Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Uzmimo prvo neposrednu demokratiju. Jedna karakteristika jeste zakonodavnost opšte ili narodne volje. Druga je izbor nosioca izvršne vlasti kockom. I, konačno, treća karakteristika je suvereno pravo da se promene i zakoni i nosioci vlasti, bar periodično, a u načelu bilo kada i, zapravo, u svakom času.
Zajedno uzeto, obezbeđuje se da svaki interes i svaki pojedinac imaju jednake političke izglede. Što je, takođe, u skladu s vladavinom prava, koja se zasniva na načelima slobode i jednakosti.
Može li predstavnička demokratija da ima iste karakteristike (ili da zadovoljava iste uslove)? U načelu, periodično obnavljanje vlasti, recimo svake četiri godine ili češće, a i prevremeno, recimo usled krize legitimnosti, trebalo bi da obezbedi i jednakost izgleda na predstavništvo i na zadovoljavanje interesa. Eventualne prednosti u odnosu na neposrednu demokratiju jesu stabilnost i profesionalnost. Jer, može biti potrebno odložiti politički odgovor na nepredviđene događaje kako bi se oni bolje razumeli i može biti neophodno specijalizovati se za javno, za razliku od pojedinačnog razumevanja političkog delanja. Ovo poslednje zato što se pojedinačni interesi ne sabiraju zdravorazumski u javne ili političke (što ne znači da su javni interesi nešto drugo, a ne skup pojedinačnih). Konačno, predstavnička demokratija je suverena na isti način kao i neposredna – u svakom času je moguće promeniti mišljenje. Tu je potrebno zapaziti razliku između unutrašnje i spoljašnje suverenosti jer je odgovornost drukčija. Spoljašnja suverenost je ugovorna zato što, i dokle god, međunarodna politika i odnosi nisu i sami demokratski, što bi podrazumevalo neku vrstu kosmopolisa. Unutrašnja je odgovorna pred vladavinom prava jer sloboda i jednakost, i stoga pravda, ne zavise od promene politike i nosioca vlasti.
(Kroz digresiju bi trebalo reći da je tvrdnja da demokratije ne ratuju jedna sa drugom zasnovana na pretpostavci da se međudržavni ugovori i sporazumi mogu menjati dogovorno, jer demokratije mogu da menjaju mišljenje, dok autokratski i drugi nedemokratski režimi ili ne poštuju međunarodne obaveze ili nemaju potrebnu fleksibilnost da ih dogovorno menjaju. No, to ostavljam po strani.)
Od navedenih karakteristika ključna je ona o jednakim izgledima, koja se posebno dobro vidi ako se demokratski izbori obavljaju kockom (ili ona igra značajnu ulogu u izboru, kao na primer u nekim italijanskim gradovima-državama). No, isto bi trebalo da važi i za uvažavanje pojedinačnih interesa; potrebno je, dakle, da svačiji interes ima iste izglede da bude ozakonjen. I jedno i drugo, kada je reč o predstavničkoj demokratiji, ne u svakom času već vremenom jer se ne koristi kocka. Ovo se može postići odlučivanjem većinom jer taj način odlučivanja, u načelu, omogućuje potrebnu neobaveznost prethodnih odluka. Kao što je poznato, većinski način odlučivanja omogućava da svaka alternativa bude podržana većinom, ukoliko postoji potreban stepen različitih interesa. Taj stepen neobaveznosti ili iracionalnosti, ako se to tako želi videti, jeste neophodan da bi se obezbedilo ono što se može nazvati demokratskom legitimnošću – da svaki interes i svaki pojedinac imaju iste izglede da budu predstavljeni u političkoj odluci u nekom relevantnom vremenskom okviru.
Osim ukoliko se ne monopolizuje moć i, stoga, vlast. Demokratija je podložna nestabilnosti na više načina. Jedan primer jeste secesija. Kao u slučaju Velike Britanije. Većina može da donese odluku da raskine ugovore koje ima sa drugim zemljama ili drugim delovima zajedničke države. Većini može da bude u interesu saradnja jer će živeti bolje, ali drukčije sastavljenoj većini, recimo po liniji mi, a ne oni, može biti korisno da se izdvoji. Razlog za nastavak saradnje može da bude ukupno viši nivo blagostanja, dok opet secesija može da pogoduje većini za račun manjine. Primer za ovo poslednje jeste etnički ili neki drugi nacionalizam: secesija može da bude u interesu etničke većine, dok saradnja svejedno može da bude u interesu prosečnog građanina. Ovo je trenutno u središtu rasprave o slobodnoj trgovini, recimo u SAD: posledica protekcionističkih mera može da bude smanjenje ukupnog realnog dohotka, ali to ne znači da većina neće, bar za neko vreme, proći bolje na račun manjine. Ili, drukčije rečeno, većina za privredni rast i većina za preraspodelu ne moraju da budu iste.
Potom problem može da bude u tome što jedan dalekosežni izbor može da stvori trajniju podelu na većinu i manjinu. Tako se u Evropskoj uniji centrističke stranke, socijalni konzervativci i socijalne demokrate smenjuju na vlasti, dok desni i levi nacionalisti i protekcionisti nemaju jednake izglede da dođu do vlasti. Usled čega može da im bude u interesu da se udruže, što je najčešće ono što se podvodi pod populizmom. Na jednoj strani establišment, kako se to kaže, a na drugoj narod. Prvi imaju i moć i vlast i novac, a drugi, što bi rekao Tramp, nemaju šta da izgube. Pogoduje ako se nađe unutrašnji, a u stvari strani, recimo po etnosu ili boji kože, neprijatelj, kao što se vidi u više evropskih zemalja. Nije nezanimljivo da je često reč o domaćim oligarsima koji mobilišu svoj narod i neretko zapravo one koji za njih rade, na jedan ili drugi način.
Ono što pomaže, ako zaista i pomogne, recimo u Sjedinjenim Državama jeste upravo različitost, gotovo kosmopolitska. Uz to, i sistem koji se zasniva na podeli vlasti, tako da različite većine mogu da budu predstavljene na različite načine i istovremeno. Slično bi moglo da bude i u Evropi, ako se demokratija održi.
Novi magazin, 14.11.2016.
Pešačanik.net, 15.11.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
