Prvo da razjasnimo šta je povod ovom članku. Nedavno su se dvoje poznatih kolumnista izjasnili dijametralno suprotno o mogućem priključenju Milice Delević novoj vladi Srbije. Svetislav Basara podržao je Đilasovo pismo u kome se on zalaže da Milica Delević bude ministar, kao mogućnost da se nešto promeni u našoj tribalnoj zajednici. Demokrati koji se tome protive pozvani su da ne “kenjaju po zajedničkom dvorištu” i ne glume ogorčenu opoziciju iz devedesetih. Treba biti konstruktivan i ceniti gest SNS. Sasvim suprotno je mišljenje Teofila Pančića koji smatra da je Miličino odbijanje da se pridruži vladi jedino ispravna, časna i politički konsekventna odluka i da bi sve drugo bilo samo doprinos domaćem političkom kupleraju. Javnost koja se dala prevariti Vučićevim ponudama pokazuje da mi još suštinski nismo prihvatili parlamentarnu demokratiju i da smo još uvek dubinski tribalno društvo. Basara i Teofil, koji inače razmišljaju dosta slično i često se citiraju, u ovome se potpuno razlikuju: ono što je za Basaru pokazatelj odbacivanja tribalizma, za Pančića je znak ostanka u zaostalom tribalizmu. Ako se njih dvojica ne slažu, po svoj prilici se na ovom pitanju prelama nešto bitno, što je važno za celokupnu javnost, koja je takođe sklona jednom ili drugom stavu.
To je dovoljno zanimljivo, ali su, naravno, još zanimljivija obrazloženja za ovu razliku. Basara nije puno obrazlagao, potez SNS shvatio je kao odustajanje od ranije politike SNS i odluku da se postupi ni po babu ni po stričevima, već prema sposobnosti. Teofil je bio opširniji. On je poziv SNS shvatio kao izraz patrijarhalne sabornosti u kojoj su sve razlike nelegitimne. Ali ne samo to. To što je i javnost osuđivala demokrate zbog protivljenja Miličinom angažmanu pokazuje da društvo “još nije suštinski prihvatilo višestranačku parlamentarnu demokratiju, kao institucionalizovan izraz činjenice da “opšteg interesa” nema, da postoji pluralizam različitih interesa i svetonazora.”
Ono što me ovde najviše interesuje je tvrdnja da opšteg interesa nema. Da bi se toj temi približili poći ćemo od pesme “Slon” Jovana Jovanovića Zmaja u kojoj se i on bavi relativizmom. Evo kako ide pesma. Šest slepaca odlučilo je da odu u Indiju da bi saznali kakav je slon. Jedan mu je opipao rep, on je mislio da je slon kao uže, drugi je došao do trupa pa je zaključio da je kao zid, treći nešto slično itd. Pesma se završava ovako: “Posle su se prepirali dugo zdravo, koji od njih šest slepaca ima pravo. Ta svaki je im’o pravo nešto malko, al’ celinu nije pozn’o baš nijedan, baš nikako.”
E sad, i tu nastaje obrt, to što niko od “slepaca”, koji ovde simbolizuju ljudsku prirodu, ne zna celinu, ne znači da slon ne postoji. Slon postoji, ali ga ljudi ne vide, pa o njemu imaju različita mišljenja. Ova mogućnost, da opšte vrednosti postoje, ali da ljudi uopšte, zbog svojih ograničenih moći, ipak stalno imaju različita mišljenja o njima, nekako uvek izmakne u današnje vreme. Misli se da postoje samo ove alternative: a) postoje samo opšte vrednosti, nikakve razlike nisu legitimne, ili b) opšte vrednosti ne postoje, postoje samo pluralizam različitosti. Muđutim, tu postoji i ta treća mogućnost da opšte vrednosti postoje, ali da o njima ljudi imaju različito mišljenje. I to nije samo mogućnost već i realnost. Svaka nauka se sastoji od različitih mišljenja pod jednom vrednošću istine, koja se ogleda u zajedničkim pravilima kojih se drže. Razne institucije, sudovi, mediji, moral počivaju na mogućnosti da se izdvoje zajednička pravila. Liberalni intelektualci u prevelikoj revnosti da uklone autoritarni izvor jedinstva, uklanjaju sa njim i opšte vrednosti, a to uopšte nije neophodno i čak omogućava obnavljanje autoritarnog poretka.
Tako se ispostavlja da demokratija nije izraz činjenice da opšteg interesa nema, nego izraz činjenice da se ljudi mogu legitimno razlikovati u gledanju na opšte vrednosti. Ako opštih vrednosti nema, onda se voluntarizam i diktatura vraćaju na zadnja vrata.
Sada aktuelan problem “nezavisnih tela” otvara se ako ga pogledamo u ovom svetlu. Naime, u javnosti se uzima kao samorazumljivo da telo koje je izuzeto iz ingerencija politike samim tim postaje nezavisno. Ali šta sprečava sudiju, guvernera ili državnog sekretara da onog trenutka kada postane potpuno zaštićen od političke smene nazove nekog tajkuna i kaže: “Super, sad možemo da radimo šta hoćemo, reci šta ti treba”. Zavisan se može biti i od drugih činilaca, a ne samo od vlasti. Očigledno je da je nezavisan samo onaj ko bi se u svom radu mogao verodostojno rukovoditi pravdom i nepristrasnošću, upravo opštim vrednostima. Ali, ako opštih vrednosti nema, kako će se njima rukovoditi i biti nezavisan?
To znači da su odbrana “nezavisnih institucija” i tvrdnja da opšte vrednosti ne postoje nespojivi. Tačnije, upravo atmosfera u kojoj se podrazumeva da opštih vrednosti nema dokazuje da ove institucije nisu bile nezavisne, pošto je postojanje opštih vrednosti conditio sine qua non nezavisnih institucija. Nezavisne institucije su deo nezavisne javnosti – ako nemate nazavisnu javnost, kao što je mi nemamo, ne možemo imati ni nezavisne institucije, ma koliko ih štitili od politike. Pored toga, kako to da mediji koji su zdušno napadali Vericu Barać (Vreme je imalo dva broja posvećena njenoj diskvalifikaciji posle objavljivanja Izveštaja o medijima), koja je zaista bila nezavisna, sada brane “nezavisne” državne sekretare koje su postavile bivše vladajuće stranke? Jesu li ti sekretari nezavisniji?
Naravno da nisu. Njihova odbrana nije odbrana nezavisnih institucija nego kadrova DS. Usput i nedosledna, pošto su iz DS bili protiv da Milica Delević ulepšava Dačićevu vladu, ali bi je državni sekretari mogli ulepšavati. Nezavisne institucije imaju, dakle, ambivalentnu prirodu. Ako su zaista nezavisne onda su potrebne i dobre. Ali, ako su samo zaštićene od političke smene, a u stvari nisu nezavisne, onda su sredstvo održavanja nedemokratskog poretka. Oligarhijski poredak u njima može lako naći zaštitnike svojih interesa.
Da se vratimo na opšti vrednosni plan. Ako opšti interesi i opšte vrednosti ne postoje, ako samo treba zauzeti stranu i braniti “naše” po svaku cenu, biti protiv mešanja “naših” i “njihovih”, onda se time podržava voluntarizam, omiljena balkanska filozofija, koja na nivou plemena postaje tribalizam, na nivou tzv. nacija nacionalizam. Napuštanje opštih vrednosti ne povećava slobodu, nego samovolju.
Ali, kod nas je popularna suprotna filozofija. I ne samo kod nas, zapravo su sasvim retki izuzeci od ovog načina mišljenja. Što Basara reče pre neki dan: “Cenjeni publikume, kara nas metafizika. A nigde metafizičara.” Čak ne ni metafizika, nego samo popularna filozofija. A nigde filozofa.
Filozofija.info, 06.08.2012.
Peščanik.net, 06.08.2012.
