni iza. U Šalter sali nema ni klijenata ni službenika. 

Ovde neposrednost onog niotkud briše razliku između ispred i iza, između za i protiv, između tamo i ovde, između gore i dole, između blizu i daleko, između levo i desno, između na krajevima i između.

Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Prvom udruženju berzanskih akcionara“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Zadruzi domaćina i slobodnih zanimanja“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Upravi carine i kontrole leta“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Osnovnoj organizaciji udruženog rada u rudarstvu i metalurgiji“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Zavodu za osiguranje i reosiguranje života, zdravlja, dece, imovine i uloga“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Centralnom azilu za umoobdarene“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala „Admiralitetu, ministarstvu kultur-turizma i službi osmatranja-obaveštavanja“. Nije tu bilo ljudi ni dok je ova zgrada pripadala namesniku Judeje. Neće tu biti ljudi ni kad ova zgrada pripadne „Institutu za istraživanja mora i okeana“.

Sablasna odsutnost vlada u Šalter sali našeg „Geodetskog zavoda“. Tek, u najbližem ćošku, sedi jedno musavo uplakano dete. Sedi na gomili po podu razbacanih mapa morskog dna, nepotpisanih dokumenata, raskupusanih fascikli, indigo-kopija strateških odluka, ljuštura školjki i rakova i puževa i morskih ježeva i nautilusa i glatkih sipinih kostiju i kostura morskih zvezda i zvezda petokraka, prašnjavih epruveta, mutnih uzoraka kristala, uzoraka rude nemetala, nevažećih banknota, sasušenih mišjih govanaca, smrdljivih prečišćivača i izlapelih filtera protivvazdušne odbrane, sedi tako dete i šmrca i žali se:

– Igramo se žmurke i svi su se sakrili i ne mogu da ih nađem. Znam i gde su, ali ne smem da proverim.
– Pa gde su?
– U trezoru.
– Gde?
– U trezoru.
– Gde ti je to?
– Tamo. Na kraju. Eno.

Dete pokazuje ka najudaljenijem ćošku Šalter sale. Tu je trezor, uzidan do tavanice, kao ogromna kaljeva peć, kao bunker, kao tvrđava unutar tvrđave, kao noćna mora unutar noćne more, kao neman iz dubina koju ne možemo ni da zamislimo unutar nemani iz dubina koju ne možemo ni da zamislimo. Treba uzeti musavo dete za ruku i krenuti ka trezoru.

Posle prijatne šetnje, ne duže od pola sata, stiže se do poslednjeg šaltera u nizu. Zađe se iza staklene pregrade. Dete neka sačeka.

Priđe se poluodškrinutim čeličnim vratima trezora, širine uže od ženskih ramena, debljine pola metra, težine 6720 tona, visine deteta, baš tog deteta iz Šalter sale. Zakorači se, samo jednom nogom. Zaviri se unutra. Unutra nema ničega. Gluva i slepa tama. Unutra nema nikoga. Samo jedno nepoželjno neprozirno niotkud.

Posle pet minuta eto niotkud neke silne dece. Izlaze iz trezora u prašnjavoj Šalter sali „Geodetskog zavoda“ jedno za drugim, kroz čelična vrata teška 6720 tona. To izlaženje traje i traje i traje, ima ih preko stotinu, ne, preko pet stotina, ne, ima ih hiljadu, da, najmanje hiljadu.

Dečaci i devojčice, približno istog uzrasta, do dvanaest godina, goli do pojasa. Lica im išarana ratničkim bojama i znacima. Kose naelektrisane, nakostrešene, pucketave. Između deset i dvanaest, ne više.

Ogromnih zenica, kao da su i dalje u mrklom mraku trezora. Oni su pleme, oni su jedna duša, oni su hor. Ne govore, nego pevaju. Hiljadu glasova usklađeno u jednu pesmu, u besmrtnost.

– Ko ste vi?
– Mi smo Neustrašivi.
– Neustrašivi?
– Da.
– Kako to baš Neustrašivi?
– Mi se ničega ne plašimo. Ničega i nikoga.

Deca govore, hor peva, Šalter sala odjekuje.

– Tako znači.
– Da. I ne plašimo se čak ni to da kažemo.
– Šta se, deco, ne plašite da kažete?
– Da se ne plašimo. Da smo Neustrašivi.

Deca govore, hor peva, Šalter sala odjekuje.

– A ovo musavo dete, što smo zatekli samo i plačljivo, ovde, na podu u Šalter sali?
– I ono je među Neustrašivima, jedno od nas. Ne plaši se ni ono ničega, to smo se mi samo igrali žmurke.
– Žmurke?
– Da. Ono je žmurilo, brojalo do 100 i nazad, i nije nas našlo. A našlo bi nas, da niste naišli.
– E, pa ako je tako, idemo mi sad, da vam ne smetamo. Doviđenja.
– Doviđenja. I nemojte nikome da kažete za nas. To je tajna. Još nije kucnuo čas.

Deca govore, hor peva, Šalter sala odjekuje.

– Koji čas?
– Saznaćete.
– Saznaćemo?
– Ako budete čuvali tajnu, postaćete Neustrašivi.
– Čuvaćemo tajnu.
– Po cenu života i smrti?

Deca govore, hor peva, Šalter sala odjekuje.

– Po cenu života i smrti.

 
Opasnost dolazi iz vazduha. Vazduh nevidljivim talasima prenosi govor, reči, nepoznate poruke, nepredvidiva značenja.

Opasnost dolazi s mora, s osekom, to je povlačenje samo taktičko, ne sme da nas zavara. Pretnja raste.

Opasnost dolazi iznutra i naglo izbija na mestima gde se najmanje očekuje.

Opasnost dolazi od prljavih ruku. Opasnost dolazi da ostane, kaže Pontije Pilat.

Opasnost dolazi nenajavljena.

Opasnost dolazi teretnim vozom, nepreglednom kompozicijom krcatih vagona, nezapečaćene i neocarinjene sadržine, uz distorziju zaglušujućeg cviljenja i škripu kočnica, na perone broj 2, broj 4, broj 16 i broj 49.

Opasnost dolazi iz glave. Iz očiju, ušiju, usta, noseva. U glavi se roje razne mogućnosti. Pretnja raste.

Opasnost dolazi iz gorkog jezgra koštice badema, iz nestabilnog jezgra atoma uranijuma, iz toplog jezgra porodice, jer iz gorkog, nestabilnog, toplog jezgra porodice sve dolazi i u jezgro porodice sve se vraća.

Opasnost dolazi od brojeva. Brojevi su apstraktni, univerzalni, nepristrasni, nikome i nigde ne pripadaju. Koristićemo ih i dalje jer moramo, ali spremni smo da krvarimo, u svakom trenutku, kad god brojevi ne budu na našoj strani.

Opasnost je iza ugla. Opasnost dolazi od ove žene koja satima stoji na uglu izložena pljusku i vetru, nepomična, uspravna, nema. Pretnja raste.

Opasnost dolazi niotkud.

Opasnost dolazi i kad prođe.

Opasnost je prošla.

 
Ova priča je napisana za specijalnu publikaciju ovogodišnjeg “Oktobarskog salona”.

Peščanik.net, 30.10.2012.

Srodni link: