Jutros sam čula da je Bris Taton, Francuz koji je došao u Srbiju da odgleda poslednju utakmicu u svom životu, preminuo u Kliničkom centru. Znam, mnogi će reći da je nasilje na fudbalskim utakmicama svuda u svetu normalna pojava. Meni se čini da je nasilje u svakodnevnici mladih Srba normalna pojava. Nadam se da će huligani koji su pretukli dvadesetsedmogodišnjeg Tatona imati nekih četrdesetak godina u zatvoru da dobro razmisle o tome da li je bilo koji fudbalski rezultat ili nacionalna pripadnost dovoljno važan razlog za oduzimanje jednog mladog života. I policija i vlast treba da razmisle da li je opravdano održavati militantne organizacije u životu, kako bi se skupljali politički poeni kada je potrebno dokazivati nezadovoljstvo građana (kao u slučaju otcepljenja Kosova), pa makar po cenu tuđih života.

Svojim drugarima koji beže u beli svet, uvek sam pokušavala da dokažem da treba ostati u Srbiji, zato što nam se pruža prilika da nešto promenimo, da učestvujemo u kreiranju bolje sutrašnjice. Sada mi se gadi pomisao na sutrašnjicu u Srbiji. Možda zvučim kao ogorčeno dete 5. oktobra, koje je očekivalo da posle revolucije novac raste na drveću, ali nije to. Ja sam samo očekivala nove društvene vrednosti. I evo me sada, skoro deset godina posle toga, sedim za kompjuterom i prenosim svoj izanđali bes na virtuelni papir.

Ne smeta mi toliko ekonomska propast, kao propast čovečnosti u ovoj zemlji. Još mi više smeta nedostatak hrabrosti kod onog drugog, preostalog čovečnog dela Srba. Pa dobro, zašto trpimo grupice umobolnih, mržnjom zadojenih huligana? Da li su oni toliko brojni, toliko moćni i organizovani ili smo mi suviše apatični, jer NAS ne biju? Da li su oni jači od većine Srba, od policije, od države? Ako jesu, zašto bi bilo ko normalan ostao da živi u ovoj zemlji?

Pogledajte nekoliko godina unazad i naći ćete jezive primere moći određenih militantnih grupica, odnosno jeftine trikove vlasti da potegne za nasiljem kad god treba da se opravda određena vrsta politike. Setimo se samo nereda kada je palo Kosovo. Grupica golobradih momaka pali amabasade, tadašnji premijer drži ustreptali govor po ugledu na poluludog Čaveza, miting zakazan pred sumrak, decu puštaju iz škole da bi na ulicama grada branila Kosovo… Rezultat: jedna mlada žrtva. Koga smo krivili – ni pet ni šest nego neke zamišljene marince u američkoj ambasadi u koju su ta deca provalila. Zadatak policije je tada bio ne samo da brani ambasade koje nije branila, već i živote onih koji su bili izmanipulisani. Nijedan od tih zadataka policija nije izvršila. Sa prozora u centru grada snimala sam tada pomahnitale klince koji se obračunavaju sa semaforima, videla sam kako se huligani ponašaju prema specijalnim odredima policije, kojima tepamo sa „kornjače“. Ti robokapi su sedeli mirno u svojim džipovima i puštali klince da uriniraju po njihovim vozilima. Koliko se sećam, isti ti policajci su devedesetih znali da biju i da rasteruju hiljade demonstranata, ali izgleda da su u datom trenutku zaboravili svoje borilačke veštine, to je valjda bila neka trenutna amnezija. Volela bih da i ja doživim amneziju, jer mi se skorašnji događaji prečesto vraćaju u sećanje.

Marševi neofašista i neonacista u Novom Sadu podsetili su me na to koliko naša policija ume da bude loša. Ali kada je Dačić (iz garniture režima u čije vreme policija nije imala amneziju) postao ministar policije, činilio se da se stvari popravljaju. Protest neonacista i antifašistički skup u Beogradu prošli su bez incidenata. Jednostavno, policija je išla gradom pre protesta i skupljala ćelave tipove u martinkama. Da li je to zaista toliko komplikovano? Zar to nisu mogli da urade i u Novom Sadu?

I taman kada sam mislila da sam bezbedna u sopstvenom gradu, počeli su da se dešavaju sitni ispadi, koji su kulminirali prebijanjem francuskih navijača u centru Beograda. Ovde moram da povučem paralelu sa događajima uoči pada Kosova. U centru grada, u Balkanskoj ulici, huligani su divljali. Ljudi su zvali policiju kojoj je trebalo pola sata da dođe i rastera golobradu bandu.

Hoće li neko da mi objasni zašto je za vreme riskantnog skupa policiji trebalo toliko vremena da dođe u sam centar grada? Da li su možda bili raspoređeni negde po Borči, a bila je gužva na mostu? Takođe, hoće li neko da mi objasni kako je moguće na smrt prebiti čoveka na sred Oblićevog venca? To je valjda neka tradicija, na Zelenjaku već godinama stoji spomenik glumcu Draganu Maksimoviću, koji je zbog svoje romske pripadnosti skončao na pločniku glavnog grada. Beograđani su uvek zaprepašćeni posle ovakvih događaja, ali ubrzo nastavljaju da vode svoje mirne živote, u nemirnom gradu.

Zatim je trebalo da se održi Parada ponosa. Vlast je istovremeno dala podršku manifestaciji i ogradila se od nje. Naši zadrtiji sugrađani su ispravno shvatili poruku: i vlast misli da je homoseksualizam bolest.

To se dešava u državi čiji je predsednik psiholog, a na čelu čije skupštine sedi psihijatar. A kada postoji bolest, postoji i lek. Ovde propisani lek je bio tradicionalna batina. Stručnjaci za bezbednost su nedelju dana pre parade govorili da neće biti incidenata. Rekli su nam da je izrada bezbednosnog plana trajala tri meseca. A onda, pod pretnjom nekih novih golobradih klinaca, tromesečni rad policije, državne bezbednosti i stručnjaka sa univerziteta, pao je u vodu. Da li su te ogromne organizovane bezbednosne institucije imale neku dojavu (tipa da desničarske pokrete vanzemaljci opremaju najnovijim nuklernim naoružanjem, jer šta bi ih drugo toliko uplašilo posle tri meseca rada na obezbeđenju jednog skupa), ili je neko ocenio da se mora popustiti istreniranim grupicama ksenofobskih blejača, ne znamo.

Elem, za vreme natezanja oko gej parade i nemogućnosti policije da radi svoj posao, pretučen je još jedan stranac, australijski državljanin koji je ovde došao na svadbu. Čovek je krenuo do javnog toaleta na Kališu, ali stigao je do bolnice. Neki likovi koji valjda nemaju šta pametnije da rade pratili su ga po gradu i prebili ispred klonje. Šta je njegov greh? Volela bih da znam, ali teško mi je da uđem u mozgove ovih naših junačina batinaša, koji biju ljude kad ih ih ima bar dva puta manje nego njih. Da se Australijanac ne bi osećao usamljeno, pošto je Francuz već bio u komi, odlučili su da mu pridruže Libijca na Tašmajdanu. To je bio četvrti napad na strane državljane u Beogradu za samo 12 dana. Ispunjena kvota. Forumaši i blogeri su već počeli, jer mi Srbi se ponosimo crnim humorom, da se zezaju kako je udarna vest dana – Danas nije pretučen nijedan stranac u Beogradu. A meni sve nešto nije do zezanja.

Gledam šta pričaju političari, slušam izjave policije i sve mi se nešto čini da u ovoj državi nema mesta za pošten, nenasilan svet. Ne znam da l’ da nosim suzavac kad krenem u grad ili da se i dalje uzdam u rad policije, mada mi se druga opcija čini manje sigurnom od prve. Da mi je blizu neka šuma, već bih isklesala toljagu od punog drveta, al’ plašim se da sam toliki baksuz da će policija početi da privodi nasilnike baš kada ja postanem jedna od njih.

Ne bi mene toliko nervirala policija da se nije desila ta kap koja je prelila čašu. Naime, Biljana Cincarević je organizovala izložbu pod nazivom „Gospode pomiluj“, na kojoj daje svoj osvrt na crkvu i kritikuje njen rad. Svi mi dobro znamo da je crkva postala sinonim za nacionalizam, a vala i za dobru zaradu. No, tu se odmah javio pokret „1389“ koji će pokrenuti tužbu protiv umetnice jer je, kako kažu, povredila njihova verska osećanja. Koliko ja znam, u Srbiji se slabo odgovara za povredu osećanja, ali i tela i imovine. Možda će ipak njima neko da odgovara, pre njima nego ostalom narodu.

Ono što me je najviše iznerviralo je činjenica da je policija “savetovala” autorki izložbe da izložbu odloži, opet iz bezbednosnih razloga. Pa dobro, dokle više pošten svet da pravi ustupke pesničarima? Više niko ne sme da izrazi mišljenje, seksualno opredeljenje, kosmopolitsku ideologiju, svoju nacionalnu pripadnost? Svi se povlačimo pred grupicama nasilnika, zato što smo normalni, zato što sami ne volimo nasilje. Koliko će nas to koštati? Hoćemo li do kraja života biti osuđeni na ćutanje?

I tako dolazimo do bolne istine – ono što je počelo sa simbolom pesnice, razvilo se u pesnicokratiju. Dok mi radimo svoje mizerne poslove i živimo u tišini, imidž u svetu i bezbednost u gradu kroje nam instrumentalizovani klinci željni krvi, Amfilohijevih blagoslova i Srca Srbije. U poretku koji kreiraju neki novi klinci ne samo da je izgubljeno Srce Srbije, izgubljena su srca uopšte. Izgubljena je čovečnost, ljubav, pravi patriotizam, a i onaj pristojan deo građanstva izgubio je hrabrost da se ovoj retardizaciji suprotstavi. Ne znam da li ste gledali film Idiocracy, ali ako niste, ne morate ni da ga gledate, samo prošetajte ulicama grada i komunicirajte sa novim patriotskim nadama ove države.

I tako, frustracije samo naviru, a tekst je odveć dugačak. Iako ne želim da ističem svoje političko usmerenje i da ga naturam drugima, apelujem na vas koji ovo čitate da dođete u četvrtak na Marš protiv nasilja. Ne da bismo pokazali bunt, ne da bismo se obračunali sa nekim ili podržali određenu političku opciju, već da bismo dokazali da nisu svi Srbi batinaši, da smo brojniji mi koji želimo demokratiju, poštovanje ljudskih prava i koegzistenciju svih dobrih, a i onih drugih, ljudi u Srbiji, u miru. Možda još uvek možemo nešto da promenimo.

Marija Dukić, Biznis & finansije, 29.09.2009.

Peščanik.net, 30.09.2009.

Leave a Reply