Da li je predsednik Srbije kažnjavao dlanom po guzi gradonačelnika Kragujevca (kad je ovaj bio mali, razume se)? Ako jeste, kakve je to pedagoške rezultate dalo, ako se pogleda iz ugla 18.000 torti? Pitanje možemo i proširiti: da li su samog predsednika države, te predsednika vlade, kao i sve njegove ministre, kao decu šljepkali po turu (tako da zaboli – kako glasi popularna vaspitna preporuka)? Ako jesu, šta smo na kraju dobili? Pošto su svi oni, kako sami za sebe vole da kažu, odani „srpskoj“ tradiciji, za pretpostaviti je da su odrastali u miljeu koji ih je odnegovao kao „prave“ Srbe, a u kome je, prema tumačenju ovde popularnih pedagoga, primena telesne kazne bila ne samo stvar dobrog vaspitavanja nego i krajnje potvrde „nacionalnog“ identiteta.
Naravno, uzorak je ograničen, pa rezultate ne možemo generalizovati. Mora biti da ima i kontraprimera. A opet, ako su ih zaista tukli rukom ili prutom po zadnjici, da li bismo iz tog pedagoškog iskustva sa specifičnim političkim ishodom mogli da izvedemo neke relevantne zaključke? To pitanje deluje mi mnogo zanimljivije od toga kako je trinaest tona kolača uspelo da „neopaženo“ završi, umesto na deponiji, na tezgama i ulicama Kragujevca. Jednako tako, ne čudi me ni to što je gradonačelnik Kragujevca za čitavu ovu „poslastičarsku“ (trans)akciju „slučajno“ doznao čitavih deset dana kasnije. Pa mi živimo u državi u kojoj je jedan honorarno unajmljeni magacioner iz bescarinske zone beogradskog aerodroma izneo dva sanduka atomatskih pištolja velike vatrene moći.
Podsetimo se, nestanak „škorpiona“ slučajno je otkriven tek par meseci kasnije, kada se neko dosetio da prebroji komade oružja. I tada je, kao i u slučaju „nestalih“ torti, bitnu ulogu u otkrivanju „krađe“ odigrao sistem video nadzora, čija je inače jedna od osnovnih namena prevencija a ne zakasnela reakcija. U Kragujevcu živi oko 150.000 ljudi ili osam stanovnika po torti (što je, reklo bi se, gotovo pa idealna srazmera). To znači da su torte doslovno preplavile grad, ali je kragujevačkom gradonačelniku, kao i tamošnjim policajcima, bilo potrebno da im neko dojavi ono što je praktično svaki – ili svaki osmi – Kragujevčanin mogao „golim“ okom (a ne „okom kamere“) da vidi čim izađe na ulicu. Nema u tome ništa čudno.
Ovde se ljudi već decenijama hrane iz kontejnera, pa je onda valjda i logično i očekivano da im torte stignu sa deponije. Da je malo razmislio, gradonačelnik je mogao da se (istina, lažno) predstavi kao osoba kojoj su na srcu pitanja socijalne pravde. Mogao je, recimo, da kaže kako je pred praznike odlučio da građanima podeli torte bezmalo pa za džabe (sve u skladu sa notornom krilaticom – „ako nemate hleba, jedite kolače [sa deponije]“). To bi se onda moglo shvatiti i kao politički gest solidarnosti sa svim onim sugrađanima koji preživljavaju zahvaljujući namirnicima iz kontejnera. Povrh toga, bio bi to i gest svojevrsne stranačke autorefleksije. Nisu li i gradonačelnik Kragujevca, njegov tata predsednik Srbije, kao i predsednik vlade – dakle, nisu li svi oni iz stranke koja je na vlast stigla pravo sa političke deponije?
Na taj politički i ideološki otpad iz devedesetih oni su dovitljivo prelepili novi naziv. To što je ispod etikete sve trulo (kao što nam za torte sada javljaju da su se „ubuđale“), građane kao da ne zanima – jer, da ponovimo, kada se navikneš na hranu iz kante za smeće, očekuješ da ti torta stigne sa đubrišta.
Peščanik.net, 05.01.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Alijansom na inicijativu - 08/10/2024
- Draža, to Terazije! Mladić, get ready! - 05/10/2024
- Hodočašće u Gornje Nedeljice - 04/10/2024