„Tranzicija na Balkanu je završena“, rekao mi je nedavno Remzi Lani, albanski politički analitičar. Pritom on ne misli na transformaciju diktature u demokratiju: „Mi smo imali tranziciju iz represivnih u depresivne režime“.
Iz nove knjige Samizdata: EU je uvek bila ideja u potrazi za stvarnošću. Ali raste zabrinutost da nestaje ono što je držalo na okupu. Pola dece u nemačkim srednjim školama ne zna da je Hitler bio diktator…
Deutsche Welle – „Ne želimo da se Balkan okrene Turskoj ili Rusiji“, rekao je francuski predsednik u Strazburu. Ali, dodao je, ne želimo ni da se Evropa na brzinu proširi na 30-32 članice po starim pravilima.
„Drugi svetski rat je završen, ali Prvi još traje“, kazao mi je nedavno jedan turski zvaničnik u Ankari. On je mislio na Bliski istok, ali u Moskvi, Kijevu i na Balkanu isti komentar sam čuo o Evropi.
Da biste promenili život više vam ne treba partija. Dovoljan je čamac. U svetu bez društvene mobilnosti, lakše je preći nacionalne nego klasne granice.
Obećani su nam turisti, a ne izbeglice. To su postala dva lica globalizacije. Turisti su lice koje prihvatamo. Privlačenje turista i odbijanje migranata: to je sažet opis istočnoevropskog idealnog sveta.
Kažu da je na vest o izbijanju pariske revolucije 1848. Nikolaj Prvi uleteo u dvor, prekinuo ples i izdao kontrarevolucionarnu zapovest: „Na konje! Na Pariz!“ U Putinovom Kremlju vlada slično raspoloženje.
Putin pokušava da iznenadi Zapad. Ne mislim da će doći do ruske vojne intervencije na Balkanu, ali mislim da će Rusija tu testirati jedinstvo EU.
Ruski uticaj u regionu ne počiva na sličnim kulturnim sklonostima, slovenskoj solidarnosti ili uticaju pravoslavne crkve, već na nečem mnogo prizemnijem. Korupcija povezuje ljude, a na Balkanu povezuje opasne ljude.
Pretpostavka da bi post-putinovska Rusija bila prozapadna je nerealna. Evropski lideri bi napravili ogromnu grešku ako bi poverovali da Rusijom mogu da rukuju na način na koji su se devedesetih godina bavili Srbijom.
Izbori gube centralnu ulogu u demokratiji, jer građani više ne veruju da njihova vlada upravlja državom. Živimo u društvima „nedužnih kriminalaca“, gde vlade radije pokazuju svoju nemoć nego snagu.
Evropska unija više ne postoji. Svi stubovi na kojima je bila sagrađena danas su srušeni.
Ako nadvlada dinamika dezintegracije, kolaps Unije će više ličiti na pljačku banke nego na revoluciju.
Demokratija bez demosa ima još manje šansi da preživi od zajedničke valute bez zajedničkog trezora.
Zatvaranje granica je uništilo sovjetski komunizam, a otvaranje granica pomaže novom ruskom apsolutizmu da preživi.
Optimističan stav liberala prema populizmu vrlo je sličan njihovom stavu o prostituciji – to je nisko i nepošteno, ali je neizbežno i uz to – može biti veoma zabavno.
Retorika saradnje i partnerstva između Evropske Unije i Rusije ne može da sakrije činjenicu da uzajamna sumnjičavost, pogrešno percipiranje, frustracija i paranoja počinju da određuju dinamiku odnosa Rusije i Evropske Unije.