reklama za coca-colu

Foto: Predrag Trokicić

Pavel Adamovič: 14. januar 2019.

Pavela Adamoviča, gradonačelnika Gdanjska, ubio je na bini pred hiljadama svedoka čovek sa kriminalnom prošlošću, možda lud. Adamovič je dvadeset godina bio gradonačelnik ovog lučkog mesta, dobar prijatelj Donalda Tuska, inače i samog pripadnika etničke manjine u Poljskoj: Adamovič je vodio politiku multikulturalnosti i tolerancije, bio je veoma popularan i njegova smrt pokrenula je milione poljskih građana da izraze žalost i negodovanje.

Štefan Luks: 3. jul 1936.

Evropejci su, zajedno sa budistima, najradikalnije upozoravali na masovne probleme, žrtvujući svoje živote. Na početku takvih registrovanih akcija je Stefan Luks, koji se 3. jula 1936. ubio za vreme zasedanja Lige naroda u Ženevi, pokušavajući da ukaže na rastući problem nacizma i preteći genocid, posebno Jevreja. Pucao je sebi u srce u svojoj četrdeset i osmoj godini, usred zasedanja Lige naroda. Prethodno je razdelio letak sa svojim rečima opomene i molbe. Bio je oženjen i imao je sina. Ime pod kojim je umro nije njegovo jedino, a ni prvo: kao građanin Čehoslovačke, inače mađarski Jevrejin rođen u Slovačkoj, zvao se Ištvan Luks – Štefan je bio nemački prevod imena, jer je uglavnom pisao i objavljivao na nemačkom, u Beču i Berlinu. Rabinu u ženevskoj bolnici pred smrt je rekao svoje prvo, jevrejsko ime – Šmuel Moše ben Abraham. Pod tim imenom je sahranjen na jevrejskom groblju u mestu Verije. To groblje je podeljeno francusko-švajcarskom granicom i bilo je za vreme II svetskog rata jedno od omiljenih mesta prelaska Jevreja u Švajcarsku: begunci bi noću prešli groblje, sakrili se u Oratoriju i sa narednim pogrebom otišli u Ženevu.

Luks je govorio mađarski, slovački, češki, nemački, jidiš, francuski, znao je latinski (sa studija prava) i gimnazijski starogrčki – kao i mnogo njegovih školovanih sugrađana. Pisao je poeziju, eseje, drame i snimio je film Gerechtigkeit (Pravda), koji je izgleda prvi film protiv antisemitizma (1920) i koji nije ni stigao do bioskopa. Oslanjao se na učenja Jozefa Popera Linkeusa (1838-1921), austrijskog mislioca koji je izneo tezu o pravu na hranu svakoga i na pravično raspodeljivanje dobara: to je verovatno bio prvi evropski mislilac ULD-a (univerzalnog ličnog dohotka). Ako bismo tražili portret idealnog Evropejca modernog doba, mogli bismo se zaustaviti na njemu.

Protestno samoubistvo poznato je u mnogim kulturama, pre svega budističkim: takvih samoubistava je na hiljade u poslednjoj deceniji u Indiji, Tibetu i drugde. Antičke kulture su zabeležile stotine takvih samoubistava. U savremeno doba obeleženo medijima, prvo javno samospaljivanje se dogodilo u Južnom Vijetnamu: sveštenik Tič Kvang Duk se spalio u znak protesta 1963. Zabeležen je talas takvih samoubistava zbog vijetnamskog rata u SAD u šezdesetim godinama, pa serija samospaljivanja u Čehoslovačkoj posle ulaska ruske vojske 1968 – najpoznatiji je Jan Palah. Državni mediji su pokušali da ga, kao i njegove prijatelje, prikažu kao ludaka ili neprijateljskog agenta.

Ivan Hribar: 18. april 1941.

Ivan Hribar, ljubljanski gradonačelnik je posle sastanka sa italijanskim zapovednikom Ljubljane, koji mu je predložio da ostane gradonačelnik pod italijanskom upravom, otišao na obalu Ljubljanice, uvio se u državnu zastavu i ubio pištoljem. Pao je u reku. Ostavio je za sobom dva stiha iz Prešernovog Krštenja na Savici, koji govore o tome da je mrak zemlje bolji nego sunčeva svetlost u ropstvu.

Jan Palah: 19. januar 1969 (prozni odlomak)

Priče tipa da je Kosigin bio protiv okupacije Čehoslovačke naprosto nisu dobre za dijalog.

– I ti u metafizičkom komunizmu ne vidiš verovanje u besmrtnost duše koje možda i nije prisilno uvedeno?

– Ne, moje iskustvo je besmrtnost beznađa i veselje koje iz toga izlazi.

– I u koji tip odnosa sa dušom spada Jan Palah?

– O, siroto dete. Spolja, mala i skromna porodica, ne mnogo izrazita osoba, ništa izuzetno, ni ljubav, ni pamet, ni talenat. Iznutra, šta se sve moglo dešavati u toj glavi! Možda ne više od onoga spolja. Možda gluposti, kao što je otadžbina, možda neko ludačko hrišćanstvo, kombinovano sa antikomunizmom, možda ekstremni metafizički komunizam u tvome tumačenju, možda naprosto neko čudno čitanje Masarika. I u svemu tome jasna vizija šta će značiti njegova smrt. Ta jasnoća je ubitačna, ona objašnjava sve špansko, grčko, naše, bilo čije… danima sam plakala nad jadničkom koji umire u mukama, obesmišljavajući sve što nije bol jednog malog tela, sve dok nas pred fakultetom nisu rasterali jer smo istakli njegovu sliku. Još trojica su se u Čehoslovačkoj spalila iste godine…

– Ali Palah je slao pisma unaokolo…

– Jeste, i njima se manipulisalo. I to će se nekada otkriti. Mnogo je očitiji Kostas Georgakis, koji se spalio u Đenovi septembra 1970, sa dvadeset i dve godine. Ulični čistači koji su pokušali da ga spasu sećali su se njegovih reči protiv tiranije i za slobodnu Grčku. Njegov čin je odgovor na špijunsku mrežu koju su pukovnici raširili po Italiji, gde je inače bilo veliki broj grčkih studenata. On se jasno obraća svetskoj javnosti i svojim sugrađanima, poziva se na nasledstvo demokratije i otpora u Grčkoj. On je „funkcionalni heroj“, njegova sahrana bila je javni čin u parlamentarnoj demokratiji, Grci izbeglice su na sahranu došli odasvud, recimo Melina Merkuri. Kad mislim o njemu, mislim kako sam propustila da načinim sličan gest pre svoje dvadeset i pete godine, dok je još imalo smisla…

– Protiv čega? Za koga?

– Imala sam nekoliko prilika: napalm u Vijetnamu, pomor studenata na univerzitetu Kent u Ohaju, Politehnika u Atini prošlog novembra… – Nasmejala se. – Naravno da ne bih. Ja sam sebična zver koja misli da treba da sačuva svoju radoznalu glavu. A i rasprave koje smo vodili bile su u sličnom tonu: takav gest bi u Jugoslaviji bio protumačen kao duševna bolest; naš sistem je uistinu mnogo liberalniji od onog u sovjetskom bloku ili od marionetskih tiranija, mi moramo razumom braniti veće zahteve i dokazivati da nam treba još više, mnogo više slobode… ne možeš spaljivanjem ukazati na ugrađene elemente staljinizma u sistemu koji svoj ugled gradi na istorijskom odvajanju od staljinizma, to se radi upornom i doslednom analizom… Jugoslavija je društvo ciničnog rafinmana rezonovanja… Skoro da sam zavidela Janu i Kosti!

Zaćutala je za trenutak.

– Ne možeš da zamisliš kakav je šok kod nas proizvela okupacija Čehoslovačke. Opet tenkovi na granicama, opet propaganda, doduše bez publike i odjeka. Naprotiv, svi smo bili za to da zajedno sa državom pomognemo Česima i Slovacima. Bilo ih je više od stotine hiljada u tome trenutku na odmoru u Jugoslaviji. Ljudi su ih primali u kuće, država je organizovala centre iz kojih ih je onda slala u zemlje gde su ih prihvatali. Bio je trenutak opšte, nepodeljene, ničim pokvarene solidarnosti.

…i besmislenost datuma

Privrednici i kapitalisti užurbano govore o „četvrtoj industrijskoj revoluciji“: razumljivo, jer će već uvođenjem novog termina moći da opravdaju mnoge mehanizme koje već sprovode, i koji su pre svega namenjeni novim oblicima eksploatacije ostalih koji nemaju njihov položaj. Time pred državu postavljaju nove zahteve za pomoć sebi, a ostalima pokazuju kako se vremena i načini menjaju, pa moraju i oni da se „prilagode“. Velike reči, kao što su kriza, četvrta (ili bilo koja po redu) industrijska revolucija, preoblikovanje svetskih tokova kapitala, menjaju pre svega berze, kao što smo već bezbroj puta videli. Drugim rečima, kapitalisti mešaju karte da bi dobili bolje karte i proizvode zbrku da bi u njoj dobili još više. Za to je potreban moćan verbalni aparat, koji je ustoličen i kao studijski predmet posvuda o svetu, u vidu menadžmenta, PR studija i sličnog. Sem kreativnog posla stvaranja novog mišljenja, koje će intelektualno obraditi četvrtu industrijsku revoluciju, novo i očito revolucionarno mišljenje, potrebno je uništiti sve tragove prethodnih mišljenja i prethodnih revolucija mišljenja: bili smo ubeđeni da revolucije mišljenja predstavljaju ključnu osnovu progresa, a sada, i pre nego što je revolucija počela, vidimo da ona treba da pojede svu decu prethodnih revolucija mišljenja i da uvede mišljenje koje izvesno nije obeleženo progresom. Još preciznije, ne samo da uništi svako progresivno mišljenje, nego i da uništi sve nosioce progresivnog mišljenja. Na programu su uništavanje institucija, nasilno siromašenje sumnjive misleće populacije, i na kraju i skidanje glava. Kako to ne može da se obavi baš na svima, dobar deo vremena i moći mora da se potroši na one koji po navici usmeravaju svoje (n)emišljenje po navodima odozgo. Treba, dakle, i doseći položaj odozgo. U tome periodu živimo i bićemo najveći krivci za opštu nesreću ako na to ne odgovorimo. Glavni put koji do položaja vodi je unošenje potpune zbrke oko slobode izražavanja i govora mržnje, koju su svojim gledištima lepo poduprli svi koji bi tim putem hteli i sami da se popnu, kada bude osiguran: mnogi pravnici, političari, crkva, različite desnice. Uteha je u tome što su na strani onih koji vide razlike – humanisti, stručnjaci za ljudska prava, institucionalni zaštitnici ljudskih prava, nevladine organizacije i, uistinu, i različite levice: jedino što ih je neuporedivo manje.

U čemu je osnovni postupak ove revolucije mišljenja? U tome što je laž u samoj osnovi, u premisi, a to je plansko uništavanje mišljenja. Za to je potrebno osigurati neznanje, nesposobnost da se pročitaju laži i njihovi šarlatanski nosioci i da se masovno uvede slepilo, odnosno neprepoznavanje i nemogućnost primećivanja, opservacija i za njima upoređivanje. Priznajem da to nije lak posao u periodu velike dostupnosti ogromne količine informacija: zato pogon odnosno jedro revolucije mišljenja mora da osigura dva ključna mehanizma: gubljenje kriterijuma, koji su ustanovljeni u vekovima humanističkog i drugog naučnog mišljenja i obrazovanja, i strah od mogućne posledične represije. Okruženi sa svih strana informacijama i znanjem, a lišeni aparata da o njemu kritički razmišljaju, ustrašeni ljudi jednostavno odbacuju izvore: društvo informacija nema budućnosti, ako prevlada strah. Psovanjem po internetu zamenjuju osećaj slobode i zato je kod mnogih već razvijeno osećanje da je njihova sloboda izražavanja ugrožena ako ne mogu da pljuju, psuju, vređaju i prete: za sve te postupke nužna je početna laž u koju veruju. Za političke lidere je karakteristično da se ponašaju kao razmaženi klinci iz osnovne škole koji odmah bacaju krivicu na drugoga, kojeg svi odmah prepoznaju kao neprijatelja. To je osnovni postupak nastajanja i ponašanja dečijih gengova, malih dvorišnih siledžija, infantilnog sveta. Zbog providnosti ovih postupaka zapravo imamo dragoceni pogled u budućnost, ukoliko ovakva revolucija mišljenja pobedi. Populacija onih koji žele da žive u njoj sastoji se samo od onih koji žele da u njoj vladaju, ostalo, izvesno većina, predmet je eksperimenta svođenja ljudi, odnosno čovečanstva, na tupave, glupave, nepismene, ropske lutke. Istorijsko iskustvo ne daje mnogo optimizma za osvešćavanje takvih ljudi, sem kada ih previše bude ubijeno. Dakle, kada se pojave datumi – među njima dan osnivanja Lige naroda, Dan sećanja na holokaust odnosno oslobađanje Aušvica – i kada se izgubi smisao.

Peščanik.net, 28.01.2019.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.