U mnogim demokratijama širom sveta nastupa la lutte finale, „poslednji i odlučni teški boj“. Nezaboravni stih iz refrena stare socijalističke himne, Internacionale, dobro opisuje veći deo savremene demokratske politike.
Kada je najavio svoju kampanju za predsedničke izbore 2024, Donald Tramp je svojim pristalicama rekao da je pred njima jasan izbor – ili će obezbediti pobedu njemu ili će „naša zemlja biti zauvek izgubljena“. Pred nama je, kako je rekao, „odlučna bitka“.
Sličan poklič mogao se čuti i u Parizu, gde su stotine hiljada ljudi nedeljama protestovale protiv odluke predsednika Emanuela Makrona da podigne starosnu granicu za penziju sa 62 na 64 godine. Demonstranti i inače nisu naklonjeni njegovom imperijalnom, „jupiterijanskom“ stilu vladanja.
„Odlučni boj“ se bije i u Izraelu, gde je veliki broj Izraelaca rešen da spreči desničarsku vladu Benjamina Netanjahua da reformiše ili, kako to oni vide, sebi potčini pravosuđe. Sad-ili-nikad je i u Turskoj, gde se na izborima odvija okršaj između autokrate Redžepa Tajipa Erdogana i kandidata demokratske opozicije.
Da li učesnici ovih skupova i demonstracija, i pored svojih iskrenih uverenja, zaista više nemaju šta da izgube? Početkom aprila, pošto sam glasao na 5. parlamentarnim izborima u Bugarskoj u protekle dve godine zapitao sam se da li je ova revnost u spasavanju demokratije kompatibilna sa demokratskom upravom kao takvom. Može li demokratija da funkcioniše ako većina građana veruje da poraz na izborima znači gubitak svoje zemlje?
Francuski mislilac iz 19. veka Aleksis de Tokvil sugerisao je da je demokratskoj politici potrebna drama. Ali demokratiju takođe treba i de-dramatizovati. Trebalo bi da dan nakon izbora sve predizborne najave propasti i nesreće, Sturm und Drang izbornih kampanja prestanu, da problemi opet postanu rešivi i da se čitav svet kao magijom vrati u svoje tokove. Funkcionalna demokratija zahteva političke aktere obučene po metodi Bertolda Brehta, a ne Konstantina Stanislavskog. Što znači da bi trebalo da budu sposobni da se distanciraju od sebe u kampanji.
Ali čini se da je magija postizbornog povratka u normalnost izgubljena. Demokratsku politiku danas proždire osećaj krajnje urgentnosti, bez prostora za kompromise. To je politika sukoba dve apokaliptične imaginacije.
Na levici, klimatski aktivisti veruju da ukoliko smesta ne reagujemo, možda ne sutra ali svakako prekosutra više neće biti ljudskog života na Zemlji. Nativistička desnica, sa svoje strane, nije vođena strahom od kraja života kao takvog, već strahom od gubitka „našeg načina života“.
Obe strane dele osećaj da učestvujemo u „odlučnom boju“. I mada ih povezuje mnoštvo realnih briga koje zahtevaju hitnu društvenu akciju, radikalizam je postao podrazumevani način rešavanja složenih društvenih odnosa i konfuzije savremenog sveta.
Problem je u tome što demokratija ne može da funkcioniše ni kada su ulozi preniski ni kada su previsoki. Ona gubi kredibilitet kada se samo vlast promeni, a sve drugo ostane isto. Ali takođe gubi samokontrolu kada promena vlasti menja sve.
U demokratiji, gubitnici na izborima priznaju poraz prvenstveno zato što izgubiti ne znači izgubiti previše. A naredni izbori nikada nisu predaleko.
Veliko umeće demokratije je zadržati budućnost uvek otvorenom. Posao izbora je da ludilo pretvori u razum i da strasti pretoči u interese. Biračko pravo svakom građaninu daje glas, ali mu uskraćuje mogućnost da predstavi intenzitet svojih uverenja. Podjednaku težinu imaju i glas fanatika za kojeg su izbori pitanje života i smrti, i glas nekoga ko jedva da zna za koga i zašto glasa.
U rezultatu, glasanje na izborima ima dvostruki karakter: omogućava nam da zamenimo one na vlasti i tako nas štiti od preterano represivne države; ujedno drži strasti pod kontrolom i brani nas od preterano ekspresivnog građanina. Idealno, demokratija čini da se apatični zainteresuju za javni život, dok umiruje strasti zilota.
Kada su izbori puki karneval strasti, delotvorno vladanje je nemoguće. I mada je istina da živimo u uznemirujućim vremenima kroz koja odzvanja zov radikalne akcije, c’est la lutte finale je pogrešan refren.
Financial Times, 10.04.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.05.2023.
