Na putu do pozorišta i kulturnog centra „Dodona“, na kući je tabla koja kuću označava kao istorijski i kulturni spomenik „U ovoj kući ubijeni su advokat Bajram Keljmendi i njegovi sinovi Kastrati (30) i Kustrimi (16)“. Od strane jugoslovenske vojske u vreme intervencije Nato pakta 1999. godine.

Posle „povezivanja života“ sada restaurirane Dodone („Bacači sjenki“ iz Zagreba) svi skupa polazimo na „turu“ istorijata i današnjeg života zdanja i Centra „Boro i Ramiz“.

Razgovaramo iza instalacije „Newborn“ malo levo, gledajući od „krila“ koja se spajaju u zdanje „Boro i Ramiz“. Izvrsne analize sociologa i arhitekata, traženje kontinuiteta i rasprava o nasleđu i onom novom što je nastalo, bez resentimana ili bilo kakve propagande, koncentracija ovog pitanja je tek oko spomenika „Bratstva i jedinstva“, te mogućnosti novih solidarnosti.

Izvrsna promocija „Betona“ u glavnom intelektualnom stecištu Prištine „Dan i noć“, zbirka albanskog pesništva na srpskohrvatskobosanskocrnogorskom jeziku te zbirka pripovedaka sa tog jezika na albanskom. Ravnopravna, jednaka i jedinstvena prepiska Jetona Neziraja i Saše Ilića kao uvod u ovaj događaj promocije evropski dizajnirane knjige (Metaklinika, Beograd).

I onda u nedelju, svi spavaju, utihnut žustar, haotičan i „prenapučen“ saobraćaj u Prištini, nedeljna tišina sa spektaklom za decu ispred Narodnog pozorišta, šta biste drugo pomislili na mnoštvo glasova i uzvika nego da su demonstracije, a kad priđeš i vidiš, ono priredba za decu. Pitamo se, naravno, svi skupa, ko će doći na razgovor „Na rubu pameti“, po romanu Miroslava Krleže, autora oko koga su skupljene „Studije Nove solidarnosti“.

Kad, knjižara puna, priča se naveliko, zamor presta i pristupismo svedočenju na inicijaciju i istraživanje Branimira Stojanovića. Gost i svedok je Nehat Islami, novinar koji je 1962. objavio intervju sa Miroslavom Krležom, kao pripremu za novi intervju aprila 1974. sa temom rada na bibliografskoj jedinici o Kosovu i sastanka Krležinim sa autorima sa Kosova. Do susreta delegacije sa Kosova i Miroslava Krleže došlo je maja 1981, a jedinica o Kosovu, Krležinom smrću, nikada nije ispisana za Jugoslavensku enciklopediju.

Uzbudljiva priča o tome kako Krleža prima mlade novinare koji dolaze sa cvećem, gde Krleža pita da li je to njemu namenjeno, nije bilo lako doći do Krleže, ali to je pošlo za rukom Islamiju, pred nama je tekst intervjua, razgovor teče i oko Krležine rečenice „Dajte mi hiljadu ljudi. Nije bilo lako prevoditi intenzivnu raspravu Ćerimu Ondoziju i Škeljzenu Malićiju, koji je bio uzdržana okomica i uporište među svim mladim ljudima, kako je i red, tokom ovih naših kosovskih dana. Posle oficijelnog dela „prezentacije“, nastavlja se razgovor i više nego dragi susreti, sa puno osmeha i radosti, tako retke u svim i sveukupnim našim prilikama, tamo, ovde, bilo gde.

E sada, samo ovaj opis prištinskih dana nije tema ovoga teksta. Dodaću i podatak da ovih dana u knjižari „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ počinje analiza „Zajedničke istorije albanskih i srpskih udžbenika“ gde će Dubravka Stojanović govoriti o istraživanjima, poznatim javnosti, „Komparativna istraživanja udžbenika na Balkanu“, što će sve skupa biti delom „Istorije u raspravi“. Ali ni to nije cela tema, već joj treba dodati i opis prirode jučerašnjeg skupa o kulturi dijaloga i nedostatku „ideologija“, koji je organizovao Centar za demokratiju Dragoljuba Mićunovića i vredni mu saradnici.

Većina učesnika rasprave ipak ustvrđuje da dijaloga nema, ili da mu je krajnje sužen prostor. Nije reč o dijalogu istorija i prilika Albanaca i Srba, nego uopšte o dijalogu, govoru mržnje, nepostojanju polja dijaloga, suženosti dijaloškog i javnog polja, koje je, po proceni većine uzurpirano od strane interesnih grupa, i, naravno, partija.

Nije mi namera da kritikujem analitičku nameru domaćina, Demokratskog centra, niti mi je namera da dovodim u pitanju iskaze sakupljene elite.

Već se „mračna namera“ krije u pitanju zašto je tako teško primetiti ono što zaista postoji, zašto je tako teško identifikovati stvarnost, šta je uzrok govora i iskaza u monološkoj formi, zašto je rasprava o istinama nepristojna i nedostojna, zašto nema tela sred tolikog govora.

Zašto je festival primetniji od rada pozorišta, zašto su predizborne kampanje i parole slušanije i saslušavanije od učinka ljudi u praksi, zašto mera nečega nije u njegovom ovaploćenju, u poostvarivanju, već u govoru i konstatacijama, šta je to sa nama da saobraćamo jedni sa drugima, bez „dokaznog materijala“ o kojem govorimo, i ljudima koji sede među nama, a da ni oni sami ne nalaze uzročnoposledičnu povezanost između razloga sopstvenog odsustva od moći uticaja na donošenje odluka koje bi mogle promeniti kulturu dijaloga ili „ideologija“. Šta je priroda pasiva odbačenosti, da tako kažem, elita, od donošenja političkih odluka. Kako je moguća ta količina elegancije sred traume da je politika postala stidna, kao i nepotkupljivi život.

Gde je početak i kraj neimenovanja „onoga što se dogodilo“, i neimenovanja onoga što stvarno jeste, među nama, i na ovom svetu. I je li to uzrok nečinjenja.

 
Danas, 19.04.2011.

Peščanik.net, 20.04.2011.

Leave a Reply