Svako prizivanje demokratije ili pozivanje na demokratiju mi je sumnjivo, jer je pojam nejasan, višeznačan, neuhvativ u realnosti, manipulisan, slagan hiljadu puta, falsifikovan, izneveren, itd. O demokratiji se može govoriti samo uslovno, kao o istorijskoj pojavi, u jasnom kontekstu, iz određenoga teksta. Još je prevarantskija “demokratizacija”, a sa tim smo se obračunali još pre nego što je višepartijska demokratija došla. Pa ipak, postoje mnogi važni, klasični, uzbudljivi tekstovi demokratije i potraga za njom, mislena i politička, ni izdaleka nije završena. Zapravo, što je više mučena u realnosti, više moramo misliti o tome kako je ostvariti. Zato su svi primeri “bavljenja” demokratijom dragoceni. Dajem jedan zastrašujući, jer objašnjava ne samo ono što se događalo u Sloveniji protekle godine i za vreme pobune – koja još nije završena – nego i ono što se verovatno događa u mnogim glavama u Evropi, možda i drugde. Imali smo dakle tetraministra, dr Žigu Turka, koji je sa Janšinom vladom otišao, a ministarstvo za kulturu dobilo nazad svoju samostalnost. Nauka, prosveta i sport su ostali zajedno. Priznajem da u dobu milosti i davanja šansi za promene nikako ne mogu razumeti koji je smisao davanja prostora već bivšem tetraministru za mišljenje o narodnom ustanku (Delo, subotnji dodatak, 23.3). Dr Turk, srećni univerzitetski radnik koji nas je u sredini svog mandata u intervjuu Dnevniku ubeđivao kako je za profesora normalno da u prvom poluvremenu svoje karijere napravi rezervicu od milion evra, ovde izlaže svoju pesimističnu viziju budućnosti društva, a bogme i šire. Antologijska zbirka opštih mesta, banalnosti, nerazumevanja osnovnih pojmova i povezivanja nepovezivog na ravni zdravog razuma bi bila dovoljna za vraćen seminarski rad na redovnim studijama u humanistici i društvenim naukama, kojima se ministar uistinu nije profesionalno bavio – jedino što, kada je zbog položaja morao, nije mnogo učio. Svi ti elementi još uvek ne odgovaraju na pitanje kako i zašto je bivši ministar odlučio da za neuspeh i crnu budućnost optuži ne samo ustanike i protivnike svoje politike, nego i svakoga u državi ko veruje u prosvetiteljstvo, istorijski nastalo kao velika evropska intelektualna i kulturna tekovina u osamnaestom veku; izvesno da su te ideje bile upotrebljene u francuskoj revoluciji, svakako su ju potpomogle i dale joj jezik. Optužiti nosioce i negovatelje ideja (recimo enciklopediste) za Teror bi bilo isto kao optuživati Vagnera i Ničea za nacizam, otprilike je ista i vremenska razlika. To me još uvek ne sprečava da volim Vagnerovu muziku, i da mislim da je oštra kritika filozofa i kompozitora, iz pera klasičnog filologa Ulriha fon Vilamovic-Melendorfa, itekako vredna ponovnog čitanja. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje: kakav je to “narod” po želji bivšega ministra, odnosno – kakva je politika bila smatrana dobrom za takav narod. Naime, upravo se u ponesrećenoj interpretaciji francuske revolucije (i svake revolucije uopšte) krije ključno ideološko jedro politike koja je mogla imati i dublje posledice. Ne govorim o neznanju činjenica i pojmova, nego o ideološkom, programskom i političkom tekstu koji se objašnjava u poučnom primeru i zbog toga itekako ima smisla pozabaviti se intelektualnom ostavštinom bivšeg ministra: jer nešto smo konačno naučili, a to je da potvrđene intelektualne tekovine, od ljudskih prava do kulturnih vrednosti, ne tvore nepromenljivu vrednost koja se jedanput savlada i protiče kroz generacije.
U naraciji bivšega ministra, neke “grupice” od francuske revolucije pa nadalje, sve do današnje pobune sada i ovde, zavode ljude udarajući na njihova niska osećanja, u kojima je vera predstavljena kao najveći greh. Neobično perverzan postupak, uistinu, jer i danas kao i pre francuske revolucije, vera ima samo jedan dozvoljen oblik ispoljavanja i pokoravanja, a to je crkva. Samouverenost, koju ljudi odnosno narod očito ne bi smeli imati, je posebno pokvaren postupak u tome zavođenju, jer se prikazuje kao da ljudi odnosno narod imaju vlast: znamo da ljudi odnosno narod to nemaju i ne smeju imati. Sledi još gore, ti naivni ljudi odnosno narod se uveravaju da je “sve njihovo”, što po bivšem ministru stvara pohlepu, zavist i proždrljivost: znamo da oni koji imaju toga nemaju. Iz toga izlaze bes i lenjost, a sve su to smrtni grehovi: demokratija, tačnije mišljenje o demokratiji je dakle smrtni greh. Mogli bismo još malo poetski zavrnuti, pa tvrditi da je sanjanje o demokratiji smrtni greh: konačno, to je mislena aktivnost u kojoj manje-više svi mogu kompetentno učestvovati. No glavna zvezda ovog napada na demokratiju (u manje-više svim mogućnim značenjima) nisu oni koji će znati ili neće znati da pevaju o slobodi: glavni je um koji ovako može zamišljati ljude odnosno narod i njegov odnos prema demokratiji.
Šta dakle ako neko uistinu poveruje da oni koji imaju i vladaju nisu ni besni ni lenji, ili da bar među kvalifikacijama koje sebi dodeljuju ove baš i nisu posebno važne, jer su ugrađene u ponašanje bogatih i privilegovanih? U toj tački bi se naravno bivšem ministru moglo preporučiti i malo produbljenije čitanje Svetog pisma, ali tako daleko verovatno ne treba ići. Ljudi, odnosno narod, na osnovu ovih primera manipulacije koju nad njima izvode intelektualci – zločinci, voditelji francuske revolucije i svake pobune i revolucije – treba da budu neznalice, da ne bi bili samouvereni, treba da veruju da je prihvatljiv oblik života u kojem nemaju nikakve vlasti i uticaja, treba da prihvate da je nekima dato a nekima ne, treba da rade i da budu veseli. Evropski apsolutizmi, imperijalizmi, totalitarizmi, državni i crkveni, uvek su imali najveći problem sa ovim poslednjim; kako da ljude odnosno narod razvesele, tako da nisu besni, a da istovremeno budu vredni. Tu nastupa glavna misao bivšeg ministra: kultura je ta koja ljude odnosno narod treba da očuva u primordijalnoj predrevolucionarnoj gluposti, neznanju, pokornosti, skromnosti i ostalim sumarno predstavljenim vrednostima. U slici bivšeg ministra simptomatično nedostaju oni koji nisu ni ljudi odnosno narod, ni pokvareni intelektualci: to je sloj vlasnika svega. Oni, začudo, nisu prikazani kao neki faktor u kulturi: jasno, jer im uopšte nije potrebna. Kultura je ono što sa bogatih trpeza svojih zadovoljstava bacaju kao umirujuće mrvice vlasnicima ničega. Teško da bi se jasnije iz ovih razmatranja bivšeg ministra mogao dobiti odgovor na važno pitanje evropskih kultura: zašto desnica u evropskim kulturama posle francuske revolucije nije ostvarila nešto posebno zanimljivo, dok je pobuna i kritika u evropskim kulturama, dakle levica, dala nebrojena remek-dela u svim oblicima umetničkog izražavanja, podjednako u višem i nižem registru. Zašto su se iz višegodišnjeg desničarskog sna jeftine i niske populističke kulture tako brzo i sjajno probudile post-diktatorske kulture, kao portugalska, turska, španska, grčka? I naravno, zašto su tako kulturno plodne bile poslednje godine socijalizma? Zbog pobune i kritike. Svako, a posebno ministar za kulturu, morao bi se duboko zamisliti nad tim da se dobro formulisane pobuna i kritika pojavljuju dvadeset godina pošto smo “ostvarili snove” i istovremeno se zatvorili pod sve tvrđu koru nacionalizma i postepene, ekonomski uslovljavane, apatičnosti i beznađa. Ovaj bivši očito nije.
Pitanje koje i posle njegovog odlaska uzbuđuje – i pomalo izluđuje – jeste da je neko, tačnije grupica, da upotrebim izraz bivšeg ministra – mislio da su svi tragovi prosvećenosti izgubljeni, da su svi suviše izmučeni i razvlašćeni, da je uspešno uništena ljudska empatija. Godinu dana se izvodila vivisekcija na osnovu procene koja se na kraju pokazala pogrešnom. Ne poznajem pravo, ali mi se čini da je namera zlodela jasna, da ima mnogo postupaka koji je dokazuju u vremenskom nizu, da je šteta poznata i izmerena, te da bi za ovu stvar vredelo dobiti mišljenje nekog pravnog mislioca, ako već ne onog evropskog suda koji u presudama citira Rablea.
Peščanik.net, 03.04.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
