Scanpix

Tekst je napisan pre poplava u Srbiji, BiH i Hrvatskoj

Milioni stanovnika istočne obale SAD mogli su da osete sve posledice jedne od najhladnijih zima u poslednjih sto godina. Hladni talas se više puta širio Centralnom nizijom od Kanade do Teksasa. Brojni udesi na putevima, prekinuto snabdevanje električnom energijom, otkazani letovi, zaleđene ulice kojima se nije moglo niti hodati niti voziti, raspuštene škole, brojni padovi i povrede, smrzavanje beskućnika, sve to je obeležilo zimu 2013/2014. u Severnoj Americi. U Velikoj Britaniji poplave su nanele velike štete mnogim domaćinstvima i kompanijama.

I dok osiguravajuća društva i državne agencije pokušavaju da procene iznose šteta od ekstremnih klimatskih uslova koji su obeležili proteklu zimu, u naučnim krugovima se sve češće govori ne o globalnom zagrevanju već o globalnim klimatskim nedaćama, koje već više godina unazad drastično pogađaju sve.

Precizne procene govore da je 2012. godine trošak klimatskih nedaća u SAD iznosio preko 140 milijardi dolara. Najveći deo ovih troškova, preko 96 milijardi dolara, pokriven je od strane države, to jest iz budžeta. Privatne osiguravajuće kompanije pokrile su znatno manje, oko 33 milijarde, dok je nešto više od 10 milijardi palo na vlasnike imovine, kao neosigurana šteta. Ako se izuzmu rashodi državnog budžeta namenjeni odbrambenim potrebama, kao najveća stavka se javlja upravo ovih 96 milijardi namenjenih pokrivanju šteta od ekstremnih klimatskih događaja, što je iznosilo oko 16% ukupnih budžetskih nevojnih rashoda.

Ovaj iznos je bio osam puta veći od budžeta Agencije za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency, EPA), više od tri puta veći od rashoda za nauku, tehnologiju i istraživanje svemira i skoro dvostruko veći od rashoda za međunarodnu politiku i diplomatiju. Najveći deo državnih sredstava namenjenih pokrivanju šteta od posledica klimatskih promena bio je alociran preko Federalne agencije za upravljanje vanrednim situacijama (Federal Emergency Menagement Agency, FEMA) i iznosio je oko 67 milijardi dolara 2012. godine. Sa pomenutim iznosom se jedino mogu porediti rashodi ove agencije iz 2005. godine, kada je bilo više uragana, uključujući i velike uragane Katrina i Rita.

Ovakav trend je nastavljen i 2013. godine, kada je širom SAD zabeleženo sedam vremenskih nepogoda koje su imale za posledicu štete veće od milijarde dolara. Te godine u klimatskim nedaćama izgubljeno je i 114 života, a definitivna procena ekonomskih šteta još nije objavljena. Uragani, snežne oluje, poplave, ali i suše, toplotni talasi i šumski požari uzimaju sve veći danak. Kada je reč o ekonomskim štetama, zabrinjava činjenica da se najveći deo pokriva novcem poreskih obveznika, to jest iz državnog budžeta, dok privatne osiguravajuće kompanije pokrivaju tek između 20% i 25% ukupnog iznosa. Organizacija „Centar za američki progres“ je iznela podatak da je ukupni iznos šteta od klimatskih nepogoda, koji pada na poreske obveznike, u periodu od početka poreske 2011. do kraja poreske 2013. godine iznosio 136,5 milijardi dolara, ili oko 400 dolara po svakom domaćinstvu.

Posebno zabrinjava i tvrdnja da država zapravo ne zna tačno koliki je bio pravi iznos šteta, ta da je potrebno preispitati dosadašnje metode procene i na njihovim osnovama dobijene serije podataka. Tek na osnovu toga se mogu realno sagledati trendovi šteta u budućnosti. Dosadašnji rezultati analiza i projekcija zapravo skrivaju prave dimenzije problema. Takođe, smatra se da država daleko više troši na sanaciju posledica klimatskih nepogoda nego na njihovu prevenciju.

Slična situacija je i u Velikoj Britaniji, gde poplave predstavljaju najčešći oblik posledica ekstremnih klimatskih događaja. Procenjuje se da se u Velikoj Britanji, od oko 28 miliona nekretnina, 6 miliona nalazi u zonama koje su veoma podložne poplavama. Otuda su štete u periodu 2007-2012. godine procenjene na oko 1,5 milijardi funti godišnje, što umanjuje stopu privrednog rasta u intervalu od -0,01% do -0,3% BDP. Predviđa se da bi 2080. godine štete od poplava mogle narasti na drastičnih 30 milijardi današnjih funti, što bi imalo daleko teže posledice na rast BDP-a.

Događaji sa početka 2014. ukazuju na mogućnost daleko većih posledica klimatskih promena i pratećih šteta. Poplave koje su se dogodile u toku zime 2013/2014. idu u prilog stavova Londonskog geološkog društva (Geological Society of London) da su posledice emisija ugljendioksida na globalne promene klime u dosadašnjim istraživanjima zapravo drastično potcenjene.

U Americi i Kanadi, kao i u Velikoj Britaniji na političkoj sceni se vode oštre diskusije o tome ko i na koji način bi trebalo da snosi troškove posledica klimatskih nepogoda, a pre svega poplava. Pred parlamentom se vode diskusije da li osiguranje od rizika poplava treba da i dalje bude pokriveno standardnim modelima privatnog osiguranja imovine i koji je održiv način da se buduće štete što efikasnije izbegnu ili saniraju. Očigledno je da rastući troškovi vode ka povećanju nivoa premija za privatno osiguranje imovine, posebno u područjima koja su izložena poplavama.

Isto tako, javlja se potreba za dodatnim fiskalnim instrumentima namenjenim prikupljanju sredstava za ulaganja u izgradnju i održavanje sistema za sprečavanje polava. Takođe, pred poslanicima se našlo i pitanje dalje sudbine tzv. Belvinove sheme (Bellwin scheme), koja pruža hitnu finansijsku pomoć lokalnim vlastima kada su pogođene vanrednim situacijama, uključujući vremenske nepogode i poplave. U fokusu pažnje su se našle i projekcije budžeta DEFRA (Department of Environment Food and Rural Affairs) za period 2015-2021. namenjene odbrani od poplava.

U Americi se nešto slično dešava sa budžetom FEMA (Federal Emergency Mangement Agency), koji se našao pod pritiskom Kongresa sa jedne, i realnosti neophodnog povećanja rashoda zbog klimatskih neprilika sa druge strane. Aktivnosti koje realizuje Nacionalni program osiguranja protiv poplava (National Flood Insurance Program, NFIP) i Federalna korporacija za osiguranje useva (Federal Crop Insurance Corporation, FCIC), kojom upravlja Agencija za rizike Ministarstva poljoprivrede, predmet su neslaganja između zagovornika slobode tržišta i veće intervencije države.

Zanimljivo je da privatne osiguravajuće kompanije sa obe strane Atlantika imaju sve manje interesa i sposobnosti da se uhvate u koštac sa ekonomskim posledicama klimatskih promena. Porast troškova i šteta neminovno vodi porastu premija osiguranja, što čini privatno osiguranje imovine i useva sve manje prihvatljivim za socijalno ugrožene, koji često bivaju najviše izloženi rizicima. Pobornici povećane uloge države se zalažu za mere kao što su državno reosiguranje ili subvencionisanje premija određenim grupama osiguranika.

Nasuprot njima, zastupnici privatne inicijative se protive povećanoj ulozi države i svaljivanju tereta osiguranja na sve osiguranike, uključujući i one koji nisu u rizičnim oblastima. Oni smatraju da bi diferencirane premije odražavale različit stepen izloženosti riziku, kao i da bi pogodovale da se preventivnim akcijama predupredi moguća šteta. Međutim, protivljenje ideji da država subvencioniše premije osiguranja će po svemu sudeći dovesti do toga da će sve veći teret sprečavanja i otklanjanja posledica snositi državni budžet, to jest poreski obveznici. Ukoliko država ne pomogne siromašnim stanovnicima iz ugroženih oblasti da se osiguraju, posledice eventualnih klimatskih nedaća će se sanirati pre svega iz budžeta, što je trošak za sve.

Da bi se našao pravi odgovor na ova pitanja, u Kanadi je pokrenut „Institut za smanjenje gubitaka od katastrofa“ (Institute for Catastrophic Loss Reduction, ICLR), od strane osiguravajućih kompanija i Univerziteta Zapadnog Ontarija, kao neprofitna mutidisciplinarna istraživačka ustanova. Do sada je ovaj institut ponudio javnosti više korisnih studija, koje prevazilaze uslove Kanade i mogu imati širi globalni značaj.

U Srbiji do sada nije bilo detaljnih i preciznih analiza mogućih scenarija i njima prouzrokovanih šteta. Prema grubim procenama rađenim na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu, godišnji iznos šteta od suše po najvažnije poljoprivredne kulture u Srbiji varira od oko 60 do oko 160 miliona evra, zavisno od smanjenja prinosa, u intervalu od -3% do -8%. Procene su rađene uz restriktivnu pretpostavku da otkupne cene neće znatnije varirati, te da će biti u nivou proseka za period 2007-2012. godine.

Da bi se dobio puni iznos šteta od klimatskih nedaća po poljoprivredu na ove vrednosti bi trebalo dodati i procenjene godišnje iznose šteta od poplava i od grada, koje značajno variraju u odnosu na stepen efikasnosti protivgradne zaštite. Ove rezultate dosadašnjih istraživanja treba shvatiti kao veoma preliminarne, što ukazuje na veliku potrebu za pokretanjem detaljnih, sistematskih, multidisciplinarnih istraživanja ove problematike, primenom CROPSYST računarskog modela.

Kada je reč o osiguranju kao načinu da se ublaže posledice možemo reći da Srbija ima veoma mali procenat osiguranih poljoprivrednih površina. Procenjuje se da je proizvodnja osigurana na svega 2% poljoprivrednih površina u vlasništvu fizičkih lica. Reč je uglavnom o modernoj proizvodnji na velikim privatnim parcelama; sve ostalo nije osigurano, što ukazuje na ozbiljan problem koji može nastati u budućnosti.

Iako je još 2008. godine u tekstu Nacionalne strategije održivog razvoja Republike Srbije bila inicirana ideja o uvođenju državnog osiguranja od vanrednih događaja, uključujući i posledice klimatskih promena, do realizacije pomenute ideje nije došlo. Začuđuje i činjenica da u nacrtu Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije (2014-2024) gotovo da nema reči o obaveznom osiguranju registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od mogućih rizika vezanih za ekstremne meteorološke događaje, dok o klimatskim promenama i njihovom uticaju na poljoprivredu postoji svega jedna i po stranica, ispunjena uglavnom uopštenim konstatacijama.

Autor je profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Radmilo Pešić, Biznis i finansije, 24.04.2014.

Peščanik.net, 22.05.2014.

TEMA – KLIMA