Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Znali smo i ranije, ali sad smo videli kako to stvarno izgleda. Mislim na direktnu vezu između predsednika i naroda. Ne samo da predsednik kao suvišna vidi sva politička tela između sebe i građana, pogotovo ona nezavisna, koja bi trebalo da kontrolišu vlast i obezbede poštovanje Ustava i zakona; za njega su suvišni i svi drugi posrednici, a pre svega mediji. Šta ima neko drugi da govori i komentariše to što je predsednik rekao, odlučio ili uradio, kad sve to predsednik može sam. Ne, nije stvar u tome da je predsednik kako bi objasnio sebe zakazao posebnu konferenciju za štampu, ili intervju u redovnoj emisiji, ili vanredni intervju u redovnom terminu neke druge emisije na nekoj nacionalnoj televiziji – na to smo se već navikli i to više nikoga ne čudi. Sinoć je predsednik otišao korak dalje i uzurpirao vreme u centralnoj informativnoj emisiji na javnom servisu – 18 minuta od 38 koliko je Dnevnik trajao.

Umesto vesti, gledali smo tako predsednika koji nam saopštava i događaje i objašnjava nam kako da ih razumemo. I odmah da kažem, nije to bilo sasvim bez smisla. Tako otprilike izgleda „unutrašnji dijalog“ iz predsedničke vizure. Pošto se u stvari ništa nije dogodilo i bez razloga su povučeni radnici iz ambasade Srbije u Skoplju, onda tu novinari i nemaju šta da traže. Sve što se zaista dogodilo, odigralo se u glavi predsednika, pa je ta glava onda i jedini izvor informacija. Pošto je uvid u tu glavu objektivno otežan, onda ima smisla da nam ona sama saopšti šta se dogodilo. To, naravno, ne znači da izmišljene vesti neće imati realne posledice: uzurpacijom su stvoreni mehanizmi preko kojih se u Srbiji kreira stvarnost u skladu s tim izmišljotinama. Sve i ako se ništa nije dogodilo, izmišljeni događaji sasvim sigurno će imati realne posledice.

Ilustrujmo to jednim primerom. Predsednik je izmislio „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Međutim, niti se dijalog zaista želi, niti se uopšte vodi. Ali, mehanizam je pokrenut i po zadatku se u dijalog uključuju razne predsednikove lutke. To naravno i dalje ne znači da imamo dijalog: svi koji ne moraju, u taj tobožnji dijalog se ne uključuju. Zbog manjka sagovornika i interesovanja, fingiranje dijaloga se raširilo i na – sva je prilika naručene – tekstove u stranoj štampi, uglavnom na nemačkom govornom području. Međutim, ono što se u tim tekstovima pojavljuje u velikom je raskoraku s onim što ovde zaista imamo – tamo se piše o prihvatanju krivice i mirenja sa tim da je Kosovo izgubljeno te prave poređenja sa pokajničkim gestom Willyja Brandta – pa otuda sumnja da su i ti tekstovi naručeni da bi se kreirao privid stvarnosti po ukusu određenih adresata.

Drugi primer za kreiranje stvarnosti i kako se to tačno radi imali smo dakle sinoć. Za razliku od dosadašnjih primera, juče uveče se sve preklopilo – i inicijator i izvođač radova i komunikacioni kanal za proizvodnju stvarnosti. Iz nepoznatih razloga povučeni su, da ponovimo, radnici iz ambasade Srbije u Skoplju. O tome nas je obavestio lično onaj koji ih je povukao (razume se, mimo zakona i Ustava) i to u centralnoj informativnoj emisiji glavnog državnog medija. Odmah smo dobili i objašnjenje kako to treba da razumemo i da se nadalje u skladu s tim ponašamo. U stvarnosti, nije bilo nijednog razloga za takav politički potez. Ali jednom kad je povučen, potez je počeo da proizvodi posledice. Kako se stvari ne bi prepustile slučaju, inicijator je postao i neposredni izvođač radova, pa nam je tačno objasnio kakve posledice moraju biti.

I u prvom i u drugom primeru, u središtu je pitanje Kosova. Naravno, odnos prema tom pitanju iz prvog primera suštinski se kosi sa ponašanjem iz drugog primera. Ako se zaista hoće odgovoriti na pitanje Kosova u skladu sa prihvatanjem krivice i mirenjem sa tim da je Kosovo izgubljeno, onda objašnjenje za povlačenje ljudi iz Skoplja trenutno pada u vodu. Ako se pak unapred zna ishod „unutrašnjeg dijaloga“ i ako to nije prihvatanje realnog stanja, jer samo tako mogu imati smisla reakcije predsednika na politiku Skoplja prema Kosovu, onda su lažne slike o dijalogu koje se kreiraju u Srbiji i van nje. Međutim, loviti predsednika u njegovim kontradikcijama zaludan je posao, jer njega ništa što kaže ni na šta ne obavezuje. Tu zaista brine nešto drugo – predsednik pokazuje jaku tendenciju da čini suvišnim sve oko sebe.

Umesto predsednika vlade i ministara – on vodi zemlju. Umesto sudija, on sudi. Umesto skupštine, on donosi zakone. Umesto novinara, on izveštava o događajima i komentariše ih. Umesto same stvarnosti, on izmišlja događaje. Umesto nas, on živi naše živote – i troši ih. Kao što ih je jednom već bio potrošio. Iz te perspektive, bio je dirljiv pokušaj voditelja sinoćnjeg Dnevnika da sačuva makar trunku profesionalnog integriteta i zrno smisla vlastitog posla. Pošto se završio osamnaestominutni predsednički monolog, voditelj je pročitao prvu sledeću vest – „Predsednik Vučić imao je više bilateralnih sastanaka“, kao da ta osoba iz vesti nema nikakve veze s osobom koja mu je otela 18 minuta radnog vremena.

Peščanik.net, 23.08.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).