Davorije su naravno kosovske i traju decenijama a tako ih beleži i Vuk u svom Rječniku iz 1818. Ispisujući nemački leksički ekvivalent – i to goticom – i latinski naziv – pa ipak: još nismo sigurni koji se sve slojevi značenja, tursko-persijskog recimo, kriju u toj reči o tužnom napevu i jadikovanju. U duetu s Ćosićem nedavno se oglasio i ministar Dačić, no avaj ništa od toga, od podele Kosova, i napev se stišao. Istini za volju, kazao je Dačić da su on i njegov Vožd pokušali i vojskom. Od Dragaša do Batajnice posejali su leševe i napunili jame i rudarska okna i – ništa. To je tačno. Izgleda da i to treba konačno ostaviti doktoru K, autoru knjige Odbrana Kosova, koja je primer davorija i političke kazuistike – no, to sa politikom koja računa s realnošću i nema neke veze.

Uhapsili su napokon generala Mladića i utihnule su davorije, ali su započele uzbudljive političke ludorije u medijima.

To je vesela i istovremeno ozbiljna reč – to su igre i igrarije kojima kraja nema. U političkoj ekvilibristici posebno. Dobro je da su ga uhapsili i što će ga u Hag otpremiti, ali ono što su nam napričali za samo dva dana raspamećuje. Sve to nema ni glave ni repa a zvaničnici se utrkuju ko će biti brži – sam šef države kaže da je zatvorio jednu stranicu istorije Srbije, a ne vidi da u crnu knjigu balkanskih zločina još ni zavirili nismo. I nećemo ni lako ni skoro. A priča se plete u cilju stvaranja hajdučke legende jer ovde to godinama „pali“. Oni u banatskom selu Lazarevu pojma nemaju o čemu se radi a ni stariji brat generalov ne govori – ako su ga uopšte saslušali. Pustili su ga odmah. I kreće banalna priča o jagodama, o prstenu. Ni sin generalov nije siguran – tako se piše – da li je ikada tamo bio. Kuda su sve vodili dičnog generala punih šesnaest godina i ko ga je predavao kome „na ruke“ o tome ni reči: a objavili su najmanje desetak adresa gde su navodno stanovi gde je General čamio. Nigde imena ljudi učesnika i saučesnika – to već niko ne sme ni da pita. Navodno su ga saslušali. Starac tužna lica sa suzama u očima pita jesu li Generala pitali za vojnike u Topčideru koji su se dugo „ubijali međusobno do smrti“. Ne, važnije su priče o legendarnim čarapama. Dačićeva verzija je jednostavna – dok on nije zasukao rukave ništa se nije moglo uraditi. Ima u Dačićevoj priči i dirljivih detalja: živeo je General bedno, da se čovek rasplače, nije imao ni dinara u džepu jer junaci – to je poruka – su sveci i mučenici. Državni tužilac Vukčević je čuo – to je dirljivo – kako Mladić kaže da nije lično ubijao ono oko Srebrenice. Fali samo priča o Generalu vegetarijancu kakav je bio i austrijski moler i kaplar A. Hitler za koga niko nije dokazao da je nekoga lično ubio. Jeste tako ali tamo oko Sarajeva i Srebrenice „fali“ desetak hiljada ljudi. Sve je to banalna feljtonistika kojom mediji peru krvave ruke generala Mladića. Tužno i ružno deluje ovaj politički ludizam beogradski. Ništa se s ničim ne slaže ali igra mora da traje. A utihnuli su i oci i učitelji Crkve naše na Saboru arhijerejskom: nema otuda ni davorija kosovskih bez kojih nikada Sabor nije zasedao, a ni glasa nema o generalu Mladiću. Ni reči jednom da se oglasi Amfilohije koji ga je „u srcu nosio i čuvao“ – kako sam kaže – i ko zna da li ćemo saznati da li ga je osim u srcu još negde čuvao kao div junaka. Pokušavam da objasnim simpatičnoj devojci novinarki kako Sabor radi i kako se oci kada je teško i neizvesno okupljaju zatvoreni u kapeli na epiklezi, a to je mistični čin zazivanja Duha svetoga. Ona mi mirno kaže da je razumela, to mu je „golicanje Duha svetoga pa ako se javi, ako ne onda ništa“. Još se javio nije a general je u ćorki, na putu za Hag. Neće se skoro oglasiti Amfilohije, jer u ovom momentu putuje u Buenos Aires da otuda upravlja eparhijom.

Ovde je – mučno je reći – sve komedija jedna: uhapsili smo Generala, morali smo, ali sada je igra važna da se vidi ko je sve bio u njegovoj pratnji i ko ga je sve „hvatao“ i u sigurne ruke predao. Priče moraju biti dirljivo tužne i pune laži jer je to mera koju palanka podnosi.

Nije da u Beogradu nema ozbiljne advokatske kancelarije da se pozabavi još nečim – no i to ćemo videti – osim ove banalne priče.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 29.05.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)