Plakat za kampanju Šta nas žulja? na kojem je kamenčić u cipeli
Foto: Beograd prajd

Kao i u mnogim društvima, u Srbiji postoji manje ili više izražena saglasnost da bi bilo lepše da nema te LGBT zajednice. O ostatku zajednice koji dolazi posle slova „T“ se slabo govori jer Srbija nije uspela da razume identitet i ljudska prava ni prva četiri slova. Homofobije ima u velikoj većini političkih partija, a i oni koji nemaju ništa protiv, često se pravdaju da birači TO ne vole, pa se drže proverenih tema. Svojim simpatizerima sugerišu da i nisu baš toliko liberalni i da moraju da budu fini prema svima zbog EU i zapada. Svežiji primer je konferencija za novinare bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji je 7. septembra komentarisao sporazum iz Vašingtona. Iako snaga njegove partije nije velika, reči bivšeg predsednika imaju veliku težinu, tim pre što se na sastancima u EU i dalje za dosta tema pita „Šta Tadić kaže na to?“ Iako je više puta ponovio da „nema ništa protiv“, Tadić je naveo da su dobitnik sporazuma u Vašingtonu „međunarodne grupe homoseksualaca“ (1:51), „homoseksualni krugovi“ (2:14), „zaštita homoseksualnih prava i zašto samo homoseksualnih, a ne samo cele LGBT populacije“ (9:30) i da je „Grenel međunarodni lobista u ovoj oblasti“ (9:58). Naravno, on ne poziva na nasilje i diskriminaciju, ali koristeći medicinski termin raspaljuje dobro poznate predrasude o LGBT+ zajednici kao monolitnom i moćnom lobiju koji vlada iz senke.

U isto vreme, prosečni građanin Srbije (tzv. narod) se verovatno pita „Šta bre oni više ’oće? Šetaju na tim paradama, lezbejka je premijerka, niko im ništa ne sme“. Većina građana je protiv nasilja, ali komentari u slučajevima napada na LGBT+ osobe su često da mora da ga je nečim provocirao. Pravo da na ulici ispoljite svoj seksualni (i svaki drugi) identitet je i dalje prilično nepoželjno. Ne volim da vidim ni kad se NORMALAN par ljubi, a kamoli gejevi je prosečan komentar. Prema svim dosadašnjim istraživanjima, samo 6% građana veruje da su pripadnici ove zajednice najdiskriminisanija grupa, a 23% veruje da su često diskriminisani. Prema istraživanju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti iz novembra 2019. samo 20% građana se u potpunosti ne slaže sa tvrdnjom da je homoseksualnost bolest. Ostali više ili manje veruju da je bolest ili poremećaj biti LGBT+. Prema istom istraživanju, socijalna distanca u Srbiji je (i dalje) najveća prema Albancima i LGBT+ zajednici, a od skoro su im se pridružili i migranti i tražioci azila.

U jeku nerazumevanja i natezanja oko održavanja Beograd prajda, Labris i Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) su pre 8 godina izradili model Zakona o građanskom partnerstvu koji rešava krajnje praktična pitanja za dve osobe istog pola koje žive u zajednici. Ono što ljude u ovim zajednicama „žulja“, a što zakon treba da omogući je poseta partnerke ili partnera u bolnici, zatvoru ili uvek kada je pristup dozvoljen samo članovima porodice. Omogućilo bi se nasleđivanje, budući da čak i kada žive 30 godina zajedno, preživeli partner nema nikakva zakonska prava tokom ostavinske rasprave. Nema podele imovine u slučaju da zajednica prestane da postoji (kao u slučaju razvoda), niti postoji pravo na zdravstvenu zaštitu za nezaposlenog partnera, ukoliko drugi partner radi. Lista se nastavlja sa (ne)mogućnošću da se aplicira za kredit i još mnogo toga. Iako postoji ideološki prigovor da nam ne treba registracija od strane države, poseta u bolnici ili kredit, suština je u jednakom tretmanu. Svaka građanka i građanin Srbije mora imati jednake mogućnosti, koje može koristiti ako želi.

Usvajanje zakona nije tako daleko kako se čini. Vlada Srbije je predvidela izradu zakona i pokretanje dijaloga u Strategiji prevencije i zaštite protiv diskriminacije i u Akcionom planu. Važenje oba dokumenta je isteklo, a da ništa nije urađeno. Pre par godina donošenje ovog zakona postalo je i međunarodna obaveza Srbije, jer je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu Oliari i drugi protiv Italije, prema kojoj sve države članice moraju pravno regulisati zajednice osoba istog pola. Državama se prepušta da odluče da li će legalizovati brak, registrovano partnerstvo ili neregistrovanu kohabitaciju, ali su obavezne da ove zajednice zakonski urede. Vlastima u Srbiji je ovo potpuno jasno, a sa premijerkom koja je i sama pripadnica LGBT+ zajednice, kao i sa resornim ministrima je razgovarano na ovu temu. Na ovim sastancima koji su održavani poslednjih godina nikada nije rečeno da je „još uvek rano“. Svima u Srbiji je jasno da je donošenje zakona pitanje političke volje predsednika Srbije (i partije na vlasti).

Beograd prajd je usvajanje ovog zakona uvrstio u svoje zahteve od trenutka kada je napisan prvi model. Kampanja „Šta nas žulja“ je nastavak napora da se građanima objasni korist od usvajanja zakona i činjenica da niko neće ništa izgubiti i da zakon neće koštati poreske obveznike. Vreme pandemije je učinilo da je zakon bitniji nego ikada onima koji su u istopolnim zajednicama, a mediji su u proteklih 10 godina o tome izveštavali mnogo puta. Otpori usvajanju ovakvog zakona su sada minimalni. Prema istraživanjima, 50-60% građana nema ništa protiv posete u bolnici i sličnih prava koja bi regulisao ovaj zakon. Ono što ne podržavaju je da ovakva zajednica dobije naziv „bračna“.

Čekamo političku volju.

Autor je direktor Civil Rights Defendersa za Evropu.

Peščanik.net, 30.09.2020.

PARADA PONOSA +