002: Šta je zanimljivije? Vijest da su, konačno, na po 40 godina robije zbog likvidacije Zorana Đinđića osuđeni Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović ili vijest da je ovo maratonsko suđenje privedeno kraju ili vijest da se nije sudilo političkim nalogodavcima već egzekutorima ili vijest da je izricanju presude prisustvovao predsednik države Boris Tadić kojeg ovo suđenje godinama baš previše nije interesovalo kao ni njegovu stranku?
Za koju se god varijantu odlučili, ostaje problem o kojem je odmah nakon presude govorio Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije: “Mi ćemo i dalje insistirati na dobijanju odgovora na pitanja: Zašto je Koštunica podržao pobunu crvenih beretki? Šta je Legiji obećano u noći predaje, šta je sa službenom beleškom i o čemu su te noći s Legijom pričali ministar policije Dragan Jočić, šef Koštuničinog kabineta Aleksandar Nikitović, šef Bezbednosno Informativne Agencije (BIA) Rade Bulatović, direktor RTS Aleksandar Tijanić i ministar pravde Zoran Stojković i zašto pred Specijalnim sudom oni nisu svedočili?”.
Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske Unije, istakao je da se slaže s predsedavajućom veća Natom Mesarović koja je na kraju čitanja presude rekla da je atentat “posledica neuspeha državnih organa da zaštite Zorana Đinđića” kao i da je ključni momenat za atentat “pobuna Jedinice za specijalne operacije”. Korać se upitao: “Ako je to bilo tako važno za razumevanje atentata, onda je Mesarovićeva trebalo da kaže ko je podržao tu pobunu i zašto nije pokrenuta istraga i došlo do suđenja”.
Kao i obično, savršeni komentar imao je Vladimir Popović, bivši šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije koji je ocenio da je presuda “nepotpuna i politička”. Popović objašnjava: “Organizatori i inspiratori tog ubistva danas nisi bili u Ustaničkoj ulici (gde se nalazi Specijalni sud), nego su se šepurili u Nemanjinoj (gde se nalazi Vlada) sedeći u Zoranovoj stolici u koju su jedino mogli da uđu kad su njega ubili. Danas se, između ostalog, vidi koliko je tragično to što smo požurili da prihvatimo pravila civilizovanog sveta – iako smo od tog sveta daleko najmanje pola veka – pa smo tako brže-bolje ukinuli smrtnu kaznu, jedino što bi imalo smisla da je ona danas izrečena ovim zlikovcima i masovnim ubicama koji ubijaju s osmehom i ‘verom u Boga’…”.
004: Mada je svojevremeno obećao zastupnicima porodice Đinđić da će odmah po okončanju procesa Ulemeku, Zvezdanu Jovanoviću i njihovim pomagačima – započeti nova istraga o inspiratorima i političkim organizatorima ubistva srpskog premijera – javni tužilac Specijalnog suda već je počeo da se povlači. Izjavom da se podsećanjem na njegovo obećanje “vrši pritisak na Sud”, najavljuje se era nove kohabitacije između zadovoljnog Tadića i prezadovoljnog Koštunice – ne samo zbog gole činjenice da su obojica profitirali nestankom Đinđića već i prećutnim dogovorom da se sve zaustavi baš danas i baš ovde, nakon ovakvih maksimalnih presuda.
Događaj od pre nekoliko dana kad su članovi Tadićeve stranke bez ikakvih moralnih dilema podržali Koštuničin predlog da Sekretar Vlade i dalje bude izvesni Dejan Mihajlov (koji je svojevremeno čelnike Demokratske stranke javno optužio da su ubili Đinđića da bi, kao svedok u Specijalnom sudu, rekao da je to izjavio u “žaru političke borbe”) signal je da zarad novoproglašene ljubavi između dve bratske partije nikakvo novo suđenje na kojem bi se – daleko bilo! – pojavio Koštunica Voja ili njegov medijski zelenko Aleksandar Tijanić realno nema šansi. Ovakva Vlada je i stvorena da se ništa ne promeni i da se ne talasa.
005: Dan uoči izricanja presuda Legiji i ostalim srbofašistima – novobeogradski Bulevar koji tek 24 časa nosi ime dr. Zorana Đinđića oblepljen je stotinama plakata na kojima je pisalo: “Bulevar Ratka Mladića”. Ovaj umetnički happening tipičan za obožavaoce srebreničkog krvnika imao je specifičnu političku poruku u času kad nova Vlada pod vođstvom premudrog Vojislava Koštunice opet obećava da će “okončati saradnju s Tribunalom”. Kad se Vojino nerazgovetno mumlanje prevede na konkretni jezik, sasvim je izvesno da od hapšenja i isporučenja Ratka Mladića u Hag – nema ništa. Mogućnost da se to dogodi jednaka je mogućnosti da se na Kosovu održi referendum gde će albansko stanovništvo aklamacijom zahtevati da po svaku cenu ostanu u Srbiji samo ako im premijer bude dr. Kalašnjikov.
006: Kosmička brzina kojom je Srbija zaboravila šta se događalo u onih sedam dana kad su govna letela u Skupštini tokom noćnih i jutarnjih sednica – ne samo da je impresivna kao genetska anegdota, nego i poučna za svaku vrstu razmišljanja o državi u kojoj je ama baš sve moguće. Ovakva monstrum-vlada u kojoj Koštunica ima sve šta je poželeo dočekala je razdraganog Borisa Tadića koji je u svojstvu predsednika države organizovao – svečani koktel za ministre, zamenike ministra i ostale ministarske parazite; sama ta odluka: da se pripremi posluženje za one ljude koji su tog istog Tadića i njegove kadrove sedmicama hranili fekalijama, pljuvali ih, brisali s njima poljske klozete… a sve u ime “opštenarodne sloge”, više nije ni dno, već dubinsko uvlačenje u neotkrivene šupljine rektuma.
Ali, šta očekivati od Tadića koji je čvrstini šnenokle dao politički smisao? S takvim Tadićem i podlim Koštunicom, ova je zemlja – bez obzira na reklamne kampanje – izgubljena na duže vreme!
007: Ista ona Europa besramno oduševljena što je Tadić pao u naručje Koštunici, te je porođena “proreformska Vlada koja će Srbiju povesti putem integracija”, ni za jotu nije promenila svoju nameru da sistem viza iskoristi kao sanitarni kordon prema određenim kategorijama stanovništva. Dok narodnjačke zvezde zajedno sa svojim pratećim vokalima i harmonikaško-trubačkom pešadijom bez ikakvog problema dobijaju šengenske vize na godinu-dve, dok svaki Koštuničin DSS-član putuje svetom, odakle nam javlja da se svet urotio protiv Srbije, dok Tijanićevi reporteri krstare Evropom šireći istinu o dr. Voji, dok Šešeljevi drugovi redovno obilaze Holandiju i posećuju Savjet Europe u Strazburu… mogućnost da neko pristojan dobije vizu, makar na mesec dana, svedena je na puku teoriju.
Nedavno su novinarke Svetlana Ceca Lukić i Svetlana Vuković, autorice kultne radio emisije “Peščanik” (nimalo slučajno: emisije u kojoj kritičari Koštunice imaju mogućnost da kažu što misle o ovom zlu koje hoda) pozvane u Beč gde je u austrijskom Parlamentu trebala da prime nagradu tamošnjih “Reportera bez granica”. Ni poziv predsednice austrijskog Parlamenta nije bio dovoljan da se ambasada u Beogradu odobrovolji: izdata im je viza na 72 sata! Sasvim dovoljno da dođu, operu ruke, prime nagradu, prespavaju i vrate se tamo gde im je mesto: u zemlju Koštunice Voje! Možda sam i zbog toga ovih dana svečano proslavio trogodišnjicu od poslednjeg viznog odlaska na Zapad: šta će mi Pariz, London ili Diseldorf kad imam Srbiju s Koštunicom na čelu? On je meni i domovina i inozemstvo: sve što on vidi, kao da sam ja video!
Feral Tribune, 22.05.2007.
Peščanik.net, 22.05.2007.
