Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Znali smo i ranije, ali sad smo videli kako to stvarno izgleda. Mislim na direktnu vezu između predsednika i naroda. Ne samo da predsednik kao suvišna vidi sva politička tela između sebe i građana, pogotovo ona nezavisna, koja bi trebalo da kontrolišu vlast i obezbede poštovanje Ustava i zakona; za njega su suvišni i svi drugi posrednici, a pre svega mediji. Šta ima neko drugi da govori i komentariše to što je predsednik rekao, odlučio ili uradio, kad sve to predsednik može sam. Ne, nije stvar u tome da je predsednik kako bi objasnio sebe zakazao posebnu konferenciju za štampu, ili intervju u redovnoj emisiji, ili vanredni intervju u redovnom terminu neke druge emisije na nekoj nacionalnoj televiziji – na to smo se već navikli i to više nikoga ne čudi. Sinoć je predsednik otišao korak dalje i uzurpirao vreme u centralnoj informativnoj emisiji na javnom servisu – 18 minuta od 38 koliko je Dnevnik trajao.

Umesto vesti, gledali smo tako predsednika koji nam saopštava i događaje i objašnjava nam kako da ih razumemo. I odmah da kažem, nije to bilo sasvim bez smisla. Tako otprilike izgleda „unutrašnji dijalog“ iz predsedničke vizure. Pošto se u stvari ništa nije dogodilo i bez razloga su povučeni radnici iz ambasade Srbije u Skoplju, onda tu novinari i nemaju šta da traže. Sve što se zaista dogodilo, odigralo se u glavi predsednika, pa je ta glava onda i jedini izvor informacija. Pošto je uvid u tu glavu objektivno otežan, onda ima smisla da nam ona sama saopšti šta se dogodilo. To, naravno, ne znači da izmišljene vesti neće imati realne posledice: uzurpacijom su stvoreni mehanizmi preko kojih se u Srbiji kreira stvarnost u skladu s tim izmišljotinama. Sve i ako se ništa nije dogodilo, izmišljeni događaji sasvim sigurno će imati realne posledice.

Ilustrujmo to jednim primerom. Predsednik je izmislio „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Međutim, niti se dijalog zaista želi, niti se uopšte vodi. Ali, mehanizam je pokrenut i po zadatku se u dijalog uključuju razne predsednikove lutke. To naravno i dalje ne znači da imamo dijalog: svi koji ne moraju, u taj tobožnji dijalog se ne uključuju. Zbog manjka sagovornika i interesovanja, fingiranje dijaloga se raširilo i na – sva je prilika naručene – tekstove u stranoj štampi, uglavnom na nemačkom govornom području. Međutim, ono što se u tim tekstovima pojavljuje u velikom je raskoraku s onim što ovde zaista imamo – tamo se piše o prihvatanju krivice i mirenja sa tim da je Kosovo izgubljeno te prave poređenja sa pokajničkim gestom Willyja Brandta – pa otuda sumnja da su i ti tekstovi naručeni da bi se kreirao privid stvarnosti po ukusu određenih adresata.

Drugi primer za kreiranje stvarnosti i kako se to tačno radi imali smo dakle sinoć. Za razliku od dosadašnjih primera, juče uveče se sve preklopilo – i inicijator i izvođač radova i komunikacioni kanal za proizvodnju stvarnosti. Iz nepoznatih razloga povučeni su, da ponovimo, radnici iz ambasade Srbije u Skoplju. O tome nas je obavestio lično onaj koji ih je povukao (razume se, mimo zakona i Ustava) i to u centralnoj informativnoj emisiji glavnog državnog medija. Odmah smo dobili i objašnjenje kako to treba da razumemo i da se nadalje u skladu s tim ponašamo. U stvarnosti, nije bilo nijednog razloga za takav politički potez. Ali jednom kad je povučen, potez je počeo da proizvodi posledice. Kako se stvari ne bi prepustile slučaju, inicijator je postao i neposredni izvođač radova, pa nam je tačno objasnio kakve posledice moraju biti.

I u prvom i u drugom primeru, u središtu je pitanje Kosova. Naravno, odnos prema tom pitanju iz prvog primera suštinski se kosi sa ponašanjem iz drugog primera. Ako se zaista hoće odgovoriti na pitanje Kosova u skladu sa prihvatanjem krivice i mirenjem sa tim da je Kosovo izgubljeno, onda objašnjenje za povlačenje ljudi iz Skoplja trenutno pada u vodu. Ako se pak unapred zna ishod „unutrašnjeg dijaloga“ i ako to nije prihvatanje realnog stanja, jer samo tako mogu imati smisla reakcije predsednika na politiku Skoplja prema Kosovu, onda su lažne slike o dijalogu koje se kreiraju u Srbiji i van nje. Međutim, loviti predsednika u njegovim kontradikcijama zaludan je posao, jer njega ništa što kaže ni na šta ne obavezuje. Tu zaista brine nešto drugo – predsednik pokazuje jaku tendenciju da čini suvišnim sve oko sebe.

Umesto predsednika vlade i ministara – on vodi zemlju. Umesto sudija, on sudi. Umesto skupštine, on donosi zakone. Umesto novinara, on izveštava o događajima i komentariše ih. Umesto same stvarnosti, on izmišlja događaje. Umesto nas, on živi naše živote – i troši ih. Kao što ih je jednom već bio potrošio. Iz te perspektive, bio je dirljiv pokušaj voditelja sinoćnjeg Dnevnika da sačuva makar trunku profesionalnog integriteta i zrno smisla vlastitog posla. Pošto se završio osamnaestominutni predsednički monolog, voditelj je pročitao prvu sledeću vest – „Predsednik Vučić imao je više bilateralnih sastanaka“, kao da ta osoba iz vesti nema nikakve veze s osobom koja mu je otela 18 minuta radnog vremena.

Peščanik.net, 23.08.2017.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)