U eseju „Koreni muslimanskog gneva“ iz 1990, istoričar Bernard Luis opisao je „talas mržnje“ koji se podiže u islamskom svetu i „pretvara se u odbacivanje zapadne civilizacije kao takve“. Ova teza je postala uticajna. Ona govori da je u globalnoj islamskoj zajednici nastala kriza, usled koje je sukob sa SAD i Evropom postao neizbežan. Intelektualci i političari proširili su ove ideje nakon 11. septembra i tražio se hitan odgovor na pitanja kako protumačiti radikalne ideje Al Kaide u kontekstu šireg, raznorodnog muslimanskog učenja. (Luis je napisao jedan esej na tu temu u jesen 2001.) Džordž V. Buš prisvojio je deo ovog rečnika vodeći svoj globalni rat protiv terorizma. „Oni mrze naše slobode“, rekao je predsednik.

Međutim, ideja da bi sveopšta muslimanska frustriranost zapadnjačkim idejama mogla da objasni nasilje ili politiku od Indonezije do Bangladeša, od Irana do Senegala, bila je neozbiljna. To je kao kad biste tvrdili da autoritarne odlike hrišćanstva mogu da objasne aparthejd, argentinske hunte i uspon Vladimira Putina. Međutim, ova ideja se dobro prodavala, i još uvek se dobro prodaje. Prošle nedelje, Newsweek je na naslovnu stranu nalepio ogroman naslov „Muslimanski gnev“ iznad fotografije muškaraca koji urlaju. U samom članku deljeni su saveti kako preživeti „islamsku mržnju“. Kablovska televizija – od Foxa do MSNBC – emitovala je slične slike, iz sata u sat. Sada već mnogim Amerikancima nije nimalo čudno spajanje muslimanske vere i izobličenih lica.

Uzrok poslednjeg izliva nasilja je kratki film na YouTubeu, pod naslovom „Nevinost muslimana“. Iza filma, po svemu sudeći, stoji jedan egipatski kopt iz Kalifornije, inače na uslovnoj slobodi zbog finansijske prevare. Film je uvredljiv kako za islamske vernike tako i za filmofile: dijalog je prepun sektaškog blaćenja, a niskobudžetna estetika podseća na ostvarenje „Deda Mraz pobeđuje Marsovce“. Film se pojavio u junu, ali mu je trebalo nekoliko nedelja da dođe do ekstremista u Severnoj Africi. U Libiji su 11. septembra napadači naoružani ručnim minobacačima izvršili najverovatnije planirani napad; stradao je američki ambasador Kristofer Stivens. To je bio prvi ambasador ubijen na dužnosti od 1979. Napadnuta je i američka ambasada u Kairu, a demonstranti su demolirali američku školu u Tunisu.

Od tada su ljudi protestovali u nekoliko prestonica, povremeno nasilno. Sva je prilika da iza nekih organizacija stoje marginalne političke partije i radikalni aktivnisti; za njih je „Smrt Americi“ mobilišuća strategija. Neredi koje oni podstiču samo u tautološkom smislu imaju veze s muslimanskim gnevom: tačno je da gnevni muslimani pale i demoliraju, ali takvi protesti obično ne privlače čak ni značajnu manjinu lokalnih vernika. Lica na ekranima američkih televizora najčešće su lica pripadnika udarnih odreda, sličnih evropskim skinhedsima ili anarhistima.

Stivensove ubice najverovatnije pripadaju selafijskoj ili džihadskoj mreži koju krhka, sveže demokratska vlast u Libiji nije uspela da razoruža. Selafije se zalažu za povratak na način života iz sedmog veka, a njihove ulične bande pokazale su se kao pretnja od samog početka Arapskog proleća. Selafije sada imaju dovoljno prostora za delovanje, jer nekih severnoafričkih diktatora koji su ih zatvarali i mučili više nema. Međutim, ti ljudi nisu popularni: u petak su u Bengaziju hiljade Libijaca demolirale sedište Ansar al-Šarija, džihadske paravojske optužene za učešće u napadu na Stivensa. U Egiptu, selafije su dobile uznemiravajuće veliki broj glasova, ali sputava ih konkurencija koju predstavlja Muslimansko bratstvo. Budući da je Bratstvo prešlo iz opozicije na vlast, dok su selafije ostale van nje, u interesu im je da stvore nemire koji će naterati Bratstvo da postupa kao prethodni sekularni tirani.

U ovih poslednjih nekoliko dana govora mržnje, lamentiralo se nad neuspehom arapskih liberala i arapske omladine – koji su tako odlučno ustali protiv autoritarnih režima u Tunisu i Egiptu – da se odupru radikalima. Ali ključni problem arapskih liberala bila je loša organizacija, a ne bojažljivost. Treba primetiti i da međunarodni liberalizam obično okleva kada treba da se suprotstavi islamističkim radikalima, koji su spremni i da ubiju i da poginu. Salman Ruždi u svojoj novoj knjizi memoara „Džozef Anton“ opisuje kako su mu neki američki i britanski izdavači, nakon što ga je ajatolah Homeini 1989. osudio na smrt, okrenuli leđa, kao da je sam kriv za fatvu. Nema nikakve časti u relativizmu, kada radikali bilo koje vere zloupotrebljavaju religiju da bi opravdali ubijanje.

Revolucije ponekad jedu svoje pluraliste i svoje demokrate. U predstojećoj Arapskoj jeseni, mogućnost verske diktature u Egiptu ne može se zanemariti, a sunovrat Sirije u građanski rat predstavlja humanitarnu i geopolitičku krizu. Iransko zamešateljstvo produbilo je sektaške sukobe sunita i šiita, a nuklearne ambicije ove zemlje možda će poremetiti vojnu ravnotežu u regionu. Ali i u ovom slučaju, uobičajeni pesimizam oko arapske politike treba sagledati u svetlu drugih dokaza. Tunis predvodi aktivista za zaštitu ljudskih prava; tamošnji izbori i oni u Libiji dali su uravnotežene parlamente, a prvi put se pišu i demokratski ustavi.

Amerikanci često doživljavaju Bliski istok kao region u neprestanom vrenju. Međutim, sa izuzetkom dveju američkih invazija (za oslobađanje Kuvajta 1991. i za svrgavanje Sadama Huseina 2003) nije bilo većih sukoba između država arapskog sveta od kraja Hladnog rata. (Tridesetdvodnevni rat Izraela i Hezbolaha 2006. umalo to nije postao.) Cena stabilnosti u arapskim državama često je bila okrutna vladavina i brutalnost kakva se danas viđa na ulicama Bahreina i Sirije, ali tradicionalne plemenske subvencije i raspodela snaga doprinele su iznenađujuće dugom, istina anahronom, opstanku monarhija – od Saudijske Arabije, preko Jordana do Maroka.

Što se tiče ideje da bi sam islam trebalo shvatiti kao neizbežni front za sukobe, većina muslimana na svetu živi u relativno mirnoj Aziji. Al Kaida je praktično nestala istočno od Burme; nema mnogo gneva u rashlađenim tržnim centrima Džakarte i Kuala Lumpura. Kako pokretljiva srednja klasa južne i jugoistočne Azije raste, tako raste i broj muslimana koji govore engleski i koji žele da izgrade savremene i hibridne identitete, kakvi se ne uklapaju u tesan okvir zapadnjačkih pretpostavki.

Nemiri koje je izazvala „Nevinost muslimana“ nisu značajni zbog dubokih patoloških odlika koje je taj film navodno razotkrio, nego zbog načina na koji se film proširio. Sektaški autor sa skromnim budžetom iskoristio je internet da direktno isprovocira neprijatelje. Tvorci ovog filma upotrebili su istu strategiju koju su koristili liberalni blogeri i korisnici Fejsbuka tokom revolucija u Tunisu i Egiptu, i koje sirijski revolucionari koriste svakodnevno da mobilišu otpor zločinačkoj vladi u Damasku. Sloboda govora u digitalnom prostoru – a ne marginalno nasilje – jeste ono što je novo pod mediteranskim suncem. A uz slobodu govora ide i provokacija.

Prošle nedelje, Newsweek je pokrenuo hešteg #MuslimRage na Tviteru, pokušavajući da podstakne komentare o svojoj priči sa naslovnice. Ono što je zatim usledilo možda bi se moglo nazvati najlepšom pobunom novih medija protiv starih. Bujica muslimana sa Tvitera, uvređena otrcanim analizama ovog časopisa, preotela je ovaj forum i počela da postavlja viceve o pravom muslimanskom gnevu. Jedan se žalio što više nema sladoleda „Šarija Garsija“. Žena sa hidžabom napisala je „Danas imam sjajnu frizuru. A niko to ne zna“. Drugi popularni unos glasio je, „Izgubio vam se sin Džihad na aerodromu. Ne možete ni da ga dozivate“. Sada čekamo objašnjenje korena muslimanske ironije.

Steve Coll, The New Yorker, 01.10.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.09.2012.

TEMA – NAŠ TERORIZAM