I am not a rat.
Verbal Kint in The Usual Suspects

Usred demonstracija u junu 1968, negde posle ponoći, dok se raspravljalo sa predstavnicima državnog i partijskog vrha o tome od čega zavisi dalji razvoj događaja, došao je čovek koji je bio izaslanik vrhovne vlasti, i koji je u tom trenutku bio, ako se ne varam, penzioner, i on je preuzeo ulogu pregovarača. On je, dakle, bio predstavnik onoga što se zove deep state (recimo da je to tajna država).

Po prirodi stvari, nju čine ljudi povezani sa službama bezbednosti. Obično je reč o neformalnoj grupi, čiji članovi raspolažu vlašću ili nekom drugom vrstom moći. Kontrola legalnih vlasti se vrši preko asimetričnosti u informisanosti: deep state zna mnogo više o ljudima na vlasti, ili onima koji su uticajni, nego što bilo ko zna o ljudima i delatnostima tajne države. Ono što se gotovo uvek pominje u raspravama o, recimo, tajnoj državi u Otomanskoj imperiji ili u Turskoj, u vezi sa kojima je i nastao naziv deep state, jeste da njeni pripadnici opravdavaju svoju delatnost javnim interesom – obično nacionalnim i državnim. Deep state je, ako je verovati njenim pripadnicima, posvećena brizi da legalni predstavnici vlasti ne izdaju državu, iz ličnih i grupnih, korumpiranih interesa i ne dovedu bezbednost države i građana u opasnost. Reč je, naravno, o patriotima, koji su spremni na žrtvu kako bi spasli državu. Jedan takav opis se može naći, ako me sećanje služi, u napisu Slobodana Jovanovića o Apisu.

Po ovom opravdanju tajna država se razlikuje od policijske države. Ova druga je lišena ideologije bilo kakve vrste. Zapravo, sasvim je moguće da je ona u službi grupe koja sebe identifikuje sa interesima države, dakle sebe predstavlja kao deep state. Oni koji prikupljaju informacije na osnovu i mimo zakona su službenici policijske države, dok su oni koji te informacije koriste kako bi disciplinovali legalne vlasti, članovi grupe koja je prava, mada tajna država – koji imaju vlast jer su moćni.

Regrutacija je, naravno, ključna. Reč je gotovo isključivo o kooptaciji. Koji su, pak, kriteriji kojima se izbor članova rukovodi? I da li oni, ti kriteriji, nešto kazuju o tome koliko je ideološka posvećenost odlučujuća? Konačno, da li se na osnovu obnavljanja članstva može utvrditi da li zaista postoji razlika između tajne i policijske države? To u velikoj meri zavisi od političkih uslova u kojima deep state deluje.

U autoritarnim sistemima, najčešća su dva tipa odnosa. Jedan jeste da tajna država služi vrhovnoj vlasti i koristi se kao sredstvo kontrole ne samo svih opozicionara, već i legalnih vlasti, jer bi one mogle da se otmu kontroli autokrate. Drugi jeste da obezbedi uslove za izvršenje državnog udara ukoliko bi se sam autokrata odlučio da ugrozi interese tajne države. Tako posmatrano, deep state je zapravo policijska država. Obično javnost nije u zabludi oko toga koliko su njeni pripadnici posvećeni javnim interesima ili patriotskim ciljevima, mada naravno ne nedostaju ideolozi i drugi glorifikatori kako tih ljudi tako i njihovih visokih motiva.

U demokratskim režimima, deep state ima određenu, u izvesnom smislu dodatnu autonomiju zbog toga što se ljudi na vlasti smenjuju i zato što se prednost koja potiče od asimetričnog raspolaganja informacijama može koristiti kako bi se uticalo na ishod izbora, od kojih naravno demokratske vlasti i njihova legitimnost zavise. No, u većini stabilnih demokratskih država, nije lako posegnuti za opravdanjem da se službe bezbednosti rukovode nacionalnim i državnim interesima za razliku od demokratskih vlasti, političkih ili društvenih organizacija. Tako da je obično reč o nelegalnoj i nelegitimnoj aktivnosti koja se ne može opravdati patriotizmom, već je jasno da se radi o zaštiti ličnih i grupnih interesa, uključujući i razne vrste diskrecione moći kojima se oni obezbeđuju.

Izuzetak, možda ne jedini, predstavljaju okolnosti u kojima se može prizvati postojanje unutrašnjih neprijatelja, koji su povezani i zapravo služe spoljnim neprijateljima. Među tim unutrašnjim neprijateljima mogu, naravno, da se nađu i predstavnici legalno izabranih vlasti, o administraciji i da ne govorimo. O nepatriotima koji deluju u javnosti ili u poslovnom i kulturnom svetu nema potrebe posebno govoriti, budući da su oni, kao što je opšte poznato, konstitucionalno skloni korupciji i izdaji iz ideoloških ili utilitarnih razloga. A tu su i sve te manjine, koje ne dele vrednosti većine i ne osećaju obaveze pripadnosti i odanosti. Sve te aktivnosti su, naravno, predmet bavljenja službi bezbednosti, ali je potrebna i posebna tajna vlast koja će nadzirati ne samo same službe, već i njihove nalogodavce, vlasti dakle, koje mogu da izdaju ili veleizdaju državu, naciju, istoriju i uopšte sve najviše vrednosti za račun jednog ili drugog neprijatelja, a sve iz ličnog, sebičnog interesa.

Tako da i u demokratskim društvima ima mesta za tajnu državu, posebno ukoliko postoje nedovršeni teritorijalni ili poslovi bezbednosti sa stranim zemljama. To određuje poziv tajne države, a i kriterije regrutovanja njenih pripadnika. U nju se kooptiraju oni koji su na izvoru informacija, dakle oni koji rade za službe bezbednosti i koji su spremni da ih iskoriste kako kao sredstvo odbrane same tajne države, tako i u odlučujućim časovima kada se donose strateške odluke, bilo da je reč o unutrašnjoj ili spoljnoj politici. A i koji bi mogli da organizuju jedan ili drugi vid državnog udara, ako se za tim ukaže potreba.

Problem sa kojim se suočava tajna država jeste onaj koji je još Makijaveli identifikovao kao problem zavere. Naime, svakom pojedinačnom zavereniku je u interesu da zaveru prijavi vlastima, usled čega su uspešne zavere retke. Ovo zato što korist zaverenika zavisi od toga da li će zavera uspeti. Samo članstvo u zavereničkoj grupi je rizik, koji je posebno veliki ukoliko zavera ne uspe. Postoji, naravno, i poseban rizik da raspodela dobiti iz uspešne zavere neće biti u skladu sa očekivanjima, što je dodatni razlog da se isplati prijaviti zaverenike vlastima.

Deep state ima, međutim, manje problema sa stabilnošću članstva i organizacije, jer obezbeđuje koristi svojim pripadnicima upravo u normalnim okolnostima. Nije reč o ad hoc organizaciji, već o stalnoj zajednici interesa, gde članstvo ili već samo potrebna solidarnost imaju pozitivan uticaj na sticanje dobara, jedne ili druge vrste. Uz to, obezbeđuje mirnu savest, jer je reč o patriotskoj aktivnosti, dakle o samopregornom radu za javni interes. Tako da su kriteriji regrutacije uglavnom ta dva: čime se može doprineti tajnoj državi i kolika je spremnost da se prihvati patriotska ideologija. No, kako je reč o stalnoj zajednici interesa, pojedinaca i službi bezbednosti, reč je zapravo o policijskoj državi koja je sposobna da izmakne kontroli kako autoritarne tako i demokratske vlasti. Patriotizam i briga za javne interese služe kao anestezija, u osnovi moralna, onima kojima je ona potrebna, a to su pre svega javnost i obični ljudi, a ne sami pripadnici tajne države.

Ovo je sve previše teorijski, uglavnom zato što se o tajnoj državi u, recimo, Srbiji ne zna dovoljno. Postoje istorijske studije o delovanju službi bezbednosti od stvaranja srpske i jugoslovenske države do danas, ali nema neophodnih detaljnih istraživanja, za koje bi trebalo da je osposobljena politička nauka. Ovo je utoliko gore što nije nimalo teško videti šta deep state čini. No, kako se ne istražuju politički motivi ne samo političkih ubistava koje je vršila upravo služba bezbednosti, već se izbegava rasvetljavanje stvarne strukture moći i odlučivanja u poslednjih gotovo tridesetak godina, ostaje samo da se zna, ali ne i da se obezbedi potrebna demokratska kontrola. Znanje je potrebno i neizbežno usled toga što je zabluda o tome gde je stvarna vlast veoma skupa, ali ono nije politički i društveno delotvorno.

Da bi se tajna država stavila pod kontrolu legitimnih vlasti, nadležnost za to je potrebno uspostaviti u telu koje reprezentuje građane, dakle u skupštini. Bio bi potreban specijalni skupštinski odbor koji bi imao za cilj da utvrdi kako su delovale i deluju i danas službe bezbednosti, i čitav sistem pravosuđa koji od njih zavisi, čiji bi rad bio javan, i koji bi objavio izveštaj sa preporukama o uspostavljanju demokratske kontrole nad tajnom državom. Ovo zato što je to jedini način da se ukloni osnovno sredstvo kojom se tajna država koristi: asimetričan pristup informacijama, dosijeima kako se to kaže. To ne može da se postigne reorganizacijama i smenama niti povećanom kontrolom izvršne vlasti. Potrebna je demokratizacija, a to se može postići samo javnom kontrolom, a za to bi trebalo da je nadležno najvažnije predstavničko telo. Ne mogu da kažem da sam optimista da će do te vrste demokratizacije doći, imajući u vidu stanje parlamentarizma u Srbiji.

Peščanik.net, 20.06.2014.