S obzirom na količinu rezervi za crne dane, Kremlju nije bilo teško da televizijske stanice i novine pretvori u glasnogovornike režima. Najbolji primer je sudbina NTV-a i Izvestija– prvo je kreacija Gusinskog, a drugo je kontrolisao Potanin. Oba medija su sada ispostave Gasproma. ORT, nekada televizijski kanal Berezovskog, sada je pod upravom ljudi iz FSB (Federalna služba bezbednosti). Putin sve više i više kontroliše medije. U preostalim medijima, koji se ne mogu kontrolisati na osnovu vlasništva, jača autocenzura. Gleichschaltung parlamenta i političkih partija je još impresivniji. Predsednikova partija, Jedinstvena Rusija, i njeni raznoliki saveznici koji obično i nemaju neki određeni program van bespogovorne podrške Putinu, drže nekih 70 odsto mesta u Dumi. Oni, dakle, mogu da promene i ustav, ako bude potrebno. Međutim, stvari ne idu u pravcu stvaranja jednopartijske države. Naprotiv, vodeći računa o pravilima svake demokratije koja drži do sebe, politički tehničari iz Kremlja sada rade na stvaranju opozicione partije, koja je zamišljena tako da političku scenu očisti od ostataka komunizma – liberalizam je već počišćen – i obezbedi nekog ko će biti dekoracija i navodni pandan vladajućoj partiji u narednom parlamentarnom sazivu.

Ukratko, metodično se radi na konstruisanju personalizovanog autoritarnog režima koji ima jaku podršku na domaćem terenu. Ova opcija je delom privlačna zbog toga što je ponovo uspostavljen suverenitet na spoljnom planu. Međutim, tu postoji čak i veći jaz između privida i realnosti nego što je to slučaj na domaćoj sceni. Putin je vlast osvojio na talasu kolonijalnog rata. Marta 1999. godine Zapad je napao Jugoslaviju. Istog tog meseca su, pod vlašću Jeljcina, počeli da se prave planovi za ponovno osvajanje Čečenije. Početkom avgusta Putin – tada na čelu FSB – postaje premijer. Poslednje sedmice u septembru, pozivajući se na neprijateljske upade u Dagestan, Rusija počinje vazdušni blic-krig na Čečeniju. Očigledno da je kao uzor poslužilo šestonedeljno bombardovanje Jugoslavije. Četvrtina stanovništva je proterana iz zemlje pre nego što je invazija uopšte počela. Posle velikih razaranja iz vazduha, ruska vojska je krenula ka Groznom koji je početkom decembra opkoljen. Čečenska odbrana je izdržala skoro dva meseca zasipanja projektilima i taktičkim raketama. Na kraju je Grozni bio razoreniji nego nekada Staljingrad. Kada je sukob kulminirao, uoči Nove godine, Jeljcin svoja ovlašćenja prenosi na Putina. Predsednički izbori su zakazani za mart. Krajem februara ruski generalštab objavljuje da je „kontrateroristička operacija završena”. Putin je odleteo na lice mesta da proslavi pobedu. Klinton je pozdravio „oslobođenje Groznog”. Bler je požurio u Sankt Peterburg da zagrli oslobodioca. Dve nedelje kasnije, Putin glatko pobeđuje na izborima.

Tako je prošlo krštenje sadašnjeg režima, a Zapad je škropio svetom vodicom. Naredne godine se horu pridružio i Buš, nakon što je zavirio u dušu ruskog predsednika. Putin mu je ostao dužan za toliko mnogo pokazane dobre volje, i taj dug još nije vraćen. Okupacija Čečenije nije predstavljala kraj nacionalnog otpora: zemlja se pretvorila u pravi pakao, a to je i danas. Ali koliko god zločinačke bile akcije ruskih vojnika i njihovih lokalnih saveznika, zapadni političari su uvek spremni da skrenu pogled. Posle 11. septembra Čečenija je proglašena za još jedan front rata protiv terorizma, i u toj zajedničkoj borbi Putin je otvorio ruski vazdušni prostor za avione B52 koji su bombardovali Avganistan, prihvatio je američke baze u centralnoj Aziji i pomogao NATO da se pripremi za ono što ga čeka u Kabulu. Moskvi je toliko bilo stalo da udovolji Vašingtonu da je, ponesena trenutkom, čak ukinula svoju ispostavu za prisluškivanje na Kubi, budući od veoma male važnosti za operaciju “Trajna Sloboda” u zapadnoj Aziji. No, uskoro je postalo jasno da svi ti gestovi neće biti naročito nagrađeni. Decembra 2001. godine, Bušova administracija se usprotivila Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja. U marionetskoj vladi koja je instalirana u Avganistanu, ruski prijatelji su marginalizovani. Džekson-Venik trgovinske restrikcije nisu opozvane.

U takvoj klimi je ipak bilo previše očekivati od Rusije da aminuje rat protiv Iraka. No, nije preko potrebno suprotstavljati se Americi. Da je mogao da bira, Putin najradije stvar ne bi ni pominjao. Ali kada su Francuska i Nemačka istupile protiv planirane invazije, nije mu bilo lako da ostane po strani i ćuti. Tokom posete Parizu, Širak ga je saterao u ćošak i primorao da stane iza zajedničkog saopštenja protiv rata – mada je zapravo samo Francuska zapretila da će uložiti veto u Savetu bezbednosti. Kada se vratio kući, Putin je telefonom pozvao Buša da izrazi svoje razumevanje za tešku odluku koju je ovaj morao da donese, i posle nije dizao mnogo buke u vezi sa okupacijom. Ipak, pred kraj njegovog prvog mandata, odnosi Rusije i Zapada su bili nešto izmenjeni u odnosu na situaciju s njegovog početka. Dve nedelje pre nego što je Putin ponovo izabran, sredinom marta 2004. godine, NATO je ušao u baltičke zemlje i proširio se takoreći do praga Rusije. Međutim, iako joj Vašington nije dao mnogo, ili čak ništa, Rusija više nije bila neko ko će da moli. Cene nafte, koje su iznosile nešto preko 18 dolara za barel kada je Putin došao na vlast, sada su prešle 40 dolara i brzo su rasle prema svom sadašnjem nivou koji prelazi 60 dolara – zahvaljujući čemu je Rusija samo 2005. godine imala neočekivanih 37 milijardi dolara veću zaradu. Sada je ona mogla da postane autonomnija. Njeni dometi su dotle bili prilično ograničeni: nespretni pokušaji da se stane na put daljem učvršćivanju zapadnih snaga uz južnu granicu Rusije, odbijanje da se smanji kontrola nad naftovodima ka Evropi, revizija koncesija iz Sahalina. Ali to nije sve. Ona je sada najveći svetski proizvođač gasa i, posle Saudijske Arabije, drugi najveći izvoznik nafte. Kako Evropa postaje sve više zavisna od ruskih energenata, uticaj Rusije će svakako rasti. Treba očekivati diplomatsku revoluciju. Ali Rusija je prestala da bude integralni deo Zapada.

Kako je ta promena primljena u samoj Rusiji? Postoje različite reakcije na Putinov režim, ali sve one ipak spadaju u prepoznatljiv okvir. Na jednom njegovom kraju se nalazi bezuslovno prihvatanje Rusije koja se danas rađa. Glavni predstavnik tog stanovišta, ekonomista Andrej Šlajfer, pomogao je – nimalo slučajno – da se postave temelji za novi ruski poredak kada je u Moskvi pravio planove za privatizacije sprovođene u Jeljcinovo vreme, usput i sam ponešto zaradivši. Bio je projektni direktor harvardskog Insituta za međunarodni razvoj, instituta koji finansira američka vlada, za promociju „ekonomske reforme u cilju podrške otvorenim tržištima” u zemljama bivšeg SSSR-a. Kada se vratio u SAD, optužen je da je svoju insajdersku poziciju unovčio tako što se uključio u neke investicione projekte. Na osnovu nagodbe po kojoj su povučene optužbe, Harvard je morao da plati 26,5 miliona dolara, a Šlajfer i njegova supruga 3,5 miliona. Zbog ovog skandala je morao da se povuče i njegov patron, Leri Samers (Lerry Summers), koji je, kao zamenik ministra u vreme Klintona, osmislio čitav harvardski projekat, a onda, u svojstvu predsednika univerziteta, bio umešan u prljave poslove. Šlajferova glavna teza (izneta u tekstu iz 2004. godine, napisanom zajedno sa Danijelom Trismanom (Daniel Triesman) za Foreign Affairs), glasi da je Rusija postala „normalna zemlja srednje kategorije” – to jest da što se tiče rasta bogatstva, stepena političkih i ekonomskih sloboda, kontrole medija i pravosuđa, problematičnim izborniim procesima, Rusija ne razlikuje od, recimo, Meksika, Turske, ili Filipina, i uopšte bilo koje zemlje u kojoj statistički per capita dohodak iznosi 8 000 dolara godišnje.

Šlajfer priznaje da Rusija, kao i većina sličnih mesta koja “spadaju negde između školskih uzora demokratije i potpune autoritarnosti”, možda i nije naročito sigurno ili pravično društvo. Ali – i to je ono što je važno – ona je onakva kao što se i moglo očekivati s ozbirom na to u koju grupu zemalja spada. Takođe, ako se uzme u obzir kakve je ruševine iza sebe ostavio komunizam, to je veliki uspeh. Kod većine Rusa bi čestitke za to što je dostignut nivo jedne Turske ili Meksika izazvale pomešana osećanja. Ali ako se snize standardi poređenja, može se doći do zaključka koji je potpuno pohvalan. Rusija je savršeno normalna zemlja, s obzirom na njen nivo razvoja. Izuzetna je samo po istorijskom hendikepu koji je morala da prevaziđe kako bi stigla do te pozicije, i upravo zbog toga zaslužuje posebno divljenje.

Malo je tako optimističnih i vedrih ocena. Češće su one koje preovlađuju kod autora Financial Times-a – još jednog investitora u Rusiji u oblasti medija. U tom listu se mnogo pažnje posvećuje Rusiji, neprekidno se pozitivno govori o njenim izgledima za budućnost, dok se, istovremeno, izražava žaljenje zbog nekih neprijatnih nusefekata koje prate taj napredak. Tekst “U Putinovoj Rusiji” (“Inside Putin’s Russia”) Endrua Džeka (Andrew Jack), dopisnika iz Moskve, dobra je ilustracija ovog pristupa. Mnogo prostora u tekstu je posvećeno propustima režima, izražena je zabrinutost za budućnost građanskih sloboda, ali ipak bez suvišnog zadržavanja na ovim sporednim temama. “Kritika, ali bez animoziteta, i uz gledanje kroz prste koje je potrebno s obzirom na specifičnost ruske istorije i kulture”, kako je to formulisano u Financial Times-u. Džek objašnjava da je pogrešno Putina, koji je i sam „zarobljenik Kavkaza”, previše kriviti za to što su „Čečenija i Rusija u ovakvoj ili onakvoj vrsti međusobnog rata još od kada su se te dve kulture sudarile pre tri veka”. To je eufemizam koji bi se mogao svrstati u neki univerzalni rečnik apologije kolonijalizma. Možda je ishod tog sukoba nesrećan, ali sve je to sporedno. Važan je samo konačni bilans Putinovog liberalnog autoritarizma”. A to je stvar koja ohrabruje. Izgrađujući društvo koje je „beskrajno bolje i za svoje građane, i za strane partnere, nego što je to bio SSSR”, Putin je uspeo da učini jednu presudnu stvar – on je „zacementirao prelazak sa komunizma na kapitalizam na način na koji to nisu umeli da urade njegovi prethodnici”.

Naravno, ima razloga za brigu pošto vlasnička prava još uvek nisu sasvim sigurna, a pravosuđe je pomalo arbitrarno. Iako se ne zaleće, Džek se ipak usuđuje da kaže kako je, uprkos svim svojim uspesima, “pod znakom pitanja koliko zapravo Putin drži do demokratije i tržišnih reformi”. Nešto otvoreniji optimizam izrazio je pokojni Martin Malia. On je napisao knjigu The Soviet Tragedy – strastvenu kritiku boljševizma sa pozicija liberalne desnice, ideološki analogon Fransoa Fireu u Prošlosti jedne iluzije (njih dvojica su bili i bliski prijatelji), delo briljantne istorijske imaginacije. Malia je branio Jeljcina, a nije se potpuno okrenuo ni od njegovog naslednika. Nije bilo načina, objašnjava on, da se Putin vrati tradicionalnoj autoritarnosti pošto put ka modernizaciji više ne vodi kroz vojno-birokratsku moć tipa Petra Velikog, a kamoli putevima moći koje nose pečat Staljina. Za današnju modernizaciju je potreban visok nivo obrazovanja i mnogo stranih investicija, jer Rusija mora da se osposobi za takmičenje u savremenim arenama, ne na ratištima, već na globalizovanom tržištu. Nema razloga za zgražavanjem nad Putinovim stilom političke manipulacije, budući da on uveliko podseća na Bizmarka ili Đolitija u svoje vreme. Bespredmetni su strahovi od ponovnog uvođenja represije. Međunarodna zajednica više neće tolerisati velika kršenja ljudskih prava, što se pokazalo u slučaju Bosne i Kosova. Sukob u Čečeniji je bio samo izuzetak, zato što se tu radilo više o „nacionalnom ponosu” Rusije, nego o njenom „teritorijalnom integritetu”. Ali sada kada se to sve već odigralo, nema razloga da se ista stvar ponavlja. „Kako rat u Čečeniji polako postaje prošlost, pritisak na Rusiju da prihvati nove, više norme međunarodne i građanske moralnosti, sprečiće Putina da učini bilo šta ekstremno”.

Malia je aprila 2000. ponudio oprost. Ali onda je usledilo sedam godina mučenja i ubijanja, norme – posle Groznog došao je Bagdad – su ostale iste, a prošlost nije prošla. Bilo bi pogrešno reći da je ovo što smo pomenuli ono najbolje što je Zapad ponudio u pogledu stručnog mišljenja. Što se tiče novinara, dopisnici Washington Post-a, Piter Barker (Peter Barker) i Suzan Glaser (Susan Glasser) su objavili knjigu Kremlin Rising, prikaz nove Rusije u kome se niko ne štedi, prikaz superioran kada se poredi sa onim što su nudili dopisnici Financial Times-a, koji su bili skloni da sve ublažavaju. Što se tiče istoričara, tu je Ričard Pajps (Richard Pipes), koji jednako kao Malia mrzi komunizam, ali je inače po temperamentu i pogledu na stvari potpuna suprotnost, i, što je za njega karakteristično, odskače od uobičajenih stavova. Dok je Malia verovao da je Prvi svetski rat zapravo skrenuo Rusiju sa kursa normalnog razvoja kakav je postojao na Zapadu i kojem se ona sada može pridružiti, Pajps tvrdi da koreni sovjetske tiranije leže u drevnim autokratskim tradicijama ruske političke kulture, što je nedavno i ponovio u elegantnoj monografiji pod naslovom Russian Conservativism and Its Critics.

Po njegovom viđenju, Putinov režim je nešto sasvim prirodno za Rusiju. Rusima, tvrdi on, nedostaje socijalna i nacionalna kohezija, oni ne razumeju koncept vlasništva i želju za preuzimanjem odgovornosti, oni su cinični prema demokratiji, podozrivi jedni prema drugima, a plašljivi u odnosu na strance, te i dalje više cene red i poredak nego slobodu. Za njih je anarhija najveće zlo, a autoritarna vladavina uslov mirnog života. Putin je popularan, kako objašnjava Pajps u Foreign Affairs, „upravo zato što je ponovo uveo tradicionalan ruski model vlasti: autokratska država u kojoj su građani oslobođeni svake odgovornosti za politiku i u kojoj se neprestano priziva slika neprijatelja da bi se stvorilo veštačko jedinstvo”. Takve mračne misli, koje su na suprotnom kraju spektra u odnosu na Šlajferove pohvale, nailaze na lošiji prijem među zapadnim političarima. Konstruktivni odnosi sa Moskvom, nepomućeni ratovima u Čečeniji, ne mogu se pokvariti minornim neprijatnostima kao što je ubistvo nekog kritički nastrojenog novinara i nekog prebega. Ko će brinuti zbog nekog novinara koji je zastranio ili nekog bogatog emigranta? Sa olakšanjem zaključivši da u istraživanju slučaja Litvinenko svedoci nisu dostupni, i da je izručivanje nezamislivo, časopis Economist je svojim čitaocima poverio da „postojanje takvih prepreka možda i nije najlošije što se moglo dogoditi”, budući da je „britanskim diplomatama najveća briga ne to da bi Skotland Jard mogao da bude zbunjen, nego da bi mogao da bude uspešan”.

Previše je uloženo u pobedu nad komunizmom da bi se sada smelo padati u crne misli u pogledu sudbine koja čeka Rusiju. Na ovom stadijumu razvoja normalno je da ima raznih mana i nedostataka, ali sve se to može prevazići. Možda je reč samo o ceni kapitalističkog razvoja, što je žalosno ali i neizbežno. Ili se radi o gresima koji su stariji. Isključeno je da bi Zapad mogao da ima bilo kakve veze sa nečim što ne valja. Džon Metlok (John Matlock), američki ambasador u Moskvi krajem osamdesetih, objasnio je zašto je to tako: „Predsednici Regan i Gorbačov su zapravo zajednički napravili scenario, jedan plan za reformu privrede, i taj plan je na samom početku definisala Amerika. Plan je zamišljen u Americi, ali sa idejom da ne treba da bude suprotan nacionalnim interesima miroljubivog Sovjetskog Saveza”. Gorbačov je „prihvatio američku agendu, definisanu u Vašingtonu, i predstavio je, naravno, kao svoj plan”. Nadzor odraslih (izraz koji je upotrebio jedan drugi američki izaslanik, Zalmaj Halilzad, u Kabulu i Bagdadu, da bi opisao odnos svoje zemlje prema ostatku sveta), bio je još stroži u vreme Jeljcina. Tako, ako bilo šta krene naopako, ne mogu se okriviti oni koji su sve započeli. Pogledajte Irak danas.

 
Perry Anderson, London Review of Books, 25.01.2007.

Lettre International 77, leto 2007.

Peščanik.net, 24.01.2007.

Srodni linkovi:

Dirigovana demokratija u Rusiji (I)

Dirigovana demokratija u Rusiji (II)

Dirigovana demokratija u Rusiji (III)

Dirigovana demokratija u Rusiji (IV)